|
Kriza političke
ličnosti
Političar
je u opasnosti da postane rob vremena i
da njegovo odlučivanje postane samo naknadna
reakcija na bujicu događaja, da se njegova
delatnost pretvori u političko nadničarenje,
u politiku od danas do sutra
Ako političar ne zna šta se zapravo zbilo
u prošlosti i šta se stvarno događa u sadašnjosti,
kakvu budućnost mogu da pripreme njegovi
postupci i proklamacije? Šta mora da zna
i kakav treba da bude političar, kako bi
bio na visini doba i mogao da rešava političke
probleme doba? Izgleda da pre svega političar
mora da bude svestan duboke i nepremošćene
krize u koju je kao političar ovog veka
bačen.
Mora li političar da bude mislilac ili je
dovoljno, a u oviru neviđenog razvoja informacija
i znanja, složenosti odnosa i razvijene
podele rada, čak neizbežno, da političar
bude samo praktičar i za svoje potrebe korisi
samo rezultate naučnih institucija, eksperata,
savetnika?
Svemoćna pragmatska politika zamenjuje mišljenje
ideologijom, tj. sistematizovanom lažnom
svešću, a nemoćno kritičko mišljenje životari,
zajedno sa istinom, izvan političke stvarnosti.
Političar donosi odluke; svaka odluka je
čin kojim je ostvarem izbor između nekoliko
mogućnosti, činjenica, tendencija. Svojim
činom političar istovremeno interpretira
situaciju, tj. svemu daje određeni smisao.
Političkim činom sve dobija određeno osvetljenje,
zato što je njim izvršeno praktično razlikovanje
između suštinskog i sporednog, između onoga
što nije moguće odgoditi i onog što će pričekati,
između hitnog i onog što je moguće zanemariti.
Vreme političkog odlučivanja drugačije je
od vremena istraživanja i umetničkog stvaranja.
Političar je u opasnosti da postane rob
vremena i da njegovo odlučivanje postane
samo naknadna reakcija na bujicu događaja,
da se njegova delatnost pretvori u političko
nadničarenje, u politiku od danas do sutra.
Političar postaje zarobljenik vremena ako
samo sprovodi, realizuje, primenjuje, zaključuje
i razrađuje, jer mu beskonačni niz privremenih
mera, pre ili kasnije, skriva smisao
delanja. Kako, dakle, političar može da
“savlada” vreme? Time što će preskočiti
sadašnjicu i postati utopista? Time što
će pokušati da predviđa i vrača i tako se
pretvori u proroka? Utopista, vizionar i
prorok, međutim, nisu političari. Političar
može da opstane u trci sa vremenom samo
tako što mu neće pobeći niti ga preticati,
već se okrenuti suštinskom i u
svojoj politici polaziti od temeljne i obrazložene
osnove. U takvu osnovu spada takođe
i razjašnjavanje smisla i mogućnosti
politike.
U tipu političkog pragmatičara, koji je
zamenio političara – mislioca, s jedne strane
se otelovljuje i oposebljuje kriza moderne
ličnosti, a s druge strane se produbljuje
i zamagljuje kriza politike. Politički pragmatičar
razume i sprovodi politiku kao tehničku
manipulaciju, tj. kao primitivno ili inteligentno
disponovanje i pomeranje čoveka – mase,
a i sam se pridružuje svojom aktivnošću,
svojim mišljenjem, svoji osećanjem i izražavanjem,
tako stvorenom sistemu sveopšte
manipulacije ljudima, prirodom, živima i
mrtvima, rečima i idejama, stvarima i osećanjima.
Politički pragmatičar nije sposoban da prekorači
horizont sistema koji stvara svojom aktivnošću
i koje je i sam žrtva. On zato može da reši
samo ona pitanja koja ulaze u njegov
vidokrug ili koja je tako prilagodio
sebi da bi mogao da ih razume.
Politički pragmatičar može da reši samo
neke društvene probleme i samo
određene vrste kriza, ali je nemoćan u odnosu
na stvarnost koja prevazilazi njegov horizont
i mogućnosti: on može da pokuša rešavanje
privredne i državno-pravne krize, ali ostaje
nemoćan pred moralnom krizom. Ako
pak znamo da moralna kriza nije kriza tzv.
moralne nego same egzistencije naroda i
samog čovekovog bića, pokazuje se da je
politički pragmatičar koristan u drugorazrednim
pitanjima, ali u osnovnim otkazuje i nije
na nivou doba.
Iz: Karel Kosik, Dijalektika krize,
izd. NIP Mladost, Beograd, 1983.
Izvesna skraćivanja su redakcijska
|
