Misao iz naslova koju je naša antropološkinja Zagorka Golubović izrekla u jednom intervjuu listu  Danas, na najbolji način definiše ovu intelektualku cenjenu ne samo zbog velikog doprinosa našoj antropologiji nego i zbog slobodarskog i nezavisnog duha i snažnog društvenog angažmana na strani onih koji se otimaju totalitarnim idejama bilo da su dolazile iz komunističkog ili neoliberalnog krila. Naučno delo Zagorke Golubović je impozantno, ali ovde će biti reči o njenoj najnovijoj knjizi « Kako kalimo demokratiju – šta nismo naučili » u izdanju Albatrosa plus čiji je urednik ugledni Jagoš Djuretić.
Knjigu sačinjavaju izabrani tekstovi i intervjui objavljeni pretežno u Republici i Danasu, ali i tekstovi pisani za tribine, kao što je to slučaj sa malim, ali važnim tekstom pisanim povodom 40 godina od osnivanja časopisa Praxis. Mada tekstovi u ovoj zbirci pokrivaju skoro u celosti period od demokratskih promena 2000. godine, oni referiraju na mnogo šire vremensko razdoblje čime čitalac stiče uvid u ideje i dogadjaje važne za našu kulturnu istoriju, a naročito za našu tranziciju koju obeležavaju posrtanja, sumnje i veliki nauspesi ne samo u oblasti ekonomije, nego i kulturni pad. Pišući ili govoreći o stranputicama naše tranzicije, o zapostavljenim radnicima, lošem obrazovanju, o položaju intelektualaca, Zagorka Golubović pledira za novu kulturnu paradigmu, jer, kako kaže, bez kulture društvo neće napredovati. Tako će u ogledu « Intelektualci u epohi pomerenih vrednosri », pisanom za Republiku 2005. godine, reći da uprkos planetarnom skepticizmu medju filozofima, sociolozima, antropolozima « glas nezavisnog intelektualca nije potpuno zamro » i mnogi medju njima « istrajno rade na osvetljavanju puta do istine, suprotstavljajući se autoritarizmu, i moralnom i vrednosnom nihilizmu, nastojeći da revitalizuju borbu protiv dogmatizma, scijentizna i svih vidova fundamentalizma u cilju revitalizacije smisla života ».
Tranziciju u oblasti ekonomije Zagorka Golubović posmatra u humanističkom ključu prema kojem ne postoji samo jedan put u kapitalizam i da alternative nema, smatra da se u procesu tranzicije ne mogu slediti samo ekonomsko-politički zahtevi uglavnom nametnuti spolja, već da se demokratski koncept društva mora graditi na njegovim kulturnim temeljima i alternativama od liberalne demokratije do socijaldemokratije. Zato u kritici postoktobarskih poteza upozorava da nisu inicirane promene koje će dovesti do boljeg života ljudi, već da je reč o projekciji koja je sklonija konzervativizmu, koja se plaši promena. Pobedila je Čikaška škola i njena šok terapija u kojoj je nadvladao princip korisnosti, dok se sve što smeta tržištu odbacuje kao ostatak predmodernog stanja. Zbog tih stanovišta Golubovićeva je u stalnoj opoziciji u odnosu na praksu u kojoj se ignorišu gradjani i njihove potrebe i interesi, u kojoj se ne razmišlja u alternativama, nego je društvo podredjeno koristi bogataša, tajkuna, novog vida eksploatacije i partijskih interesa. Zbog kritika kojima je dovodila u pitanje neoliberalni koncept prema kojem tržište sve reguliše i da je sve za tržište, često je bila na udaru neoliberalnih ekonomista, /čak i njihovih neotesanih i grubih tekstova s porukom « Knjigu u šake, gospodjo » /.
Postoji u ovoj knjizi i poglavlje pod nazivom « Da li je moguć drugačiji svet »čiji moto P. Briknera nosi uznemirujuću simboliku i glasi« Umor je dotakao kako ideje, tako i ljude ». Treba li čovek da se preda, da li je spreman da konfor zameni pronalažnjem svoga « ja », ili, kako kaže Kastorijadis, da li su ljudi pasionirani za slobodu i koje su posledice nečinjenja, na šta upozorava Roustany. Ovaj filozof kaže da je potrebno otkriti pogubne posledice taktike nečinjenja, gradjanske pasivnosti i rezignacije, da bi individue postale odgovorni akteri društvenih promena, uz postizanje konsenzusa kakve su to promene, dok Kastorijadis pledira za renesansu političke filozofije koja bi bila oslobodjena od « racionalističke metafizike », tj. od iluzije da se zakoni istorije mogu otkriti jednom zauvek. Idući za idejama Habermasa, Darendorfa, Briknera, Kastorijadisa, Bernstina koji ukazuju da je globalni zadatak kao što je stvaranje uverljivog nukleusa za slobodni svet ostao nerešen, Zagorka Golubović zaključuje da moderno doba zahteva da se « demokratski etos » redefiniše na način u kojem bi se povezali legalitet i legitimitet, institucionalne procedure i pragmatički pristup sa vrednosno- moralnim pretpostavkama, kako demokratija ne bi bila svedena samo na istrumentalni i formalno pravni proces i tako bila lišena « arome konkretnosti i raznolikosti sveta života ». Da je potrebno izmeniti imperative postindustrijskog društva ili logiku tržišta u demokratski princip participacije Zagorki Golubović za pravo daju neki dogadjaji s početka novog milenijuma, pre svega Humanistički manifest i, naročito, planetarna pobuna gradjana koji se odupiru nepravdama modernog kapitalizma, i koji su postali novi junaci našeg doba. « Verujem da svaki pojedinac nosi u sebi kreativni potencijal, jer je to differentia specifica ljudske egzistencije », napisala je Zagorka Golubović, mnogo pre pokreta gradjana u svetu, dok je još izgledalo da malo ko uopšte traži alternativu.