Svi naši disidenti: Jedna žena – dva veka

Dragica Vitlović - Srzentić (1)

Dugotrajni aplauz publike upucen junakinji dugometražnog dokumentarnog filma reditelja Želimira Žilnika "Jedna žena - jedan vek", na nedavnoj beogradskoj premijeri, bio je veliko priznanje za njen izuzetan i plemenit život. Dragica Vitolovic - Srzentic akter je mnogih znacajnih dogadaja, od kojih je svakako najvažniji onaj iz 1948. kada je Staljinu urucila Titovo istorijsko pismo. Surovom igrom sudbine i sama je proglašena za narodnog neprijatelja, da bi casno i stoicki izdržala sve okrutnosti posleratnih politickih kazamata. Dragicu Vitolovic - Srzentic, koju od sto godina života deli još samo godina, decenijama je prekrivala tišina anonimnosti. Ovaj tekst je nastao iz slucajnog poznanstva 2004. godine. Njena životna drama fascinira, ali i toplina i ljudskost kojom prašta. Poseduje savršenu memoriju i pripovedacki dar.

Jedna od prvih slika koju pamtim jeste iz dana kada smo dobili telegram da je moj otac, Antun Vitolović, poginuo u borbi na Dolomitima, 1916. Bio je to početak porodične drame: majka se ubrzo razbolela od španske groznice, sama sa sedmoro dece. Jedva je preživela. Najstariji brat Viktor mobilisan je čim je napunio 18 godina, a brigu o nama i kući preuzeo je Otokar Keršovani. Bili smo u kumovskoj vezi, pohađao je gimnazije u Pazinu, sa mojim bratom. Bio je godinu mlađi, zato ga nisu mobilisali.
Moji su bili slovenski orijentisani; Italijane sam zamišljala kao da su ona aždaja koju ubija Sveti Đorđe, na našoj ikoni. Mislila sam: neće mene naći, sakriću se na tavan! Kad je nastao žamor: Idu!, skočila sam na tavanski prozor, i zapanjila se: Talijani, pa to su ljudi! Ubrzo su porušili spomenik mom dedi, zaslužnom građaninu, koji se nalazio ispred zgrade opštine, i razbili su drevnu ploču na crkvi, pisanu staroslovenskom glagoljicom. Zatvorili su i našu školu. Majka je smatrala da je greh denacionalizovatu svoju decu, poslala me je kod rođaka, učitelja u Ćićariji. Tamo se učio hrvatski jezik, a italijanski samo dva časa nedeljno. Najstariji brat Viktor, jednog dana javio je mami da mi je obezbedio mesto u srednjoškolskom internatu u Zagrebu. Tamo je postojalo pravilo: koliko moram da imam spavaćica, koliko ovoga i onoga. To je bilo teško vreme za moju mamu, imala je samo jedno malo prase. I nas dve idemo na sajam u Motovun, da proda to prase i mene opremi. Bila je velika vrućina, avgust mesec, prase je bilo nemirno, iskočilo je iz koša. Vratili su ga, ali je na sajam stiglo mrtvo, nije izdržalo vrućinu. Tu je bio jedan mesar, znao je sve naše nevolje, i to uginulo prase kupio je budzašto. Toliko mi je bilo teško, toliko žao majke, da jedino što je imala u kući žrtvuje za mene, opremi me za internat... I danas plačem kad se toga setim.

 Levo orijentisani intelektualci

Završila sam Trgovačku školu i došla u Beograd, kod svog starijeg brata Viktora. I Otokar je bio ovde; bio je pod istragom, čekao je presudu Suda za zaštitu države. Brinula sam o njemu, nosila mu hranu i čist veš. Osuđen je na deset godina robije i poslat u Sremsku Mitrovicu. Dok sam bila u internatu, on i moj brat slali su mi socijalnu literaturu. To mi je stvorilo svest o potrebi za humanijim društvom, u kome neće biti eksploatacije ljudi. Kažu mi: Pa, ti si komunista! – Ma, nisam...! Otokar je pisao u časopisu Nova literatura; upoznala sam neke divne ljude: Pavla Bihaljija i njegovu ženu, bio je tu i Bora Prodanović, sin Jaše Prodanovića. Zlatan je bio, dao mi je svoju ćiriličnu mašinu da vežbam kucanje.
Sredina u kojoj sam se kretala činili su levo orijentisani intelektualci. Nisu bili u Komunističkoj partiji, ali svi su imali ideje o socijalnj pravdi i društvenoj emancipaciji. Pavle Bihalji družio se sa doktorom Hugom Klajnom, posla rata radio je kao reditelj. Sa njima su bili moji prvi kontakti u Beogradu. Kod Klajna sam sretala Veselina Maslešu, a Velibor Gligorić je uvek posle predstava dolazio da Klajnu pročita kritiku. Pavle i Hugo bili su vrhunski intelektualci, i veoma pažljivi prema meni. Mnogo im dugujem. Nedeljni ručak kod Pavla bio je obavezan, a uveče smo odlazili kod Huga, tamo su se vodile diskusije. Imala sam manje od 20 godina, samo slušam i mislim: Bože, hoću li ikad moći da pratim njihove diskusije?!
Na te sastanke dolazio je i Jovan Popović, književnik. Bio je neoženjen, i obično bi me pratio kući. Došlo je do toga da budemo zajedno. Razmišljala sam: pa, šta ja tražim?! Obrazovan je, pametan, pažljiv, humanista... I, udala sam se za Jovana Popovića. Bio je urednik časopisa Stožer, a pisao je i pozorišnu kritiku u Trgovinskom glasniku, dnevnom listu. U toj redakciji zbližio se sa Svetozarem Popovićem. Kad je Glasnik prestao da izlazi, njih dvojica su se dogovorili da pokrenu jedan nedeljnik. Bilo je to krajem 1934., vreme uspona fašizma. Trebalo je okupiti sve slobodoumne intelektualce, demokratski nastrojene. Na tom talasu nastao je NIN.
Uvek je bio prisutan strah da će list biti zabranjen. Noću smo ga pakovali i odmah odnosili na Železničku stanicu, za slučaj da bude zabranjen. Izlazio je do septembra 1935. svake nedelje. Zabranjen je odlukom tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova, popa Korošeca. Često razmišljam o tome da najveći broj ljudi okupljenih oko NIN-a nije preživeo rat. Samo su Jovan Popović i Hugo Klajn dočekali oslobođenje.

 Kasnije smo se Jovan i ja rastali. Bez ijedne ružne reči. Oboje smo plakali kad smo se opraštali. Mnogo sam tugovala zbog takve moje odluke. Volela sam Jovana, ali bez strasti. Bio je miran čovek, tolerantan, a ja sam došla u vezu sa aktivnim revolucionarima, poput mog budućeg muža, Vojislava Srzentića. Zaljubila sam se u Srzentića, i saopštila to Jovanu. Potpuno je razumeo situaciju, rekao je: - Udala si se tako mlada, imaš i ti pravo na svoju romansu! 

Logorsko iskustvo

Posle drugog ili trećeg bombardovanja Beograda, 6.aprila ’41. krenuli smo u bežaniju, prema Lazarevcu. Ljudi su masovno napuštali grad koji je goreo. U Lazarevcu smo sreli Veselina Maslešu sa suprugom, i uspeli da se utrpamo u jedan voz. Došli smo u Užice, tamo sretnemo Veljka Koraća, bio je šef kabineta Srđana Budisavljevića, ministra unutrašnjih poslova u Simovićevoj vladi. Srđan nam je dao propusnice da možemo da koristimo sva državna vozila. Sretnemo i Boru Prodanovića i Mošu Pijade, društvo se uvećalo. Sa dobijenom propusnicom stigli smo do Pala. Pao je sneg. U Beogradu je bilo toplo, nisam ponela zimsku garderobu. Masleša mi je iz Sarajeva doneo muške pantalone. On i doktor Dejan Popović otišli su tamo, po informacije, ali ništa nisu saznali. Nastalo je veliko rasulo. Krenuli smo prema Nikšiću, u Trebinju su uhapsili Mošu i Maslešu. Prepoznao ih je žandar, čuvar u bilećkom zatvoru. U Trebinju je ostao Dejan Popović, da kao ugledni građanin, lekar, pokuša da oslobodi Mošu. Žene tada nisu nosile pantalone, uhapsili su me u Centinju, pod sumnjom da sam nemačka špijunka. Jedva smo se izvukli Vojo i ja, i krenuli prema Ulcinju. Na sve strane bežanija. Front prema Albaniji se raspada; beže ljudi, odlaze vojnici – haos!
Kad je napadnut SSSR Vojo i njegovi drugovi, Ulcinjani, otišli su u ilegalu. U noći između 12. i 13. jula u Ulcinju je održan partijski sastanak. Došao je delegat iz okružnog komiteta, nije spominjao ustanak, samo je rekao da će se vršiti diverzije. I da svi koji su obeleženi moraju da napuste grad, a ja, kao nekompromitovana, treba da održavam vezu između Bara i Ulcinja. Niti poznajem kraj, niti ljude... Nosim naočare, građanski sam obučena, a treba da održavam vezu po selima? Kako ću se ja to kretati, a da ne budem uhapšena? Vojo kaže: - Tako je partija naredila! Ja niti mogu, niti smem da menjam odluku. Naravno, dopala sam u zatvor. Doduše, bila sam zatvorena sa taocima, nisam bila okrivljena. Pustili su me krajem decembra. Trebalo je da se pridružim crnogorskim jedinicama, ali opet su mene ostavili, sa dvojicom drugova. Jedan je naleteo na zasedu, uspeo je da pobegne, ali su ga uhvatili na Skadarskom jezeru i streljali. Drugi, divan momak, ubijen je na straži. Kad su me uhapsili, italijanski oficir je rekao: - Mislite da su svi budale, da ste samo vi pametni!
Najpre su me odveli u Skadar, pa u Drač. U ženskom logoru su bile žene sa Kosova, i Albanke iz Korče, pravoslavke. Uglavnom su bile obrazovane, studirale su u Italiji; ali bilo je i starijih žena čiji su sinovi i muževi bii u partizanima. Hrana je bila nikakva, samo čorbuljak i parče hleba, za ceo dan. Glad, velika. U muškom delu logora bili su obavezni da pozdravljaju kad dobiju hranu – saluto romano! Jednom su me izvukli iz stroja i rekli: - Od danas će i žene salutirati! Odgovorila sam: da sam fašista bila bih na slobodi. Ovde sam zato što sam antifašista! Počeli su da viču: - Marš! Marš u baraku! Zovu drugu ženu, da ona prenese ostalima šta moraju da rade. Odbija i ona. Sve su nas zatvorili u baraku i opkolili nas s puškama na gotovs. Bez hrane i vode do daljnjeg. Preko stražara, mobilisanih primorskih Slovenaca, uspeli smo da stupimo u vezu sa albanskim partizanima. Jednog letnjeg dana 1943. rečeno nam je da se spremimo za bežanje. I mi smo se spremile. Borba je trajale dugo: Italijani nisu štedeli municiju, i ostali su bez nje. Partizani su se spustili s brda i zatražili od komandanta da nas pusti: - Vaše vreme je prošlo! Nama su vikali: - Bežite, brzo! Izašle smo na neku visoravan, narod je počeo da nam donosi hranu. Odveli su nas u Debar, bio je slobodan grad. Usledila je kapitulacija Italije.

 U partizanima

U Makedoniji je bilo strašnih dana. Prvo smo bili u Grčkoj, i krenuli za Skopsku crnu goru. Kad smo prešli te jezive, neprohodne planine, više na leđima, nego na nogama, upali smo u nemačku ofanzivu. Povučemo se na neku čuku, borimo se, noću marširamo. Gladna sam, neispavana. Kad naiđemo na neko naselje, kažu: - Imate deset minuta, možda vam daju da jedete! Dođem u jednu kuću, siroti ljudi, brzo meću verige na ognjište, da mi nešto skuvaju. Vičem, nemojte...! Dobro, uzmem kašiku da stavim to u usta, ona mi ispadne iz ruku. Nemam snage da jedem. Samo povremeno stavim sneg u usta. Bili smo iznad Velesa kad nam je rečeno da se vraćamo u Grčku. Podelili smo se u desetine, i došli do reke Crne. Treba je pregaziti, februar mesec, ledena voda. Bila sam u desetini koja je držala odstupnicu; sve vreme trljam lice snegom da ne zaspim. Užasno sam se bojala da mi se to ne dogodi, da ostanem i da me Nemci zarobe. Reku sam prešla poslednja, svukla se kao od majke rođena, stvari stavila na glavu. Ledeno postaje toplo, gubiš osećaj za hladnoću, čula zamiru. Obučem te suve stvari, to me spasava jer ulazimo u mećavu. Oni koji su obučeni prešli reku, odmah se smrzavaju. Bila sam bosa, cipele i čarape su nestale sa mojih nogu za tih 15 dana neprekidnog marša. Kad smo prošli mećavu upali smo u visoke snežne nanose. Trebalo ih je prtiti i smenjivali smo se po desetinama. Onda vidiš krvave tragove u snegu, od bosih stopala. Dođem pred jednu seljačku kuću, vide me bosu i daju mi vunene čarape. Ali, ne mogu da ih obujem, koža na stopalima se pretvorila u flispapir. Užasno me bodu dlačice iz čarapa. I ruke su mi bile smrznute, nisam mogla da ih koristim. Bolelo je, užasno. Mislila sam: Bože, ostah bez ruku! Na nogama sam imala dve ozbiljne promrzline, koje su mi grčki lekari uspešno sanirali.
Kad smo se koliko-toliko oporavili, krenuli smo nazad, istim putem, ali prema zapadnoj Makedoniji. Prešli smo planinu Galičicu i došli na Karaorman. Stigao je delegat iz Tirane, ide u Vrhovni štab, i ja pođem s njim. Putovali smo dugo, skoro dva meseca. Danju se krijemo po šumarcima, noću putujemo. Nekako smo prešli nabujali Drim i došli iznad Đakovice, gde je bio glavni štab za Kosmet. Došli su i kuriri sa slobodne teritorije, doneli su poštu. Sa njima sam se vratila u Crnu Goru. Put je bio naporan, jer su Nemci tu doveli svoje jedinice za ofanzivu. Obojica kurira bili su Albanci, imali su vezu s jednim koji je bio balista. U šumi kod Gusinja čekamo tog koji je veza, da nas kozjim stazama prevede preko Komova. Posmatramo Nemce kako lože vatre na položajima. Idemo preko visoke, klizave trave sa metkom u cevi. Ugledali smo spaljeno selo, ali sa novosagrađenom barakom. Dočekale su nas dve žene u crnini. Pijem mleko, koje dugo nisam videla. Osećam se kao da sam u hotelu. Dođemo u Andrijevicu, kod sekretara okružnog komiteta, kasnije po zlu čuvenog generala Sava Joksimovića. Ponudio me je jagnjećim pečenjem, kakva čast! Kaže: - Sad ću zvati tvog Voja! – Pa, gde je on, pitam. – U Kolašinu, i okrene telefon. Vojo zaprepašćen, kaže: – Prvim kamionom dođi! On stanuje sa Brankom Draškovićem, kasnije ambasadorom. Stojim sa svojim rancem pred vratima, Branko kaže – Ostavljam vam sobu!

 U diplomatskoj misiji

Radila sam sa Veljkom Zekovićem, u Crnogorskoj antifašističkoj skupštini kad je stigla poruka: Vojo i ja treba da se javimo u Vrhovni štab, na Visu. Tamo sam radila sa Ivanom Milutinovićem, bio je neobično fin čovek. A onda sam dobila malarične napade, užasne. I kad sam se prvi put podigla iz kreveta i pošla u kancelariju, pored mene se zaustavio džip. Odveli su me u Vrhovni štab, kod Rankovića. Kaže: - Ići ćeš u London! – Kakav London, kažem, danas sam ustala iz kreveta, ja sam bolesna! – Čim odeš tamo, proći će! – Ali, ja ne znam engleski!? Bio je uporan. Meni je taj predlog bio van pameti, ali ja sam vojnik, ne mogu da odbijem. Vojo je bio kod Tita na večeri, koji mu je rekao da i on ide u London i organizuje prebacivanje Unrine pomoći u zemlju.
Velebit je bio šef misije, zajedno smo odleteli engleskim avionom. Napravili smo krug nad Atlantikom, rat je besneo u Evropi tog avgusta 1944. Sleteli smo u Bristol i vozom otišli u London. Samo što smo stigli, pala je fau raketa. Ljubazno smo dočekani, ali sam morala da učim jezik, danonoćno. Iz šume sam došla u ogroman grad u kom ima tople vode, svaki dan mogu da se kupam. Bilo je impresivno videti kako London funkcioniše pod bombama – disciplinovano, bez panike. Mnogo toga mi je ostalo u lepom sećanju. Recimo, ako je kondukter na spratu autobusa, a putnik koji nije platio kartu želi da izađe, on da novac onom do sebe da taj plati. Pomislim u sebi: Bože, kad ćemo mi biti tako odgovorni?
Kad je obavio svoj posao, Vojo se vratio na Vis. Ubrzo ga je Tito poslao u Albaniji, kao savetnika Enveri Hodži. A ja sam, pored ostalog, imala zadatak da jednom nedeljno govorim na Bi-Bi-Siju, u programu za Jugoslaviju. O tome kakvi se napori čine da se zemlja oslobodi, kako se organizuje nova vlast, učešće žena i omladine.... Budući da sam bila u partizansoj vojsci, za njih sam bila atraktivna. Priređen je prijem i mene su pozvali da kažem nešto o našim ženama u ratu. Jedna me je pitala: - Šta mislite, šta će biti sa Trstom? – Znate, Trst se nalazi u regiji sa slovenskim življem, kažem, smatram normalnim da grad pripadne novoj Jugoslaviji! Ispostavilo se da je ona novinarka Gardijana. Napisala je članak i citirala me – bio je to mali šok. Velebit mi je predložio da demantujem, odbila sam. Ma, sve to bilo je divno jer smo bili puni vere i optimizma, verovali da će nastati nešto dobro i lepo.

Ministarstvo spoljnih poslova

U Londonu sam boravila do proleća ’45, do dolaska Šubašićeve vlade u zemlju. U jednom intervjuu Velebit kaže da ga je Tito kontaktirao pred oslobađanje Beograda, da dođe i formira ministarstvo spoljnih poslova – Pa, nemam kadrove, odgovorio mu je. – Traži od Rankovića, daće ti ih, rekao je Tito. Na tom Rankovićevom spisku našla sam se i ja. Rat je još trajao kad smo počeli da pripremamo ljude za ambasadore. Zadržali smo i kadrove iz starog ministarstva, a primili smo mnogo novih. Osnovni kriterijum bio je ponašanje za vreme rata. Recimo za ambasadora u Rumuniji postavljen je Dane Medaković, bio je profesor u Zagrebu, član Pribićevićeve Srpske samostalne stranke. Jednom je došao kod mene i preporučio mi je Dejana Medakovića. Kaže: - Veoma je obrazovan, bio bi dobar kadar za Ministarstvo! Kad se pojavio, upravo sam primila 60 bivših službenika, nisam imala vremena da pričam s njim. Osnovnu stvar sam ga pitala: gde je proveo rat? Ali, on je sedeo u Beogradu, ničim se nije angažovao. Osvetio mi se tako što je u Efemerisu, napisao: “Došao je Peđa Milosavljević, sekretar ambasade u Parizu, a Dragica Srzentić, načelnik personalnog odeljenja, otpustila ga je, a da ga nije ponudila da sedne!” Možda Dejanu nisam ponudila da sedne, ne sećam se, ali sa Predragom je bilo drugačije: bio je oženjen Ruskinjom, koja je 1937. emigrirala u Francusku. Mislim da je Udba imala nešto protiv nje, tražili su da Predraga povučem iz Pariza. Dakle, nisam ja odlučivala o tome već CK. On je samo povučen iz Pariza, nije otpušten. Uhlebila sam ga u Ministarstvu za nauku i kulturu. Ne mogu da se setim svih ljudi, prošlo je mnogo vremena, ali znam da su u diplomatiji nove Jugoslavije bili sjajni intelektualci i fini ljudi. Prvi ambasador u Vašingtonu bio je Stanoje Simić, posle njega Sava Kosanović, sestrić Nikole Tesle. U Parizu je bio Marko Ristić, u Čehoslovačkoj Darko Černe. U Londonu je postavljen Ljubo Leontić, obrazovan Dalmatinac, jugosovenski orijentisan. Bio je iz Samostalne stranke, kao i Sava Kosanović i Srđan Budisavljević. U Moskvi je bio Vlado Popović, istaknuti kadar KPJ, španski borac, organizator ustanka u Hrvatskoj. Takvi su bili diplomatski kadrovi u moje vreme: sposobni, kulturni i pametni. Imala sam prilično odrešene ruke, iz CK su insistirali da ja predlažem diplomate. Naravno, nisam to htela sama da činim, konsultovala sam se sa Velebitom i Stanojem Simićem. Posle rezolucije IB, Vlado Popović je povučen iz Moskve. Na njegovo mesto određen je Savo Zlatić, lekar po struci, obrazovan i fin čovek, hrvatski kadar. Pripremila sam mu papire, ali on se predomislio. Otišao je kod Tita i rekao da u takvoj, zategnutoj situaciji, ne može da prihvati dužnost. Uhapsili su ga i poslali na Goli otok.
Mada sam često išla u Beli dvor sa Titom sam imala malo kontakta. Nosila sam mu ambasadorske dekrete i on ih je potpisivao, jer je u to vreme bio predsednik vlade. Dođem gore, čujem da se servira ručak, a Mitar Bakić, njegov tadašnji sekretar, nudi mi: - Ajde, sedi, Dragice, da ručaš s Titom! Kažem: - Nemoj, molim te, oslobodi me toga! U Tita smo gledali kao u boga. Bio je lep čovek, impresivan, veoma je vodio računa o svom izgledu. Tada mi nije smetalo njegovo prstenje, ali posle, kad sam videla mnoge stvari... Sebi je dozvolio previše raskoši, ono što kao komunista nije smeo. Crv sumnje počeo je da me nagriza, to me je i odvelo u zatvor.

	Ljubiša Stavrić