Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Nacionalna konferencija o obrazovanju

Obrazovanje u Srbiji u procesu demokratske tranzicije

Nacionalna konferencija „Obrazovanje za novo vreme“ u organizaciji NVO „Gradjanske inicijative“ i Ministarstva za nauku R.Srbije, održana je 14 novembra 2011. godine pred punim auditorijem u palati „Srbije“ sa poznatim ličnostima koji se bave ovom problematikom i uz nekoliko pozvanih gostiju iz inostranstva.

Očekivala se plodna raspravu, pre svega o tome šta se i koliko promenilo u sistemu obrazovanja, odnosno, šta treba činiti da se transformiše stari sistem i uskladi sa potrebama demokratske transformacije društva.
Problemi su se dogodili već na samom početku: prvo, jer se nije raspravljalo o kakvom se novom vremenu govori, odnosno, koliko je pred nama stvarno novo vreme i koliko nedovoljno promenjeno vreme uslovljava i otežava neophodne promene u sistemu obrazovanja; drugo, rasprava nije počela od osnovnog pitanja: šta su ciljevi obrazovanja u takozvanom novom vremenu, što je postavio tek inostrani učesnik konferencije Tony O’Brien, direktor British Council-a, ističući na kojim vrednostima novi sistem treba da se zasniva, naime, na kreativnosti, integritetu i promeni sveta u smislu biti otvoren za druge i na unapredjenju kvaliteta.
Umesto tih ključnih pitanja glavni govornici su se bavili pitanjima: da li se obrazovanje u Srbiji približilo proseku svetskog standarda (?); da li zadovoljava potrebu za obrazovanjem radne snage i potrebe poslodavaca, odnosno, u kojoj meri priprema radnu snagu da učestvuje na tržištu rada; da li i u kojoj meri sledi standarde najpoznatijih inostranih univerziteta (tj. da li se oslobadja metoda Humboltovog sistema obrazovanja – bez objašnjenja u čemu je prednost, na primer, američkog sistema obrazovanja u odnosu na Humboltov sistem).
Bilo je, medjutim, i kritičkih napomena o tome da se i dalje u obrazovnom procesu uglavnom vrši prenošenje znanja i da samo 1 nastanika motiviše učenike/studente za kreativni pristup znanju u smislu samorazumevanja; kao i o tome, da se može govoriti o lošoj ulozi univerziteta zbog loše akreditacije – ali se o strategiji razvoja novog sistema obrazovanja uglavnom ostalo na pitanjima: šta u tom pogledu hoćemo, ili na konstataciji o potrebi sveobuhvatne strategije obrazovanja.
Najkonkretnije predloge podneo je drugi inostrani učesnik Roy Tarleton, direktor „Internacionalne škole za razvoj liderstva“, ukazujući na potrebu bitnih promena u metodama

rada škola kao što su sledeće: tražiti rešenja kojima se menja praksa, budući da je „učenje novih stvari značajna vrednost za život ljudi“; rekao je takodje da „škole treba da usmeravaju, a ne da komanduju“, konstatujući da „u sistemu školstva treba da bude manje centralizovanja i ostavljanje više prostora za slobodno uvodjenje novina“. Sa time se složilo više učesnika, koji su potvrdjivali da potpuna centralizacija obrazovnog sistema koči slobodniju aktivnost i nastavnika i učenika/studenata. Značajno je bilo saopštenje Vigora Majića, dugogodišnjeg
		Milan Popović, kolaž, 1994.

direktora Istraživačke Stanice Petnica, o ulozu nastavnika u novoj školi. On je konstatovao da je sistem obrazovanja danas mnogo više centralizovan, jer ministri i ministarstva imaju neograničenu moć u postavljanju programa, što koči inicijative, te se ne može mnogo promeniti u sistemu obrazovanja: izdaju se jedinstveni obavezni udžbenici, nastavnici nisu, stoga, motivisani za usavršavanje jer se njihova uspešnost meri bodovima, govoreći i o tome da se zakoni donose bez prethodnih širih i temeljitijih diskusija. Majić je zaključio da nema konsensusa o tome da „strategija obrazovanja treba da bude kljujčna strategija za razvoj celokupnog društva...i da nema ozbiljne vizije za izradu strategije obrazovanja“.
Iako je po broju kvalifikovanih stručnjaka koji se bave problemima obrazovanja i, sudeći po razgovoru u pauzama, bilo interesovanja da se aktivnijim učešćem u diskusiji više govori o traženju rešenja za prevazilaženje istaknutih problema, strogo nametnuta agenda sa brojnim unapred odredjenim govornicima, nije ostavila mesta za stvarnu komunikaciju i razmenu mišljenja, te su ostali učesnici bili prinudjeni da se zadovolje samo kratkim komentarima.
Pošto sam ja, baveći se i teorijski i putem empirijskih kvalitativnih istraživanja imala dosta iskustva i kao aktuelni dugogodišnji nastavnik o problemima „uškopljenog obrazovanja“ i tokom svoje nastavničke prakse pronalazila načine da izvršim neophodne promene, bila sam pripremila saopštenje za ovu kionferenciju. Ali zbog nedostatka vremena nisam uspela da to na konferenciji iznesem, te prilažem svoju nameravanu diskusiju.

II.

Moje razmatranje bilo je usmereno na tri problema:
1. značaj reforme obrazovanja u demokratskoj transformaciji društva;
2. da li je izvršena temeljna reforma sistema obrazovanja (strategija obarazovanja);
3. posledice neadekvatne koncepcije/strategije obrazovanja u periodu izgradnje demokratskog društva.

Pošla sam od pretpostavke da su obrazovanje i kultura uopšte marginalizovani u projektu tranzicije posle 2000.godine, pod uticajem prihvaćenog jednodimenzionalnog koncepta u duhu prioriteta ekonomizma u procesu transformacije i razvoja tržišnih odnosa kao „baze“, pod čiju se ingerenciju podvode celokupni materijalni i dihovni resursi društvenog razvoja. U tom cilju je nekritički prihvaćen princip deregulacije države i smanjenje uloge „socijalne države“, prepuštanjem „samoregulišućem tržištu“ da oblikuje i obrazovni sistem prema principima tržišne logike u smislu „tržišne produkcije radne snage“.
Posledice su vidljive i izazivaju opravdane otpore i proteste mladih koji se danas školuju. Umesto korišćenja pogodnosti razvijenijih društvenih mogućnosti da školovanje postane dostupno svakoj osobi koja to želi, sve je više prepreka da pojedinci iz nižih i siromašnijih slojeva to i ostvare, čime se produžava linija kontinuiteta u pogledu produbljivanja socijalnih razlika – kako je to ubedljivo u svojim analizama dokazao Pierre Bourdieu, postavljajući tezu da socijalna nejednakost opstaje i da se produbljuje putem nedostupnosti školovanja članovima iz nižih klasa, čime se reprodukuje istorijska nejednakost.
Ovakvo stanje u Srbiji danas rezultat je opšte politike nedoslednog prevladavanja društvene strategije bivšeg „realnog socijalizma“ i nekritičkog obračuna sa kapitalizmom prvobitne akumulacije kapitala – koji diktira tržišnu logiku i merila profita kao osnovni princip razvoja društva. Stoga se menja osnovni ugao gledanja na obrazovanje: umesto proširivanja znanja i usvajanja sposobnosti gradjana da trezveno razmišljaju i razumevaju društvenu realnost i otkrivaju povoljne mogućnosti za njen progresivni razvoj (koje je proizveo 20.vek), promovisanjem pragmatične uske upotrebe znanja bez definisanja novih društvenih vrednosti, logika „potrošačkog društva“ ušla je u sve pore društvenog sistema i najozbiljnije se odrazila u sistemnu obrazovanja.

Osnovni problemi u obrazovanju danas proizlaze iz činjenice da nije izvršena temeljna rekonstrukcija sistema obrazovanja i definisana nova strategija obrazovanja. Obrazovanje je i dalje u funkciji indoktrinacije i autoritarne socijalizacije (bilo porodične ili društveno-političke), koje ne ostavlja mesta za razvijanje kreativnih sposobnosti individua i društvenih grupa i za upotrebu slobode u prihvatanju/odbijanju politički nametnutih ciljeva i programa. Bez neophodne kritičnosti automatski se prihvataju vrednosti „potrošačkog društva“, te je trka za stalnom potrošnjom istisnula procenjivanje šta je doista vredno u životu za šta se treba založiti. Takvoj koncepciji „novog(starog) shvatanja društva nisu podložne samo političke partije, već i sve društvene institucije i javna glasila, smatrajući da takvom putu „nema alternative“. I u oblasti obrazovanja akcentuirano je stvaranje „znanja za tržište rada“, nasuprot znanju kojim se postiže bolje razumevanje uslova života i mogućnosti njihovog unapredjenja (primer: osnivaju se brojni privatni menadžerski Univerziteti, u zemlji u kojoj je menadžerstvo mislena imenica s obzirom na katastrofalne posledice loše privatizacije).
U takvoj klimi gradjani su dezorijentisani i razvijaju defetizam kao odbranbeni mehanizam, čime pravdaju svoju pasivnost, ali i hrane agresivnost i nasilje, jer se osećaju nemoćni da nešto poromene.
Nije izvršena temeljna reforma obrazovanja u skladu sa zahtevima za gradjenjem demokratskog društva: prvo, obrazovanje je i dalje doktrinarno i mehanički nametnuto, a sa značajnim sužavanjem programa i skraćivanjem predmeta (prema nalozima Bolonjske Deklaracije) sve više površno i tehnički vrednovano (putem osvajanja bodova i merenjem znanja putem testova); drugo, znatno je opao kvalitet znanja i porasla nesposobnost učenika/studenata da se putem tako stečenog znanja samoobrazuju i kritički prosudjuju stvarnost u kojoj žive; treće, ništa se nije kvalitativno izmenilo u odnosu onih koji podučavaju i onih koje podučavaju – prvi su jedini subjekti, a drugi objekti koji pasivno primaju znanje, koje im ne služi ni za potpunije razumevanje problema niti za sopstvenu emancipaciju; suprotno modernoj školi u kojoj je obrazovanje shvaćeno kao kooperacija dva subjekta, koji imaju mogućnost da slobodno interpretiraju znanje koje im se pruža, putem dijaloga, a ne u obliku dogmatskog prenošenja znanja, koje treba zapamtiti i dosledno reprodukovati; četvrto, obrazovanjem se ne podstiče kritičko prosudjivanje dostignutog znanja i kontinuirani razvoj putem stalnog preispitivanja dostignutog i otkrivanja novih mogućnosti u procesu saznanja i potpunijeg razumevanja modernog načina života; i peto, ali ne na poslednjem mestu, nedostaje tešnje povezivanje obrazovanja i vaspitanja, koje bi omogućilo da se lakše i doslednije prihvate navedeni principi.
Rečeno jezikom sociologije i antropologije, u današnjoj koncepciji obrazovanja, pod uticajem meainstream ideologije neoliberalizma, precenjen je ekonomski kapital (čija je svrha akumalacija profita), na račun značajnog kulturnog kapitala, koji nadmašuje tržišnu logiku obrazovanja, budući da potencira ne samo znanje - kao mehanički proces - već, pre svega, doprinosi samorazvoju individua i društvenih grupa sticanjem znanja kao javnog dobra dostupnog svima.
Kakva je, dakle, reforma obrazovanja danas potrebna da bi se gradjani osposobili da aktivno učestvuju u demokratskoj transformaciji društva i shvatili ne samo svoja prava, već i dužnosti i odgovornost da participiraju u napornoj borbi za radikalno menjanje vekovno zarobljenog i zatvorenog društva u okovima autoritarnih struktura institucija i vlasti, otvarajući prostor za zakasnelu demokratizaciju društvenih odnosa i strukture društva?
Da bi obrazovanje moglo igrati značajnu ulogu (koja je danas zapostavljena) u procesu demokratske transformacije društva, ono treba da razvija kod gradjana samosvest o ljudskim (individualnim i kolektivnim) pravima i da podstiče motivaciju za samoodbranu prava koje garantuju moderne države (ali ih često ne poštuju), suprotno uvreženom paternalističkom

odnosu kada se očekuje samo od države da zaštiti deklarisana prava. Svaki gradjanin treba da zna šta zahteva Univerzalna Deklaracija o ljudskim pravima, koja propisuje sledeće: „Sva ljudska bića radjaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svešću i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva...“ Kada se u procesu obrazovanja gradjani upoznaju koja ljudska prava jedna demokratska država mora da garantuje svojim članovima, to im omogućuje da sami sebi pomognu u otporu prema kršenju ljudskih prava, ne
		Milan Popović, Maske, kolaž, 1994.

kriveći jedino državu koja se ne pridržava Ustava.
Obrazovanjem gradjani se upoznaju i sa osnovnim principima/vrednostima na kojima počivaju opšta ljudska prava, kao što su: jednakost svih ljudi pred zakonom, koji stvaraju i koriste „javno dobro“ u cilju unapredjenja i ličnog i društvenog života; a to je tesno povezano sa principom socijalne pravde i netolerisaanja socijalne diskriminacije, pretpostavljajući ličnu i društvenu autonomiju i solidarnost, naročito sa onima koji su ugroženi. Obrazovanje treba da pomogne gradjanima i da shvate ulogu socijalne države, da bi svim ljudima bili obezbedjeni osnovni uslovi za dostojan život.
Obrazovanje treba, takodje, da osposobi gradjane da razlikuju fiktivno zagarantovana prava koja se ne ostvaruju, da bi svojom aktivnošću mogli putem slobodno formiranih institucija razotkriti prevaru i prinuditi odgovorne državne organe da sprovode deklaracije, koje pišu skoro u svim ustavima, ali često ostaju prazna slova na papiru.
U tom smislu može se govoriti o gradjanskom obrazovanju i vaspitanju koje treba da kultivira pojedinca i obezbedi razvoj slobodnih ličnosti i aktivne slobodne interpersonalne komunikacije, u kojoj se harmonizuju individualna i kolektivna prava i dužnosti. To je naročito važno za društva u tranziciji, koja nisu imala demokratsku tradiciju i dugi niz godina njihovi članovi su bili podvrgnuti indoktrinaciji da je država jedini vlasnik prava, dok članovi društva imaju samo dužnosti prema državi. Da bi ljudska prava i demokratske vrednosti postali vlasništvo svih gradjana, moderno obrazovanje mora da pretrpi značajne promene, kako u smislu metoda obrazovanja, tako i sadržaja, u koji je neophodno uključiti i znanja o civilnom društvu i potrebi uključivanja gradjana u raznovrsne slobodne aktivnosti kojima se proširuje polje demokratskog odlučivanja i delovanja svih gradjana u stvaranju boljih uslova života za sve.
Jedino novim metodama i sadržajima obrazovanja mogu se iskorenjivati nasledjene autoritarne navike i ponašanje, koje ne opstaje samo autoritarnoj politici odozgo, već i zbog duboke ukorenjenosti u svesti gradjana – da se drukčije ne može – što je naša dugogodišnja istorija pothranjivala. Sva istraživanja u Srbiji još uvek potvrdjuju da tradicionalna orijentacija i dalje preovladjuje, ispoljavajući se u fatalističko-pasivističkim, etničko-kolektivističkim i pesimističkim stavovima (prihvatanjem bespomoćnosti kao sudbine).

Odakle početi u reformi obrazovanja?
Polazna tačka u reformi tradicionalnog obrazovanja (uključujući kako porodičnu socijalizaciju tako i školsko obrazovanje) pretpostavlja radikalnu obostranu promenu odnosa izmedju učesnika u procesu obrazovanja: naime, umesto tradicionalne uloge nastavnika kao subjekta, koji je jedini aktivni činilac u procesu obrazovanja, na jednoj strani, a na drugoj, pasivnih osoba kojima se kao objektima prenosi gotovo znanje da bi ga oni bez samorazmišljanja primili i reprodukovali – suština modernog gradjanskog obrazovanja i vaspitanja je komunikacija putem dijaloga svih učesnika kao subjekata (što se primenom Bolonjske Deklaracije nije ostvarilo).
Drugo, moderno obrazovanje nije samo „punjenje rezervoara novim znanjima“, već treba da razvija kod gradjana samosvest o osnovnim ljudskim/gradjanskim pravima, da bi i sami mogli da zaštite svoja prava kada ih država – i kada usvoji Dekaraciju o pravima čoveka, ne ispunjava. A samozaštitom u odbrani ljudskih prava gradjani će biti u mogućnosti da poštuju osnovne vrednosti, kao što su: jednakost svih ljudi pred zakonom i obezbedjenje javnog dobra i socijalne pravde, da bi se onemogućila diskriminacija pojedinaca i grupa po bilo kojoj osnovi.
Obrazovanje treba da omogući gradjanima da razlikuju formalne deklaracije oficijelne politike i odstupanja od njih u praksi svakodnevnog žovota i da podstakne svest o potrebi kritičkog preispitivanja političkih/partijskih programa, da bi politika služila unapredjenju javnog dobra, suprotno egoističkim interesima moćne i bogate manjine na račun sve šire mase gubitnika.
Posebno treba naglasiti ulogu gradjanskog obrazovanja i vaspitanja, koje promoviše kako novu metodologiju u procesu obrazovanja tako i nove moderne vrednosti, koje pripremaju individue da postanu gradjani, a to znači samosvesni, slobodni i odgovorni subjekti, prevaspitavajući dugotrajnu „podaničku psihologiju“, koja ih je vekovima oslobadjala od vlastitte krivice i odgovornosti zbog neupitane poslušnosti prema vlastima. Samo se tim putem mogu iskoreniti navike autoritarnog gospodarenja i pokoravanja i stvarati demokratska atmosfera u svim jedinicama društvenog života: u porodici, u školi, u državnim institucijama.

Dosadašnji proces takozvane reforme obrazovanja imao je dvodstruko negativne posledice: 1/ nije suštinski izmenjena procedura obrazovnog procesa (a/zbog skraćivanja programa i površnog upoznavanja sa literaturom, kao i zbog ubrzanog „pretrčavanja“ preko sadržaja predmeta, učenje je svedeno na mehaničko pamćenje i jednostrano testiranje znanja; b/ zbog ukidanja šireg opšteg obrazovanja značajno je opao obrazovni nivo i sposobnost učenika/studenata u pogledu razumevanja problema u stvarnosti u kojoj žive.;
2/ potpouno su potcenju humanističke nauke, što je doprinelo masovnom usvajanju populističke kulture i prihvatanju kiča u umetničkom izražavanju (što dokazuju podaci o najvišem rejtingu gledanosti Pink televizije – koja je čak dobila i nacionalnu frekvenciju); 3/ znanje je shvaćeno kao roba koja se može kupiti (što dokazuje neopravdano tolerisana raširena korupcija na Univerzitetima, ne samo u Kragujevcu).
I na kraju, iako ne manje važno, mislim da se može dokazati da je primena Bolonjske Deklaracije proizvela mnogo više negativnih posledica nego pozitivnih (ali o tome bi trebalo organizovati posebnu raspravu).