Početna stana
 
 
 
   

„Nova grafika“- rastanak sa tradicijom?

Okrugli sto koji je održan povodom 60 godina postojanja i rada galerije „Grafički kolektiv“ imao je temu - „Grafika na ivici“ i podnaslov Grafika i njena granična područja“. Te, 2009. godine jasno je rečeno da tehničke novine ni u kom slučaju ne „prekidaju“ postojanje klasičnih tehnika.

Sve je počelo tvrdnjama da je upotreba fotografije i digitalne štampe jednostavno dovela do „grafike bez pritiska i otiska“, što je i bio naslov izložbe koja je održana aprila 2009. godine.
U predgovoru za ovu izložbu, u katalogu, Branimir Karanović je napisao sledeće: „Upotreba digitalnih medija rezultira značajnim promenama u stvaralaštvu, od samog procesa do rezultata koji sve više gube svoje dosadašnje medijske odrednice. Digitalna tehnologija je u potpunosti prevladala klasičnu fotografiju, ali je, istovremeno, omogućila ekspanziju fotografske slike kroz digitalnu formu u sve druge umetničke medije. Digitalna tehnologija je takođe zavladala video i filmskom produkcijom i potvrdila neverovatne kreativne mogućnosti celokupnog procesa, od snimanja i montaže  do virtuelne slike.“
Tehnička lagodnost koju nova tehnika pruža u mnogome je potisnula postojeći ritual koji je pratio klasične tehnike - drvorez, bakropis, bakrorez, akvatintu, litografiju itd.

A kako je sve počelo?

 I o tome piše u katalogu za pomenutu izložbu.
“Istorija digitalne štampe počinje 1938. godine, pojavom procesa suve štampe zvanom eletrografija, kod nas poznatom pod nazivom kseroks po firmi koja je patentirala. Ovo je bila prva beskontaktna štampa na pozitivnom i negativnom naelektrisanju pigmenta i papira. U ovoj tehnici štamparska forma postoji samo u memoriji računara i prenosi se direktno električnim impulsima na štampajuću površinu. Prvi laserski inkdžet (ikjet) štampač patentiran je 1976., ali je usavršen i ušao u veoma široku upotrebu od 1988. godine. Velike kompanije nastavljaju usavršavanje ovih štampača sa ciljem da naprave što jeftiniju mašinu vrhunskog kvaliteta. Današnji inkdžet štampa či imaju pokretnu glavu sa nekoliko hiljada sićušnih dizni na površini od jednog kvadratnog santimetra. Ove dizne zahtevaju specijalna mastila koja se poput spreja prskaju na štampajuću površinu u zavisnosti od frekvencije električnih impulsa.Od 1995., intenzivno se radi na razvijanju i usavršavanju štampača (plotera) velikog formata. Ploteri ostvaruju želje za prenošenje fotografija i reklama na različite podloge skoro neograničenog formata. Bilbordi i fasadne reklame zahtevaju otporne podloge i postojane boje na svetlost i
atmosferske uslove pa ih proizvođači stalno usavršavaju.“

Šta o tome misle kritičari i istoričari umetnosti

Još početkom sedamdesetih godina prošlog veka, poznati italijanski autoritet za likovne umetnosti, Đulio Carlo Argan je ovako tumačio odnos savremene kulture i tehonološki uticaj na umetnost. “Nikada kao danas svet nije gutao tolike slike i nikada se više nije toliko razmetao njima. Tehnološko-organizacioni aparat industrijske privrede ne umanjuje nego pojačava funkcije slike. Postoje velike industrije koje ne proizvode i ne prodaju ništa drugo osim slika: to su film, televizija, reklamno oglašavanje itd. Bez informacije koju daju slike ne
bi bilo masovne kulture, a kultura jednog industrijskog društva može da bude samo masovna kultura. Od tada do danas tako opisano stanje samo je više umnožilo, ubrzalo, postalo je ekspanzivnije, agresivnije, rečju, sveprisutnije. Stoga neizbežno se postavlja pitanje kako i gde se u takvim ukupnim civilizacijskim prilikama pozicioniraju operativni postupci umetničke discipline, kao što je grafika, koji poput svih ostalih načina umetničkog izražavanja takođe prolaze kroz nezaustavljive procese sopstvenih jezičkih i tehničkih preobražaja. Danas, naime, nije – kao što je to možda donedavno bilo – sasvim izvesno moguće utvrditi šta sve grafika kao umetnička disciplina neosporno jeste, dokle sežu njene specifične medijske granice, nije posve jednoglasno moguće postaviti i zastupati jednu čvrstu definiciju savremenog poimanja ove umetničke kategorije. Ono što, međutim, konstantno jeste da je grafika bez izuzetka umetnost umnožavanja, multiplikacije, drugim rečima, umetnost multioriginala. Sve ostalo u njenoj prirodi može da bude podložno
 
Miodrag Rogić
i podvrgnuto preispitivanju pojavnih formi i produkcijskih postupaka ove umetničke discipline. I nadalje, postavlja se pitanje kako grafika u svom užem i širem disciplinarnom poimanju nalazi načine da se uklopi, stiže da odoli, uspeva da opstane u krajnje dinamičnim procesima beskrajne proizvodnje vizuelnih predstava u savremenom svetu.“ To je ono, gledano sa strane, kako bi neupućeni to videli „spolja“. Unutar je prilična nedoumica: prva je moralne prirode. Zna se kako se obeležavaju odštampani primerci: tako se određuje veličina tiraža koji ne može da pređe granicu od 99. primeraka - u sito i ofset štampti. Inače to je do broja dvanaest. Sada imamo situaciju u kojoj je praktično moguće odštampati neograničeni broj - više ne otisaka već „printa“ - i na jednom, tržišno ponašanje umetnika ostaje izvan svake kontrole, osim one njegove, unutrašnje - moralne. Druga potiče od prirode digitalne fotografije koja je takođe nepredvidljiva: može da se menja, da njen „pogled“ bude „neljudski“ već potpuno mašinizovan. I da se tako sačini “print“, zapravo digitalna osnovica, ono što je u klasičnom smislu bila ploča. I najzad, kako vrednovati ono klasično i ovo najnovije? Da li je sve to prepušteno slobodnom nahođenju umetnika i procenitelja, kritičarima, istoričarima umetnosti i onima koji se bave plasmanom umetničkog dela, kustosima i kuratorima?
Na pominjanom sastanku o sudbini savremene grafike, održanom 2009. godine u Beogradu, dileme nije bilo: novonastala situacija zahteva i drugačiji pristup problemu, ali to je ipak u granicama umetnosti, njenog bogaćenja i širenja. Najzad, umnožavanje kao problem počinje da zadaje glavobolju još Gutenbergovim izumom. U toj „ novoj galaksiji“ valjalo se snalaziti i „u hodu“ menjati navike. Slična je situacija i sada nastala: mnogi ne shvataju da je pojava videa i instalacija, bodiarta, samo obogaćivanje i druga dimenzija tzv. figurativne umetnosti! Klasično i novo po pravilu, posle godina osporavanja, nastavljaju život u zajedništvu. Uostalom, istorija umetnosti pamti tolike primere pomirenja i novog, zajedničkog suživota.

Monotipije - primer novog koji stiže iz Amerike

U periodu posle Drugog Svetskog rata, kada je Amerika privremeno preuzela vodeću ulogu u vizuelnim umetnostima, svet umetnosti je prolazio kroz značajne promene. Pored ostalog, opart, popart itd, američki umetnici su doneli i jednu skoro zaboravljenu tehniku koju su usavršili i u potpunosti modernizovali. Monotipija je proces koji omogućava ispoljavanje jednog individualnog i potpuno ostvarenog umetničkog izraza, može da bude jedan od najprostijih grafičkih postupaka. On se sastoji u islikavanju slike na ravnoj površini, njenom
neposrednom otiskivanju, ručno ili pomoću prese, dok je tuš još vlažan. Iako monotipija ne dopušta mogućnost identičnog reprintovanja (mono tipija - jedan otisak), nov otisak može da se izvuče a da se ne počne ispočetka. Sa svakim otiskom, međutim, otisak će biti znatno drukčiji. Otisak jedne blede, nalik duhu slike koja bi mogla da se shvati kao tanana varijanta. Inače, sam proces je poznat još od XVII veka kada su
 
Branimir Karanović
Rembrant i Kastiljone eksperimentisali štamparskom bojom na ploči sa svrhom postizavanja tonalnog kontinuiteta. Sve do kraja XIX i početka XX veka umetnici su tom postupku pribegavali samo kao obliku trenutnog zanimanja. Monotipijom se najpre ogledao Dega, a zatim i američki slikar Prendergast. Dega je razvio i dva osnovna tipa tehnike: reduktivni i aditivni metod. Tako, monotipija može da bude dragoceno i spontano sredstvo za realizaciju zamisli mnogim slikarima i skulptorima.Ona umetniku pruža mogućnost da slika, crta i štampa i to sve u jednom mediju! Poslednjih godina monotipija je u Americi doživela nagli razvoj, a sam medij ostao otvoren za najrazličitija istraživanja. Tim povodom je Kliford Ešli primetio: „Danas, na primer, postoji snažno zanimanje za jedinstvenu štampanu sliku ili jedinstveno štampanje varijanti. Taj postupak je delom reakcija na kliširane i jednoobrazne serije grafika koje su tolike godine dominirale.“
I tako: klasična grafika je očigledno izazivala različita nezadovoljstva kod umetnika koji nisu isključivo grafičari po vokaciji; nisu ni potpuno orijentisani kao crtači. Monotipija im je pružila šansu da se ogledaju kao „otiskivači“ slika i da tako, imitirajući jedan deo procesa nastajanja grafike, postignu zanimljive, ali jedinstvene efekte! Činjenica da je svaki „otisak“ jedinstven, rekli smo i zašto, pruža šansu umetniku da ponovo interveniše i da izmenom jednog po jednog detalja sagradi čitav niz alternativnih slika. One deluju samostalno ali i kao delovi celine koja se može razgrađivati minimalno, u detaljima.

Naši istraživači i Milan Popović

Kada se pojavila sito štampa i kada su je grafičari u Beogradu, isprva stidljivo, a kasnije odlučno prihvatili - Branimir Karanović! - bilo je umetnika koji su paralelno u grafici tragali sa novim mogućim izrazom. Najpre ih je provocirala politička situacija koja se počev od polovine devete decenije do dana današnjeg bori za nekakvu stabilizovanost; drugo je mogućnost da se poput dadaista, gotovo sve sagrađeno kao neka vrsta svetinje koja spaja ekonomiju, dakle kapital, i duh - nauku i umetnost- mora srušiti. Ako ne to onda sve podvrgnuti ironiji. Kako? Jednostavno: spojiti odlike potrošačkog društva sa duhovnom osnovom pa makar to bila i religija. Elementi koji su opravdavali takav stav umetnika nisu bili jednostavni: i oni su plod dugovremenog sazrevanja i gradnje simbola i prihvatanje takvih. Dolazak rušilačkih namerenika nailazio je na doličan otpor, ali je njihovo delo, malo po malo, širilo svoj prostor a, time, i svoju značenjsku moć. Modernizacija i usvajanje tehničkih elemenata u grafici, preinačavanje suštine i pojavnosti slike bodiartom, videom i na kraju, uništavanje dostojanstva skulpture instalacijama, dovelo je do neobične duhovne platforme: ništa i niko više nije bio suguran! Remek dela iz prošlosti se začas preobraćaju u nešto „nalik“ - to je navelo neke umetnike da proglase mrtvom Istoriju umetnosti, a uništavanje „nedodirljivosti“ slike ili skulpture otvara put potpuno novom odnosu prema svim osnovnim elementima tradicije.
Jedan od najdoslednijih u tome bio je Milan Popović. Iako mu sudbina nije dozvolila da poživi dovoljno dugo da vidi posledicu svoga delovanja, i ne samo svoga, ostavio je za sobom - više u naznakama - vrlo zanimljivo delo.
Počeo je najpre kolažima i to velikim formatima - „gigantografijama“ da bi u tišini ostavio unikatne mape digitalnih printova. To je bio njegov način protesta: naslikano i prezentirano kao vid glamura može i treba da bude sagledano i na „drugi“ način. Seks - sve tri varijante „igraju“ - parade i trijumfi, slavlja i reklame: eto „duhovnog“ života čoveka na kraju XX i početku XXI veka. Kao i sto godina ranije, kada je secesija ujedinjavala stilove i kada se verovalo zdušno u trijumf intelekta, tako je i sada došlo anarhično i „ ujedinjeno“ rušenje postojećeg jer se sluti ponovni trijumf „čoveka intelektualca“. Kraj ove godine je sjajna ilustracija onog što su neki umetnici, a i Milan Popović savršeno slutili. Ledeni breg ekonomske krize raste, a vrh niko nije u stanju da „očita“: da li je to odnos koji je uobičajen za ledene bregove ili su u pitanju neke druge vrednosti? Ikone dvadesetog veka su svakako produkt svih proteklih vekova. Nataloženo iskustvo i znanje, preobražava se u odnose i „izglede“ čiji su koreni, nažalost, predvidljivi. Ništa se u protekom vremenu, kada je čovek u pitanju, nije bitno promenilo i njegov egoizam i potreba da bude mužjak /
 
Milan Popović, Buđenje Venere,
kolaž - digitalni otisak, 1994.
Sa ovim radom, koji je predstavljao koncept cele izložbe, Milan Popović je odbijen na konkursu za samostalnu izlaganje u galeriji Kulturnog centra Beograda, sredinom devedesetih godina prošlog veka.
ženka „alfa“ stalno su u prvom planu. I zašto ponovo sve to slikati kada je naslikano? To je srž mudrosti Milana Popovića. Treba jednostavno obraditi ponuđene elemente o kraj priče! Jedna „mala“ i nezapažena izložba njegovih dela održana je u galeriji „Blok“ početkom ove godine. Ono nezavršeno, prijatelji i poštovaoci njegovog dela su uobličili onako kako pretpostavljaju da bi on. Nešto nisu ni dirali: samo su „printovali“. I to je to...

Zaključak

Reklo bi se da je u umetnosti najbitnije pratiti formalne i sadržajne promene. Međutim, umetnost je neverovatna: oni koji joj prizivaju skoru smrt su uplašeni kreatori sopstvenog sveta u kojem nema mesta za druge, barem ne za mnoge. Oni koji joj veruju su zaljubljenici u lepo - to su leptiri koji se ne plaše svetlosti i njene pogubnosti. Umetnost je istovremeno i graditelj religije - slikom i lepotom reči koje su naravno uvek u dvostrukom smislu upotrebljene, tvorac istorije koja je skup iskaza o utrošku ogromne energije da bi se ovladala priroda. Priroda se, s druge strane ne predaje. I tu je taj sukob koji traje i ostaje nerazrešen. Samo ne treba žuriti i sve će se već dogoditi...
  Bratislav Ljubišić
 
Obrazovanje u Srbiji u procesu demokratske tranzicije
1. 1. -29. 2. 2012.
Danas

 
 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2012