Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Talija u istorijskom prezentu (2)

O pokojniku bez iluzija

Post-dramsko pozorište, dve decenije po raspadu zajedničke države, između idealizovane prošlosti i striktno negativne selekcije. Šta se dogodilo sa identitetom? Da li je podanik SFRJ imao „marksističko-lenjinističku svest“, a šta danas ima?

Sve više predstava na temu zajednice koja, dve decenije po raspadu, motiviše (ili, dodaje novi, generacijski) dijalog na svom tlu, poslednjih sezona, neizbežno izoštrava pitanje šta je, zapravo, bila Jugoslavija - ideja, utopija ili državni, administrativni sinkretizam? Šta smo izgubili, a šta dobili njenim nestankom?
Nije, naravno, pozorište prvo koje fokusira tu temu, ali je specifičnim, takozvanim post-dramskim, dokumentarnim postupkom, fokusira na ono što politika, istorija, ekonomija... i dalje lukavo eskiviraju – na pojedinca, na svakodnevni, traumatizovan život. Bilo da je, u tom sećanju, romantično ili nemilosrdno, pozorište se okreće preispitivanju naslaga koje valja pročistiti radi smislenog trajanja na ovom tlu.
Sa promenljivim uspehom, „poznavanjem materije“, ideološkim ili estetskim stavom, nastaju poslednjih godina, predstave mešovitih ansambala i jezika, organizuju se tribine, festivali, gostovanja, ignorišu barijere (finansijske, nažalost, sve teže). Indiktivna je, u tom smislu, primedba reditelja Dina Mustafića: „Imamo li prava da nas prošlost zatvori i imamo li prava da nas budućnost ponovo otvori?“
O tom, istorijskom prezentu, govorili su, na poslednjem Bitefu, učesnici i stvaraoci sa nekadašnjeg jugoslovenskog, sada - kulturnog prostora jugoistočnog Balkana, moderatorka tribine Milena Bogavac (29) Dino Mustafić (42), Oliver Frljić (35), Boris Liješević (35), Selma Spahić (25), Filip Vujošević (34)...

Nacija protiv intime

Iskustva i godišta su im različita, ali ne i motivacija da se pozabave ostavštinom zemlje koju neki od njih poznaju više iz priče nego životno. Šta je rastur-kolo ostavilo? Izgubljena i osujećena građanska i socijalna prava, gomilu poniženja, etničku sumnjičavost... „Govoreći iz hrvatske perspektive, mislim da je uzrok tome način na koji se izašlo iz zajednice. Ništa nije vrijedno jednog ljudskog života, a dokazivalo se da je nova država, sa nacionalnim predznakom, nešto što se ultimativno mora dobiti“, kaže Oliver Frljić, reditelj koji je već obeležio epohu predstavama širom Jugoslavije (recimo, Turbofolk, Proklet bio izdajica svoje domovine, Kukavičluk, Otac na službenom putu, Mrzim istinu, Pismo iz 1920...).
Najmlađa među sagovornicima na Bitefu, rediteljka Selma Spahić (Hipermnezija, Bitef teatar, ansambl glumaca iz Sarajeva, Beograda i Prištine), Jugoslavije i rata seća se fragmentarno, u slikama iz izbeglištva, ali ne i opšteg, političkog konteksta: „Primarno smo se, u predstavi, bavili intimom - što se dogodilo najmanjoj ćeliji društva, porodici, tačnije, djeci, u tom suptilnom, a utoliko i snažnom političkom kontekstu.“ Njeno iskustvo, u kojem Jugoslaviju pamti „od njenog raspada do danas“, obeležilo je, generacijski, „preispitivanje vlastitog identiteta kroz propitivanje roditelja: kakvi su bili u tom periodu, čime su se bavili: „Ključne figure svog života moraš da srušiš i ponovo, eventualno, izgradiš, ako imaš na čemu! Mi, kao generacija, treba to da počnemo, a na sledećoj je da preuzme, inače se neće to dogoditi. Stvoriće se neka alternativna istorija, koja će veličati sve što ne treba da se veliča i gajiće se mržnja kroz generacije. Nadam se da smo pokrenuli nešto što će izazvati lavinu preispitivanja sopstvenog identiteta...“
Tema Jugoslavije je za dramaturga Filipa Vujoševića (Hipermnezija, Rođeni u YU), „neiscrpna tema: Hajde da vidimo kako će izgledati posle 50 godina...“ a na neposredni efekat krvavog raspada zemlje razgovor je vratio reditelj Dino Mustafić (Rođeni u YU, Jugoslovensko dramsko pozorište, Patriotic Hypermarket Jetona Neziraja i Milene Bogavac, Bitef teatar):
„Dolazim iz sredine u kojoj se raspad Jugoslavije najdramatičnije osjetio. Živim u Sarajevu, koje je najduže u civilizaciji bilo pod opsadom i u kojem smo sve ovo o čemu sada govorimo osjetili kroz granate koje su padale -četiri i po granate po glavi - i topovskoj artiljeriji koja je bila snažnija od savezničke nad Berlinom... Govor o eks Jugoslaviji uvijek je iz dvije pozicije, jugonostalgičara i jugofobičara. Ne pripadam nijednoj, jer smatram da je zemlja u kojoj smo rasli, odgajani, vaspitavani, pa je potom nestala – jedno vrlo intimno pitanje, emocionalno i intelektualno polje, prema kojem se svako od nas odnosi individualno. Zato je nekorektno, neetično, čak bezobrazno, da se ljudi, koji su voljeli tu zemlju, sa njom sada obračunavaju, da ističu njene deformacije i devijacije. Ali, kad u iskustvu proživite Dretelj, Omarsku, sve te logore koji su, po svireposti, brutalnosti, teroru, bili na razini logora iz drugog svjetskog rata, neminovno se pitate šta je destruiralo Jugoslaviju...“

Otac i(li) identitet

Generaciju Selme Spahić, dodaje Mustafić, „ i mlađu, uopće nije briga šta je ta Jugoslavija, neće ni da razgovaraju o tome“:
„Njima su Zagreb, Beograd, Sarajevo... inostranstvo, kao i bilo koji evropski grad. Najmlađi su, opet, tako dezorijentisani, izgubljeni, život im se obrušio, do potpunog gubitka identiteta. To je najtragičnija spoznaja. Ili pokušavaju da uđu u razloge: šta se to s nama, s našim životima, dogodilo... Zato mislim da su ove naše predstave zanimljive – intimne su, lične. Umjetnost ne zanimaju istorijski fakti, zanimaju je emocije i lomovi, koje je svako ponaosob doživio poslije raspada Jugoslavije... Nešto se rastavilo, pa se opet sastavlja, ljudi se povezuju po senzibilitetu, a stranci to sada zovu jugosfera. Mi, prisutni ovdje, smo dokaz, a jezik nas integrira. Rat protiv južnoslovenskog kulturnog modela bio je, možda, jedini gubitnički rat, jer, bez obzira na sve, mi i dalje čitamo jedni drugima romane, slušamo jedni drugima muziku, srećemo se na raznim festivalima, gledamo se... Identitet je kategorija koja se konstruiše. Mi već dvije decenije živimo u zemljama koje rade na dekonstrukciji ranijeg identiteta, južnoslovenskog, kao primarnog. Sve češće se sada govori o balkanskom identitetu. U našim sadašnjim zemljama je etnički model dominantan, a to je, civilizacijski retrogradni proces...“
Reditelj Boris Liješević (Elijahova stolica Igora Štiksa, JDP, pre toga, u istom pozorištu, Red vožnje Andreasa Sama, po motivima Danila Kiša, Dragi tata Milene Bogavac) rad na svojoj predstavi započeo je kao još jednu potragu za ocem, zapravo, za identitetom: „radnja se događa u ratnom Sarajevu, u vreme kada sam imao 14, 15 godina i nisam, ustvari, znao šta se tamo događa. Tragajući, kao reditelj, počeo sam da otkrivam priču, koja me je sa lične, porodične, prevela u sferu političkog... Koliko je, u traganju za identitetom, zapravo, ključna tema oca? Koliko je ona bitna kad ista nacija živi na istom terenu, koliko je ta situacija incestuozna, kao u Elijahovoj stolici? Koliko se, kategorija oca povezuje sa teritorijom, sa prostorom...?“
Istražujući naličje bivših života i Oliver Frljić pozabavio se temom identiteta: „Čini mi se da je Jugoslavija bila važna upravo zbog prekida sa logikom identiteta koja je prije postojala i u kojoj se emancipatorski potencijal , na ovaj ili onaj način, realizirao u toj državnoj zajednici. Već 1948. vidjelo se naličje te državne zajednice, jer, novi čovjek se, nažalost, uz sva druga sredstva, stvarao i kroz Goli otok. To se ne može previdjeti, o čemu sam ja htjeo govoriti, između ostalog, u predstavi Otac na službenom putu (...)“ . Frljić (rođen u Travniku) i u ličnom iskustvu (a i u novoj predstavi Mrzim istinu, u Zagrebu) suočio se sa ovom traumom: i njegov otac je, naime, tokom rata u Bosni, bio u logoru! Kaže:
„Meni je fascinantno da su ljudi sa ovih teritorija puno spremniji identificirati se sa ostatkom svog nacionalnog korpusa, nego sa drugim ljudima koji dijele istu egzistencijalnu bijedu. Imao sam puno razgovora, gledao sam euforiju tokom osamostaljenja svih ovih država... svi su bili puno spremniji da se identificiraju sa idejom nacije, nego sa ljudima u istoj socijalnoj situaciji...“ Sa raspadom Jugoslavije, po njegovom mišljenju, nestao je i koncept suvereniteta novonastalih država. Ali: „Mislim da će se kapitalizam urušiti po svojim unutrašnjim proturječjima – u njegovom temelju je da troši više resursa nego što proizvodi. U tom smislu, Jugoslaviju, određenu idejnu platformu, vidim kao nešto što će sigurno, u narednim turbulentnim vremenima, kao i komunistička hipoteza, ponovo dobiti validnost, da će ideja Jugoslavije imati emancipatorski potencijal...“

Utopija i distopija

Par meseci po gašenju reflektora Bitefa, srpsko pozorište će se, oslanja li se na suživot sa državom, načekati do „emancipatorskog potencijala“. U Beogradu su, na primer, pozorišta na gradskom budžetu ostavljena da se snalaze kako znaju i umeju – dobijaće pare samo za plate, eventualno za osnovne komunalije (iako su svi već u ozbiljnim dubiozama), a za investicije u osnovnu delatnost, u nove premijere, neka se sama snalaze. Glavne uloge igraće menadžeri i sponzori, po svom ukusu i prioritetu, biletari će se ubijati od dovitljivosti da prodaju koju kartu više, a za takozvani umetnički sektor – uvek se nađe dovoljno epizoda! I poneka tezga u drugom mediju.
Koliko je pozorišna delatnost ovde postala sporedna (osim u stranačkom prestižu), uostalom, vidi se i po okolnostima u kojima su nedavno razrešeni upravnici Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Malog pozorišta „Duško Radović, Pozorišta „Pinokio“, Jugokoncerta, Biblioteke „Dimitrije Tucović“. Istekli su im mandati, O.K. Konkursi za nove rukovodioce, međutim, ne mogu da se raspišu, jer se, po novom Zakonu o kulturi, „nisu stekli formalno-pravni uslovi“ (još nema podzakonskih akata!), a gradonačelnik je izjavio da niko neće dobiti produžetak mandata ni kao v.d. Pošto se njegova usmena ne poriče, imenovani su novii ve-dei, sa neizvesnim rokom trajanja!
A u Ateljeu 212 je u toku sezona nazvana Utopija, posle Revolucije i NexT- YU. Počela je upravnikovom (Kokan Mladenović) režijom sopstvenog teksta, Zbogom SFRJ, inspirisanog nemačkim filmom Zbogom, Lenjine. Avaj! „...Hoteći da hvali, Mladenović je, zapravo, klevetao Jugoslaviju. Raspor između autorove namere i dela ovde je frapantno dubok, što ukazuje na idejnu konfuziju i nedostatak pojma o fenomenu o kojem je sve vreme reč...“, piše, između ostalog, Zlatko Paković u pozorišnoj kritici SFRJ kao distopija.
Istorijski prezent, u pozorištu, inače, ne fali – posle Života u tesnim cipelama Dušana Kovačevića, u Zvezdara teatru, tema radničkih štrajkova stigla je i u Bitef teatar, sa komadom Radnici umiru pevajući Olge Dimitrijević. A Peđa Vranešević je revitalizovao svoju i Žilnikovu nekadašnju (iz repertoarskog plana Ateljea 212 povučenu 1971.) Radničku operu i izveo je fascinantno, pod nazivom Nema zemlja, kao „slet operu“, u Domu omladine, a u najavi je i Novi Sad. Eh, da je više takve utopije...

Lično i političko u Hypermarketu *

„... Zapitala sam se odakle mi stav o nečemu što ne poznajem i koliko je, zapravo, moralno da se držim srava, koji nikad nisam dovela u pitanje nekim ličnim iskustvom? Pristala sam da radim na ovoj predstavi da bih dobila priliku da donesem sopstvenu procenu o jednom važnom političkom pitanju koje je uticalo na moj život, mada ga nikad ranije nisam lično ispitala ni proverila (...)
Na kraju procesa hvatam sebe jednako zbunjenu kao i na početku. Shavatm da nikad neću znati šta je istina o Kosovu, ali shvatam i da je važno da se o tome govori. Možda je prećutkivanje i potiskivanje ovog problema bilo najstrašnija greška u politici moje zemlje. Možda je moj lični pokušaj da o tome progovorim, došao kao logičan odgovor na opšte ćutanje. A možda sam i samo, u pravom trenutku, bila na pravom mestu, da upoznam pravog producenta i pravog pisca – ljude, s kojima se moglo pričati o raznim stvarima, a da se pritom ne ulazi u sukobe, u potcenjivanje i generalizaciju (...)
Na kraju procesa, kao što rekoh, zbunjena sam kao i na početku, ali sam makar sigurna da znam neke nove stvari. Znam gde se nalazi Priština i kako ona izgleda. Znam da u njoj žive Jeton Neziraj i Kuštrim Hodža koje, sa punim pravom, mogu da smatram svojim prijateljima. Znam da su Srbi i Albanci podjednako krivi za sve užase koji su im se događali vekovima... Znam, takođe, da su Srbi, kao i Albanci, krajnje apstraktni pojmovi, podložni svakoj vrsti generalizacije. Ali, znam i da, na kraju, iza svega stoje pojedinci – mali ljudi, kao Jeton, kao ja, potpuno posebni i potpuno drugačiji od svega što se kao etiketa može prilepiti Srbima ili Albancima, ili bilo kom pripadniku bilo kog naroda. Ovo je komad o njima. O nama. O intervjuisanim ljudima. O Jetonu i o meni. Ovo je prvi dvostrani komad o srpsko-albanskim odnosima i ja se iskreno nadam da će ih, u godinama koje slede, biti još mnogo. Jer, ne postoje srpski, ni albanski komadi. Postoje pisci i spisateljice, pojedinci i pojedinke i samo kada se lično upoznaju, politika prestaje da bude važna. Naravno, lično je političko. Ali, moja lična politika prema mom prijatelju Jetonu, nema nikakve veze s politikom moje ili njegove države. Politika je trgovina onim što nema cenu. Patriotic Hypermarket govori o nama, kao o kupcima svega onog što se uvek smatralo neprocenjivim. Zakona nema! Slabo nas štite čak i zakoni potrošača.“

Mala prostorija užasa

„(...)Minja i ja u početku smo se složili da pišemo o temama/konceptima/pričama, koje su povezane sa ratom i srpsko-albanskim sukobima na ’indirektan’ način. Jer, izgleda da u početku, kada smo se vrlo maklo poznavali, nismo imali hrabrosti da se direktno bavimo onim ’pravim stvarima’ u albansko-srpskim odnosima. No, kada smo počeli da pišemo, polako smo počeli dodirivati ’rane’ i ’crne rupe’ obeju strana. Minja mi je u početku poslala jednu scenu, koju nije bilo lako ’podneti’. Obećao sam joj ’da ću joj vratiti’. Tek na kraju procesa, najzad sam i ja napisao onu ’povratnu scenu’ koja je, bez sumnje, kao i Minjina s početka, bila puna mržnje, inata, rasizma i svega i svačega prema ’onim drugima’.
Besmislenost svakog rata se, izgleda, shvati samo kada se taj rat završi. Dok sam, ove godine, posećivao Muzej genocida u Kigaliju, u Ruandi, sa svom željom da istinski shvatim svu onu krvavu istoriju koja je iza sebe ostavila oko milion žrtava, došao je trenutak kada sam prestao da pratim činjenice i kada sam, ukoče, samo posmatrao poređane kosti kao gomilu drva, slike, odeću i sve ostalo što je pripadalo žrtvama. Pred tim groznim prizorom, scaka drga informacija, mapa ili zapis o genocidu, izgledali su beznačajno. Ali, preko te ’turističke opservacije’, koju možemo imati o svakom ratu, ipak, postoji jedan agresor i jedna žrtva. Svedoci toga su civili koji su poginuli i boj koji preživeli posle toga nose kao krst na leđima. U Muzeju genocida u Kigaliju, na drugom spratu, nalazi se jedna prostorija sa natpisom Ostali genocidi širom sveta. Bila je tu i Bosna i Kosovo. Posle toliko godina od rata na Kosovu, na drugom spratu Muzeja genocida u Kigaliju, u jednoj maloj prostoriji, okružen fotografijama užasa iz Bosne i Kosova, seo sam i zaplakao. Kao mnogo ljudi na Kosovu i ja sam, naravno, okusio gorčinu rata. Srce mi je puklo od gubitka drugova, rođaka i ljudi koje sam poznavao, ali i onih koje nisam poznavao (...)
Patriotic Hypermarket je samo jedna ’mala prostorija’ rata, sukoba i besmislene albansko-srpske mržnje. Jedna mala prostorija, koja treba da nas podseti na prošlost i da nas osvesti za budućnost. Verujem da niko više ne želi stvaranje ovakvih prostorija. Ja ne (...)“