Godinama u Srbiji imamo edukaciju za prihvatanje palanačkog duha kao naše istinske prirode, a samo iz jednog razloga koji je danas tako očigledan, a on se ogleda u svođenju i zatvaranju kompletnog stanovništva na poredak i vrednosti jedne male zajednice sa severa Kosova. Čudovište palanačkog duha mora svakodnevno da bude nahranjeno i zato nam je pogled na bilo koji zločin ravnodušan jer je čudovište u nama zadovoljno. Čudovište nacio-mitologije jednom oslobođeno i pretvoreno u jedini smisao života ili još gore u samu ljudsku prirodu u jednoj zajednici koja ne priznaje postojanje onog drugog izvan njenih granica, odnosno ne priznaje postojanje sveta, svoje zadovoljenje može imati jedino u ravnodušnosti prema zločinu učinjenom prema bilo kome i na bilo koji način.
Pre dvadeset godina je nacio-mitološko čudovište zatvorilo svet kao opštu ideju u granice vlastite zajednice bez obzira koliko velika ili koliko mala ona bila (postojanje izabranog naroda), jer bez tog uslova nema palanačkog duha. Zatim je na scenu stupila SANU jer to nacio-mitološko čudovište ima svoj program koji razni Ćosići, Bećkovići nisu uspeli da zapišu do kraja (kraj i ne sme da postoji jer onda i nema palanačkog duha, to naravno oni ne znaju) jer su svoju želju za životom i večnošću mogli jedino da nahrane jednom takvom idejom ravnodušnosti prema zločinu (prva tačka programa) koja je postala njihov vlastiti večni život koji je Srpska pravoslavna crkva blagoslovila u svakom pogledu (čak je proglasila svetiteljem Nikolaja Velimirovića jer nacio-mitološko čudovište mora da ima i svoje svetitelje). Onda je kao neminovna posledica toga došlo ubijanje onog drugog izvan vaše granice, jer nije dovoljno da se postavi granica pa da taj drugi nestane bar u početku dok još uvek postoji kod vlastitog stanovništva predstava o nekome koji živi pored njih. Dakle, idemo u masovne zločine a u cilju nametanja vrednosti, jedne već dovoljno zatvorene zajednice, drugima oko nas, po mogućnosti celom svetu (to je i Hitler želeo da ostvari, a i mnogi pre njega). Kada su napravljene nepremostive razlike sveti svetosavski ratnici su se vratili u svoju zajednicu ali sada kao učitelji osnovne ideje ravnodušnosti prema zločinu i postali čuvari tog večnog plamena koji sada već teško neko može da ugasi. Sada na red dolazi pitanje budućnosti opstanka jedne takve zajednice. Nije se bilo teško setiti da je budućnost u promeni obrazovnog sistema u toj zajednici kako bi se generacije koje su rođene u tom dvadesetogodišnjem periodu obrazovale u tom duhu palanke i spremne sačekale dolazak samog nacio-mitološkog čudovišta (za njih je to i bog i vera i nada, toliko je mislim jasno). I to čudovište je napokon ekspliciralo samog sebe u jednoj maloj severno kosovskoj zajednici (ili bilo kojoj sličnoj zajednici ako ona još negde postoji). Čitav sistem promene ljudske prirode sada je završen jer imate živu budućnost koja vas jede iz dana u dan, a ne kao što bi trebalo, da vam otvara nove mogućnosti i razvija vas u slobodi, a samo zato da bi mogla da vas ravnodušno gleda kako umirete zbog toga što ste sačuvali onog malog pojedinačnog teroristu u sebi koji se bori protiv tog nacio-mitološkog čudovišta u kojeg se oni zaklinju i nazivaju bogom, svetinjom, kolevkom itd.
Ni sam više ne znam kome sve ovo pišem, verovatno samom sebi....