Odluka da se pridružim ovom pokretu je bila koliko emotivna, Marković je na najbolji način predočavao potrebu očuvanja zajedničke države, i tu smo se lako našli – „Jugoslavija za koju smo se zalagali, za nas ostaje trajno časna kategorija, nezavisno od svih promašaja i zloupotreba koje su pratile njeno postojanje. Ona je istorijska činjenica, emocionalna, kulturna i ekonomska potreba naroda koji žive na ovim prostorima”4, još više racionalno utemeljena, imajući i vidu veoma konkretne rezultate njegove reforme tokom 1989. i 1990. godine, gde je on sa svojim saradnicima iz Saveznog izvršnog veća, kao i sa vrsnim ekonomskim savetnicima, uprkos minimalnoj podršci raspomamljenih oligarha iz Yu-republika (i pokrajina)5, vešto upravljao nužnim promenama sistema, transformišući ga uz relativno nisku ekonomsku i socijalnu cenu. Podsetimo se, 1990. godina je „godina punih izloga”(P. Tašić)! Osnovano je 50.000 novih, privatnih preduzeća! Liberalizovano je 90% cena, smanjen dug SFRJ sa 19 na oko 16 milijardi dolara, ukroćena hiperinflacija, ojačana vrednost dinara, osnažen ugled SFRJ u svetu, ... Marković nije bio naivan čovek – dugogodišnji direktor socijalističkog giganta – zagrebačkog „Rade Končara”, uspešan predsednik republičke vlade Hrvatske, te predsednik i član Predsedništva Hrvatske, znao je koji su problemi u jugoslovenskom društvu. Zato je prvo napao osnovu Titovog socijalizma – društveno vlasništvo! „Sve dosadašnje reforme u našoj zemlji kao i u bivšem socijalističkom svijetu, propadale su na pitanju vlasništva. Postoji realna opasnost da i ova reforma doživi takvu sudbinu. Zapravo, svi otpori reformi, ma kako se oni ispoljavali, suštinski su skoncentrirani u sve vidljivijem otporu vlasničkoj transformaciji, odnosno privatizaciji.”6
Znajući da je društveno vlasništvo ipak korak unapred u odnosu na klasično državno vlasništvo, karakteristično za ostale socijalističke privrede, ponudio je model internih deonica – kako bi vlasnici preduzeća postali, prvenstveno zaposleni u njima. Ovaj potez je bio žestoko kritikovan. S jedne strane da se omogućava pljačka društvene svojine – jer je, po kritičarima, prvo trebalo podržaviti preduzeća, pa onda prodavati, što je trebalo da ojača ulogu republičkih oligarhija, uplašenih od velike Markovićeve popularnosti i bojazni za svoju vlast. Druga kritika je bila da je Antin koncept socijalno neopravdan i ciničan, jer se njime zaposleni u socijalističkim mastodontima teraju da kupuju svoja propala preduzeća. Radnička klasa se nije bunila („Zaspala je i radnička klasa“, G. Bregović), uljuljkana zvucima nacionalnih truba, koji će uskoro prerasti u borbene marševe – „pa, pa, proleteri“(„Radnička klasa odlazi u raj“, Haustor). Pošto nije znala da radi, radnička klasa se spremala za tuču7 i klanicu, u kojoj će sama ispasti najveća žrtva. Želeći da onemogući (krvavi) raspad SFRJ, Marković je inicirao stvaranje svoje stranke – Saveza reformskih snaga Jugoslavije, čime je još više razjario nacionalne dušebrižnike, isturene u prvi plan od birokratskih struktura, uplašenih za svoju prćiju, nezasluženi komad hleba, svoju mizernu egzistenciju. Nosioci katul-fermana Anti Markoviću bili su Milan Kučan, Franjo Tuđman i Slobodan Milošević (uz sasluživanje Momira& Mila), čija je uloga u stvaranju neo-autoritarnih sistema, te pospešivanju ratne opcije u ex-Yu, NEZAOBILAZNA, ali je njega, još više, ubijao sistem nerada, inercije, staračke zlobe i pakosti, intelektualne nedoraslosti, političke, ekonomske i civilizacijske impotentnosti. (Pomenu li neko i zlehudu sudbinu Zorana Đinđića?)
Osnivajući svoju partiju, Marković je pokušao, slično kao i Tito u II svetskom ratu, da sa Srbima (prvenstveno) spase Jugoslaviju8, što je bio zakasneli potez, nakon dugogodišnje pripreme za usvajanje i ostvarenje nacionalnog programa, uključujući i ratnu opciju. Dao je sve od sebe, taj čovek dobre volje, sa karakterističnim osmehom na licu, ubeđen u ispravnost svoga stava, sa čeličnim živcima i željom da se pronađe minimum dogovora za reforme i Jugoslaviju, spreman da ga zbog toga ismevaju, lažu, varaju, spletkare protiv njega, da ih ponovo ubeđuje u razumnost svojih predloga, za bolji život njih i njihovih naroda. A, oni, veselo pevačko-političko društvo, obećavali su mu saradnju, aplaudirali na javnoj sceni (Skupština SFRJ), zaklinjali se u isti taj razum, a zatim u svojim nacionalnim busijama kritikovali, opanjkavali, cinkarili i radili sve suprotno. Ne želeći da učestvuje u opštoj istoriji ex-YU beščašća, svoj mandat je vratio narodima Jugoslavije, krajem 1991. godine. Više nije bilo ni skupštine koja ga je birala, niti zemlje za koju se toliko borio. Do kraja života je bio uspešan poslovni čovek.
Gde je, i da li je, pogrešio Ante Marković? Emotivno gledajući, NE! To je bio jedini mogući izbor antifašiste, partizana, socijalističkog privrednika, reformiste, Jugoslovena i Evropljanina. Racionalno i politički – pogrešio je zato što nije sa svojim reformistima pobedio na izborima! Samo, da li je čovek takvoga integriteta mogao prihvatiti laži, prevare, podmetanja, krađe, medijske manipulacije, kršenje ljudskih prava, i druge rabote? Naravno da ne. Čitava politička opcija Ante Markovića je bila promocija sasvim suprotnih ideala, vrednosti i stavova. Ili, kako je Marković govorio: „Suvišno je dokazivati da nema tržišne privrede i nacionalne pravde, jer nema tržišta u zatvorenim rezervatima, nego u otvaranju prema svima i svijetu u cjelini.“9, kao i: „Mi moramo biti deo evropskih i svjetskih kretanja gdje je potpuna jasna opcija na parlamentarnu demokraciju, vladavinu prava, ljudske slobode i tržišnu privredu. Svaki drugi put vodio bi u samodestrukciju i samoizolaciju“10.Ni danas, dvadeset godina posle ovoga programa, na prostorima bivše Jugoslavije nije ponuđen bolji ekonomski i politički program. Na žalost, „sve je stalo, samo vreme prođe“.(Đ. Balašević).
28. novembra ove godine, Ante Marković je otišao u legendu, po Budimiru Leki Lončaru, na mesto koje pripada antifašistima, časnim i čestitim ljudima. Nama ostaje čuveno pitanje Danila Kiša „Gospode, kako se ovde brzo smrkava“?