Odsustvo medija na obeležavanju dvadesete godišnjice Centra za antiratnu akciju na očigledan način je potvrdilo izrečena zapažanja učesnika o problemu potiskivanja sećanja, poricanja i izbegavanja, kad se govori o ratnim zločinima koji su u ime srpskog naroda počinjeni u ratovima devedesetih. Vesna Pešić, Nataša Kandić, Vojin Dimitrijević i Srđa Popović su svojim izlaganjima uputili poruke koje nisu bile samo “prigodne” – bila je to Tribina pod nazivom “Dokle smo stigli sa prošlošću”.
Centar za antiratnu akciju nastao je 5. jula 1991. godine kada su na konferenciji za štampu Vesna Pešić, Stojan Cerović i Nebojša Popov apelovali da se mladići ne odazivaju pozivu na mobilizaciju pod sloganom “Dezertirajte iz ovog rata, mi smo organizacija koja će vam pomoći”. Stojan Cerović je rekao, podsetila je Vesna Pešić, da samo pozivanje za mir nije dovoljno jer ta reč nema dovoljnu težinu i svi je upotrebljavaju, ali poziv da se ne učestvuje u ratu ima sasvim drugu dimenziju. 
Centar za antiratnu akciju je imao mnogo projekata, i iz njega su se razvile mnoge organizacije. Bavili se ljudskim pravima, palili sveće za sve poginule u ratu, stalno bili na ulici i, “uprkos užasima koji su počinjali u bivšoj Jugoslaviji, osećali smo se bolje, jer smo nešto činili protiv stihije i zločina i protiv ratova“, podsetila je Vesna Pešić: Posle 5. oktobra i promene Miloševićeve vlasti glavna je teza bila da ni jedan korak ne možemo napraviti u budućnosti bez suočavanja sa zločinom. Prošla je decenija, a čini se kao da više ne znamo šta je bila ta prošlost, da mladi ljudi ništa o tome ne znaju, da ne znamo šta se događalo '90-ih godina i da se ne suočavamo sa strašnim zločinima i sa genocidom koji se u to vreme dešavao.
Za Natašu Kandić od najveće važnosti je to što je Haški tribunal sa presudama uspeo da prekine lanac nekažnjivosti i da stvori fond činjenica koja će urediti dobar deo istorije počevši od 1991. godine.
Ipak, kako je naglasila, ta su suđenja i optužnice iznuđene - lako se sudi direktnim počiniocima. Kada se slušaju ti koji su direktni počinioci onda se vidi da je to jedan ružan deo našeg društva koji je dobio potpunu slobodu, te 1991. godine, da mogu biti sasvim sigurni da neće biti nikada pozvani da odgovaraju za ono što su učinili. Tu nema onih koji su davali naredbe. Oni se pojavljuju u svojstvu svedoka i svi se prema njima, odnose sa uvažavanjem kao prema veoma dragocenim policijskim i vojnim osobama.
Ono što nismo dobili suđenjima pred Haškim tribunalom, a bilo je zacrtano i u rezolucijama o osnivanju jeste da je to proces radi mira i pomirenja, ali činjenice koje je utvrdio Haški tribunal mogu da doprinesu u budućnosti nekom procesu pomirenja. Vrlo jasno se može videti ta politika ili strategija da se zapravo vodi računa o tome, da se ne iznose činjenice koje bi mogle dovesti u pitanje presudu pred međunarodnim sudom pravde, ukazala je Nataša Kandić.
Posle krivične pravde postoji i područje restorativne pravde u preko potrebnom procesu stvaranja izgradnje saosećanja sa svim žrtvama. Potrebna je mnogo jača energija u celom regionu, pritisak kojim bismo primorali države da po završetku rada Haškog tribunala konačno imenujemo žrtve i da uz svaku žrtvu postoji narativ koji će da govori o tome šta se dogodilo.
Vojin Dimitrijević je pre svega ukazao na ulogu medija u pripremama za rat kada su budući protivnici najpre dehumanizovani, pa su Hrvati postali ustaše, a muslimani balije. Na taj način ukidanjem individualnosti i ljudskosti grupa budućim počiniocima je olakšano i dozvoljeno da čine zločine. Takvo ponašanje je bilo kažnjivo i prema tada postojećim propisima i jako je važno da se to ustanovi. Iskustvo Haškog tribunala nas uči da se u međuvremenu razvija međunarodno pravo i da je međunarodno krivično, naročito humanitarno pravo dobrim delom običajno pravo i da se ono razvija i kroz presude.
Osim pravne kaznene represije treba da postoji i deo koji treba da se reši etičkim kodeksima, u okviru profesija. Pošto novinarska profesija kod nas nije mogla do sada, i nije htela, nije želela, da se pozabavi tim teškim kršenjima organske etike, čovečnosti i morala, onda na kraju je to došlo pred tužilaštvo i sad mora da se vodi neki predkrivični postupak. Veliki problem je indoktrinacija mladih ljudi negativnim stavom o Haškom sudu i to ima zabrinjavajuće razmere. Nema nijednog suda na svetu koji ne pravi grešku. Međutim kada Vrhovni sud SAD ili Velike Britanije ili Vrhovni sud Srbije napravi grešku, niko ne izlazi sa predlogom da se ukine taj sud. Velika je odgovornost i nastavnika prava koji izostavljaju praksu Haškog suda iz programa, i to je ta vrsta stvarne sabotaže.
Osim suđenja jedan od metoda je odavanje pošte i uspomena na žrtve. I tu se čine postupci koji pokušavaju da zatru istinu. Primer za to je odnos prema logoru Sajmište koji se ili svrstava u filijalu Jasenovca, ili u novije vreme, pokušava da se rehabilituje kao arhitektonski simbol privrednog uspona u predratnom periodu. Drugi primer je nedavna rasprava povodom osnivanja „Rekoma“ kad se zapravo želelo da se umesto najnovijih zločina razgovara o zločinima u poslednjih 100 godina a onda da vidimo ko koga više ili manje ubio, pa taj ko je manje ubio ima sad priliku da se namiri i da se prebije.
Srđa Popović: Nelagoda i tolika vehementnost poricanja zločina je prilično složena tema. Mislim da je objašnjenje za to pre svega u shvatanju nacije kao plemenske organizacije sa recepcijom sveta u kojoj postojimo mi, postoje naši, i postoje oni drugi, i ko dirne jednog od naših ili ga osudi, optuži za zločin, on se zamerio svima nama, jer mi ne idividualizujemo odgovornost.
Ti zločini, zato što o njima nismo dovoljno mislili i sudili, sada su naša sadašnjost. U tome se sastoji nešto što ja nazivam teorijom zločinca, nije samo žrtva traumatizirana. Traumatiziran je i zločinac, sam zločin je trauma i za zločinca sem u slučajevima krajnje psihopatije. To je nešto što bih ja nazvao pravo na kaznu. Kazna je potrebna društvu, potrebna je čak i onom zločincu. Postoji čudna izmena u našem krivičnom zakoniku koji je donet 2006. godine. Krivični zakon SFRJ definisao je svrhu kažnjavanja, kao sprečavanje učinioca da čini krivična dela, vaspitni uticaj na druge da ne čine krivična dela, jačanje morala i uticaj na razvijanje društvene odgovornosti. To je definicija svrhe kažnjavanja u starom zakoniku SFRJ. Zakonik iz 2006. godine ovako definiše tu svrhu. Opšta svrha propisivanja krivičnih sankcija je suzbijanje dela kojima se povređuju i ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom. Dakle ja to zovem jednom aerodinamičnom definicijom, koja je potpuno vrednosno opčinjena, moderna, sterilizivana i negativna. Svrha kažnjavanja je da se ne čini ono što je zakonom zabranjeno. Zašto? Zato što je zabranjeno. Zašto je zabranjeno? Zato što je Skupština većinom glasova tako izglasala. Kada se donosi rezolucija povodom Srebrenice srpski poslanici ne vole tuđice, oni ne izgovaraju reč genocid, umesto toga se kaže „strašan zločin“ i čisto hronično „onaj zločin o kome govori sud u Hagu“. Hapšenje Mladića. To su takođe reči koje ne mogu da se izgovore. To je suviše grubo, to je suviše brutalno, ne bismo mi nikad Mladiću stavili lisice, mnogo je humanije da kažemo „to je završetak saradnje sa Haškim tribunalom“.
Sve je to primer ekstremnog pravnog pozitivizma gde su stvari kažnjive i zabranjene zato što to tako zakon propisuje ali da to nema nikakve veze sa vaspitnim uticajem kazne, jačanjem morala, uticajem na razvijanje društvene odgovornosti.