Zahvaljujući se na dodeljenoj nagradi koju joj je uručio Nebojša Popov, Dubravka Stojanović se obratila rečima:
„Nikad nisam dobila nagradu ovakve vrste tako da je uzbuđenje maksimalno, ali sam se poslednjih godina često sećala onoga što je rekla Srbijanka Turajlić primajući nagradu za osvajanje slobode, kada je rekla da je apsurdno biti nagrađen za bitku koju niste dobili. Moja situacija je delimično slična Srbijankinoj samo što bih dodala da je još apsurdnija jer se ja nisam borila za bolju budućnost nego za bolju prošlost, i to možda samo zvuči apsurdno, ali zapravo to je bolno tačno pre svega zbog toga što su sve naše vlasti legimitet svoje politike nalazile u prošlosti, i to danas i dalje rade počevši od pitanja legalizacije četnika, do naravno kosovskog pitanja. Zbog toga što se politika ovde legitimiše u prošlosti zbog toga se prošlost često menja, volela bih i ja da se setim Stojana Cerovića koji je u jednom svom tekstu napisao da je 'Srbija zemlja u kojoj je prošlost mnogo neizvesnija nego budućnost'. Mislim da je to tačno a ja sam se kao istoričarka sa tim problemom srela pre svega zahvaljujući Centru za antiratne akcije i zahvaljujući Vesni Pešić i Ružici Rosandić koje su me pozvale 1993. za taj prvi projekat, kada su prvi put promenjeni udžbenici, kada su one uočile taj problem i kada je objavljena ova knjiga o kojoj je govorio Ivan Janković. Stalno sam obećavala da se više neću baviti udžbenicima i da to ispada neki moj lični problem, i da samo ja uviđam taj problem i stalno to obećavam međutim ta prošlost se i dalje menja i stalno nova vlast ili neka nova situacija ima potrebu da nešto promeni u toj prošlosti da bi sebi našla istorijskog brata ili istorijskog dedu u zavisnosti o kojoj je generaciji reč, tako da mene ta tema ne pušta sve ove godine. Zahvaljujući tom prvom projektu Centra za antiratne akcije ja sam i došla do ovog regionalnog projekta koji je pokrenut u Solunu u Centru za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi koji priprema knjige i kao što ste i čuli sada kreće zajednički da radi knjige posvećene devedesetim godinama. Taj projekat me je ponovo odveo u vrlo ekstravagantne situacije. Janković je pomenuo jednu od njih. To je bila situacija kada smo mi balkanski istoričari išli da mirimo japanske, kineske i južnokorejske istoričare koji su imali isti problem pa smo im mi objašnjavali kako to može i mi smo užasno ponosni što mi balkanci iznalazimo mir, do situacije kada smo do Vlade Vojislava Koštunice, da ja pomenem taj slučaj, držali ilegalne seminare po Srbiji zbog toga što je Ministarstvo prosvete tada bilo gotovo zabranilo naše knjige i mi smo vikendima putovali kombijem, pozivali tajno profesore koji su anonimno dolazili da ocenjuju kako smo radili, tako da umesto da ja lepo završim sa jednim finim zanimanjem i sedim u biblioteci na fakultetu, pokazalo se da je to jedan aktivistički rad. Ova nagrada mi mnogo znači, znači mi što sam dobila od Centra koji me je zapravo i prvi uvukao u sve ovo, zato što sam je dobila od Nebojše Popova sa kojim sam takođe jedan od prvih projekata to je projekat projektu Srpske strane rata koji je takođe započet krajem 1993. godine i drago mi je što smo tu i dalje zajedno i evo meni na kraju ostaje da vam poželim svetliju prošlost sa nadom da će nas ona odvesti u bolju budućnost.“