Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Umorili su se već inače umorni komentatori a posustali su i najozbiljniji analitičari političkih zbivanja u Srbiji - i oko Srbije. A razloga je bilo na pretek a najviše od nedorečenih poruka s najvišega mesta. Kada se kaže i Kosovo i EU zvuči lepo ali učinka nema pa se ne treba čuditi kada u medijima to "prevode" - ni Kosovo ni EU. To međutim ne mora biti tako, jer je moguće u političkom smislu da i Kosovo i EU vidimo na drugi način. Navoditi primere Alzasa i Lorene ili primer Mađarske trebalo bi da nešto znači ali jedva da nešto nekima znači. Nijedna od ovih zemalja nije prekidala odnose sa drugima kada su joj delovi bili uzimani. Ovako, sa ovim nedorečenim formulacijama mi se nalazimo pred onim pitanjem iz ljupke priče o tamnom vilajetu u kojoj progovara onaj tajanstveni glas - ako uzmeš pokajaćeš se ako ne uzmeš pokajaćeš se. I dogodilo se da niko ništa uzeo nije. U politici nešto treba prepustiti vremenu. Mi smo nestrpljivi oduvek bili. Mi se delimo i selimo i kada ozbiljnijih razloga za to nema. Odlučili su bili Srbi sa severa Kosova da se sele u Rusiju i - to ne gubimo iz vida - ništa od toga nije bilo. Istorijski gledano samo prva seoba Srba je uspela, ona pod Čarnojevićem kada smo ušli u Evropu i tu i ostali. Rusi drugu seobu - negde oko 1551. - nisu zapravo prihvatili. Nisu ni ovu treću jer je bila satkana od nade očajnih. Sada nas - ponavljaju zvaničnici - pritiskaju, a kada nas nisu pritiskali i kada neko nekoga nije pritiskao. I te Albance na Kosovu su mnogi pritiskali i dočekali su naše Kumanovo i to ono iz 1999. godine. Sada uistinu druge nema nego da pregovaramo i da od dijaloga ne odustajemo. A mi se i dalje selimo i delimo i na Kosovu i u drugim delovima države. Dijalog traje - i trajaće - u vremenu i za sada je jedno jasno u ovoj narodnoj mudrosti: vreme sigurno radi za jedno održivo rešenje a ono je najvažnije jer sa mnogim neodrživim imali smo nevolja preko glave.
Ruske ikone svi cenimo ali ni Rusi ni seobe u Rusiju nam neće mnogo od pomoći biti u ovom vilajetu i u vremenu ovom.
Kada je početkom ovog meseca Sinod SPC objavio saopštenje o Kosovu i našoj politički naelektrisanoj situaciji iz Evrope je stigla vest da nismo dobili datum za pregovore sa EU. Mi koji znamo nešto o odnosu između SPC i države - za razliku od mnogih analitičara - nismo bili iznenađeni.

Za oce i učitelje Crkve i zvaničnike njene Vlade svi pokušaji u smeru približavanja EU su "himera" zarad žrtvovati Kosovo i bliskost sa Rusijom. To je bila politika episkopa Artemija - raščinjenog od strane SPC - i ona se sada polako vraća u ovom saopštenju Sinoda. To je

stvorilo raskorak - blago rečeno - sa od tada znanom politikom državnog vrha koja je barem najavljivala neke promene - reč "zaokret" ovde nije umesno koristiti. Ovaj rečnik pripada političarima koji svoje oduševljenje ovim saopštenjem iz EU i ne kriju a oni su verni i deobama i seobama. Kakvi će biti odnosi između SPC i države rano je govoriti - ali ovo je nešto više od upotrebljene reči raskorak. Nagađanja nisu medijska strategija lista za koji pišemo ovaj osvrt a nisu svojstvena ni piscu ovog teksta. Iako ovo saopštenje SPC nije teško čitati, mnogi su analitičari izjavljivali da su zatečeni. Ostalo ponavljati nećemo - vreme će i tu pokazati kako je bilo bolje sastavljati ovakva saopštenja. No, tu smo gde smo. Brzo je postalo jasno u čemu smo i nije potrebno bilo mnogo vremena da se nešto od toga vidi - i to je znak na koji ćemo ukazati. Tim pre što se takvi znaci često i ne beleže ili se u medijima beleže neupadljivo s namerom da ne znače u određenoj situaciji mnogo. A reč je o nečem što smo očekivali i dobro je bilo kako je bilo i sigurno nešto znači ili će značiti
		Milan Popović, Raspeće, kolaž 1994.

u ovim u svakom pogledu smutnim vremenima koje i dalje živimo između seoba i deoba.
Ruske su ikone - ponovimo to - lepi simboli ali je Rusija daleko i nije ni spremna da nama rešava probleme ni u Srbiji ni oko Kosova.
Hrišćanski kulturni centar iz Beograda i fondacija "Konrad Adenauer" zajedno sa Centrom za evropske studije obavili su istraživanja koja bacaju svetlo na stvarno stanje u SPC i među njenim vernicima. Vidi se da čak 62% tradicionalnih vernika i građana Srbije vide evrointegracije zemlje kao nešto pozitivno. SPC dakle nije negativno uticala na vernike i građane kako se često misli - izjavu je dao i dekan Bogoslovskog fakulteta SPC koji kaže da evropska integracija Srbije upravo odgovara jer EU je - misli se na EU - "zajednica tolerancije i slobode". EU dakle neće ugušiti "verski i nacionalni identitet" kako se često navodi i kako se nažalost čini iz ovog saopštenja Sinoda SPC koje je antievropski intonirano. U raskoraku su dakle vrh SPC i državni vrh. To su strukture moći koje su povezane po principu spojenih sudova.
Ovo je dobra vest i za državu i za Crkvu i ona pokazuje da vreme radi za održiva rešenja a ne za seobe i deobe.

Citat iz romana "Seobe" koji se "vrti" u medijima crkvenim i državnim nesumnjiv je ali je politički doista sumnjiv - "Požive moje pravoslavlje slatko, mnogaja ljeta u materi mojoj, pa će vo vjeki vjekova živet vo vsi moji potomci. Sladost jest i naša Rusija". To je tako ali u literaturi ima i onog što je s politikom nespojivo i s političkom orijentacijom u vremenu. Ima u Evropskoj uniji i pravoslavnih zemalja i ništa koliko znamo nisu izgubili ni od svog pravoslavlja ni od svog identiteta. Odveo je A. Čarnojević Srblje u Panoniju pod okrilje Monarhije i dobili su - i srpski pravoslavni barok i oplemenili su svoje pravoslavlje uticajima koji su prepoznatljiva vrednost u jednom pluralnom kulturnom obrascu koji je i srpski i evropski. Imali smo i patrijarha u Sremskim Karlovcima i Crkvu koja je imala u ugledno mesto u diptihu pravoslavnih crkava u svetu. Samu autonomiju patrijarh je uzdigao i na viši stepen godine 1848-1849.
Vreme sigurno radi - i to ponavljamo - za strpljive i razumne ljude kakvi mi danas svakako nismo i skoro biti nećemo.