Nakon 9. decembra i nepovoljne odluke Evropskog saveta, a u iščekivanju da se i na Srbiju sruči drugi talas svetske ekonomske krize, medijski i javni prostor okupirale su debate o tome zašto i kako nismo dobili status kandidata za EU. U tome, naravno, prednjače stranačka prepucavanja, uz izražavanje radosti i likovanja ili iznalaženja novih, a dosad javnosti nepoznatih, uslova koje „nismo mogli prihvatiti“ pa do zahteva za „novom politikom“. Iako nije za poređenje, ove reakcije neodoljivo podsećaju na reperkusije na domaćoj političkoj sceni koje su pratile mirovne konferencije u Rambujeu i Kleberu, sada već davne 1999. A i okosnica je slična – odnosi Srbije i Kosova. Sve drugo je različito.
U vreme konferencije u Rambujeu i već započetih oružanih sukoba na Kosovu, EU je bila prosperitetna zajednica još oduševljena padom Berlinskog zida i otvorena za nova iskustva koja će joj stići sa Istoka, a SAD jedna od zemalja sa najjačim demokratskim institucijama, uverena u svoju bezbednosnu snagu, pravo i moć da „izvozi demokratiju“.
Od tada se EU proširivala nekoliko puta, desio se 11. septembar i teroristički napad na SAD, ratovi u Avganistanu i Iraku, era Buša Mlađeg... Kod nas je bio Peti oktobar, Milošević u Hagu, ubistvo Đinđića, smenjivale su se DOS vlade. I dok je Zapad doživljavao različitu dinamiku sve do finansijskog sloma u SAD, Obame i evropske krize, kod nas se uglavnom okretalo u krug. Tako je posle ubistva premijera, Miloševićeve smrti i proglašenja nezavisnosti Kosova, jedan od najznačajnijih događaja bilo odvajanje Nikolića od Šešelja i njegovo preuzimanje Tadićeve parole „i EU i Kosovo“. Danas se, s pravom, kaže da nam je i za to trebalo mnogo. Nije da se ništa nije dešavalo, ali su događaji bili takvi da nisu mogli snažnije povući društvo napred. Ljudi su gubili posao, bilo je štrajkova, privatizacija i njihovog poništavanja, afera, skroz promašenih „reformi“, pa onda njihovog popravljanja... Svega toga je bilo, ali je ono što se događalo u društvu ostalo je uglavnom nepoznato, prekriveno pompeznim obećanjima

politička klasa pokazala svoju dvoličnost: šansa Srbije je u dugačkoj tranziciji i, zašto da ne, u „propasti Zapada“. Naravno, to ne važi za sve. U EU, pokazala su to istraživanja za poslednjih sedam-osam godina, više od „reformista“ verovali su građani. Naravno, i taj se entuzijazam smanjuje i to ne samo zbog krize evra i zbog „zamora pridruživanja“ već najviše zbog toga šta građani danas u Srbiji vide od EU. I još više što im se čini da tome nema kraja, i da je EU i ovakva kakva je danas nedostižna. Zato se na GO DS lukavo zaključilo da je najvažnija ekonomija, kao neka pitijska mudrost.
Sa druge strane, najveći deo naše javnosti se zatvorio u dva suprotstavljena tabora od kojih je većina možda samo privremeno na strani budućnosti „u“ ili „sa“ EU. Po tom pitanju dosta oštro je podeljena i kvalifikovana javnost, medijski komentatori, razne „javne ličnosti“. Stvorena je jedna ideološka ili kvaziideološka podela političke i stručne javnosti i, naravno, javnog mnjenja. Oštrija me-đu „stručnjacima“ nego „običnim“ građanima. Tako smo došli do situacije da se retko čuju glasovi pametne i ovom ideološkom podelom nemotivisane analize koja bi nam pomogla da bolje razumemo ono što se sa nama i oko nas događa. Opet se pojavljuju etikete „izdajnika“ ovoga ili onoga, već u zavisnosti ko ih lepi. Uz već uveliko započetu predizbornu kampanju, to doprinosi sve većoj konfuziji i nepoverenju građana: za koga, uopšte, glasati?
Obe ove pozicije o kojima kao o ideologizovanim danas govorimo, ukopane su i čini se, nedovoljno sposobne da pokažu putokaz i nateraju ovu sadašnju vlast da nađe rešenja. I oni koji EU prikazuju kao „dokazanog“ neprijatelja Srbije i oni koji smatraju da je već sam razgovor o sadašnjim problemima zemalja EU bogohulan i „antievropski“. U takvoj političkoj, a još više intelektualnoj klimi, teško je građanima da shvate šta se događa. Jer, radi se o njihovoj budućnosti, o mogućnostima koje je važno da oni shvate. Pri tom, nije reč o nekoj visoko sofisticiranoj i hermetičnoj teoriji, već o miru, slobodi i prosperitetu kao „opštem dobru“.
Sa druge strane, EU pokazuje da je sposobna da se kritički nosi sa si-tuacijom. Dok vlade i političke elite pokušavaju da gase požar ili da gledaju da i njih ne zahvati, javljaju se glasovi kritike i to ne samo od uvek spremne opozicije, već od samog intelektualnog „krema“ koji pitanje krize i izlaska iz nje stavlja van konteksta EU birokratije i tehnokratije, vraćajući ga temeljima onog što Evropljani vole da zovu „evropska civilizacija“ ili što se kod nas, više žargonski naziva „evropskim vrednostima“.
Ne samo neomarksisti već i oni koji su gorljivo podupirali ideju evropskog političkog jedinstva kroz racionalni projekat EU, kao nemački filozof Jirgen Habermas, uzbuđeno reaguju na pretnju ne samo raspadom Unije već i vrednosno problematičnim pojavama unutar nje. Tako jedan od najvećih živih mislilaca današnjice, najnovije događaje podstaknute od Nemačke i Francuske i Evropskog saveta naziva najavom vremena „postdemokratije“ jer je, po njemu jasna suspenzija narodnog evropskog predstavništva oličenog u Evropskom parlamentu, a svu vlast preuzima Evropski savet u kojem dominiraju dve zemlje. Tako on postavlja pitanje – jesu li zaboravljene osnovne vrednosti na kojima je građeno evropsko zajedništvo, kao što je ona o „zajednici ljudi, a ne država“ na koju su se toliko oslanjali Mone i Šuman. Ali, ima nešto još parcijalnije i razornije: “Osuđujem političke partije“, kaže Habermas. “Naši političari već dugo nisu u stanju da teže bilo čemu osim tome da budu ponovo izabrani. Nemaju nikakavu političku suštinu, nikakava ubeđenja“. Evo i nas, dakle, usred evropskih tema! Samo što je naša „kriza demokratije“ oličena u zloupotrebi demokratskih procedura, nekako prerano počela.
Habermas je povodom evropskog ćorsokaka napisao esej „O evropskom ustavu“ koji se poredi sa onim Kantovim „O večitom miru“. I nedavni gost Beograda, francuski neomarksista Etjen Balibar rekao je da očekuje da će Evropa izaći jača iz krize, ali da se velika opasnost krije u prenošenju moći sa političkih na finansijske strukture.
Tako se u EU traže rešenja, koja se istovremeno oštro napadaju od „čuvara društva“ i pokazuje ona dragocena evropska vrednost – kritičko mišljenje kroz samokritičnost i preuzimanje odgovornosti.
Nažalost, kod nas nema čak ni dovoljno refleksije na zapadnu debatu i nove izazove. Nema ni one osnovne racionalnosti na kojoj insistira Habermas, a koja čuva ideale na kojima počiva svako humanistički uređeno društvo.