Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Omiljeni format, politički cinizam uvijen u domoljubne oblande uvek dobro zvuči: "Neće ovaj narod propasti ako ga slažu za još jednu godinu." Možda jedna godina laži zaista ne znači ništa: bilo bi zgodno ukoliko bi ministar koji je izgovorio ovu rečenicu izračunao izgubljeni moralni, intelektualni i privredni kapital koji je nestao sa 400.000 emigranata odbeglih između 1991. i 2002. godine; humani i intelektualni kapital poginulih i invalida iz ratova koje nismo vodili i njihovih porodica; troškove penzionih i socijalnih fondova... Bilo bi zgodno, dok se ponosno držimo za vazduh i ponavljamo da "postoji alternativa ulasku Srbije u EU" da upravo vladajuće političke elite podvuku crtu i izračunaju troškove i dobitke njihove jedanaestogodišnje vladavine. Tokom koje je veći broj visokoobrazovanih napustio Srbiju nego za vreme vladavine Slobodana Miloševića, a njegovi tajkuni postali još bogatiji, nesporni vlasnici Srbije.
Politički cinizam uvijen u domoljubne oblande vrhuni arogancijom. Jer pomenuti ministar neodustajno i nedvosmisleno tvrdi da se kvalitet života u EU ne sme pretpostaviti "nacionalnom dostojanstvu" jer bi se time "nanela trajna šteta nacionalnim i državnim interesima". Srbija je mesto sa kojeg se odlazi, a jedino će se u nju u narednoj deceniji, vratiti buduće srbijanske elite - biološki potomci ovdašnjih tajkuna - sa diplomama skupih zapadnih Univerziteta. Mučninu izaziva samo jedan detalj: školovanje novih srpskih elita suštinski ne plaćaju njihovi roditelji, već građani Srbije, koji se u ime odbrane nacionalnih i državnih interesa pozivaju na odricanje elementarnih uslova života dostojnog čoveka, dok njihova deca pohađaju škole bez toaleta i tekuće vode. Dragan Đilas je prekratko ostao na poziciji direktora Narodne kancelarije predsednika Republike da bi zamenio sve poljske klozete i prljave čučavce u srbijanskim školama, ostavivši iza sebe mali broj renoviranih škola i duboku upitanost: da li za njega Srbija predstavlja metaforu Augijevih štala koje bi on sa velikim entuzijazmom temeljno počistio?

Ukoliko postoje neke dvojbe oko metafora u kojima potpredsednik Demokratske stranke vidi srbijansku stvarnost, u slučaju građana tih dvojbi nema: realnost u kojoj žive razumeju kroz metaforu Platonove pećine senki. Živeći u Srbiji kao u Platonovoj pećini senki - građani su dobili, ali i nesporno prihvatili, ulogu pukih posmatrača odbleska neke daleke (u našem slučaju EU) stvarnosti, a koju nam tumače posednici večnih istina i znanja. Po povratku sa svog puta u nebo večnih ideja, nosioci najznačajnijih priznanja - od Najevropljanina i ordena

Belog anđela pa do Povelje mira i tolerancije za širenje ideala mira - nastoje da beslovesnoj gomili saopšte istinu. U našem slučaju istina glasi: "neće desiti smak sveta ukoliko Srbija ne dobije status kandidata." Oni koji "najbolje" razumeju kompleksne ekonomske i političke procese u EU objasnili su nam da je odlaganje statusa kandidata je u stvari najbolji mogući ishod: EU potresa ozbiljna kriza, preispituju se odredbe temeljnih ugovora i napokon, to je zajednica čija je sudbina upitna, što nije neobično ima li se u vidu da je
		Milan Popović, Beogradski kastrati - kraj veka 1992. Crtež, kolaž

karakterišu: inercija, demokratski deficit, sposobnost ignorisanja vlastitih pravila, stvaranje novih i novih u biti nepo-trebnih institucija, te baratanje praznim parolama. No ukoliko je pitanje sudbine EU upitno, takva dilema u slučaju Srbije se ne postavlja: ona je večna.
A, upravo zajednici upitne sudbine kojoj "Srbija i danas može da pogleda u oči, jer smo ispunili ono što se od nas tražilo" obratio se u punom domoljubnom i političkom kapacitetu predsednik Srbije, i upitao evropske kolege "da li su ispunili ono što su rekli" ali o tome već nije želeo "da govori javno". Ne obavezuje ga institut odgovornosti pred građanima i institucijama. Razumljivo, jer u stvarnosti koju režiraju domoljubni režiseri ne postoji odgovorna javnost. Jer je Narodna skupština, vrhovna zakonodavna instanca, ispražnjeni locus moći: dnevno diskreditovana nekompetentnošću, prostaklukom i govorom mržnje kao usvojenim standardima komunikacije.
A ukoliko se iznenada osvešćeni građanin drzne, da neslaganje sa usrećiteljskim politikama iskaže poništavanjem glasačkog listića, dočekuje ga eksplikacija, čija do li ekspertska, kako poziv na "beli protest" predstavlja "čist defetizam i vrhunac neodgovornosti!" Budući da se osnovni politički princip Demokratske stranke, kako je navedeno u Programu, iscrpljuje u veri "u pozitivnu energiju koju svaki pojedinac rođenjem donosi na svet, veri u snagu našeg naroda i naših građana" ne treba sumnjati da ta količina pozitivne energije koja preplavljuje Srbiju, predstavlja sigurnu branu defetizmu. Dakle, sve je belo u Srbiji, samo je ugovor Vlade Republike Srbije sa Fijatom stigao Savetu za borbu protiv korupcije - zacrnjen.

Odgovornost za političku laž uvijenu u domoljubne oblande nose elite, ali se ne sme prenebregnuti ni odgovornost građana: jer političke laži predstavljaju obradu činjenica koje su opšte poznate i najčešće dostupne svima. Svedoci smo da se spinuju sinhronizovana upozorenja da će uskraćivanjem statusa kandidata izborna pobeda vladajuće koalicije biti dovedena u pitanje, i da u Srbiji postoje "vidljive i skrivene snage koje jedva čekaju da dobiju priliku da zemlju okrenu u antievropskom pravcu", kao i da bi takvo delovanje ekstremista uvelo Srbiju u stanje "slično kao na Bliskom istoku". Dakle, fino upredenim nitima polu-istina, neistina i laži "ribari ljudskih duša" (Đuro Šušnjić) nas upozoravaju na neminovni smak sveta ukoliko vladajuća koalicija ne ostane na vlasti. Za sada, ova koalicija nam garantuje "mobilizaciju i rat za Kosovo", ali samo zbog "ravnoteže straha". "Ribari ljudskih duša" nas dramatično upozoravaju da bi "beli glasovi" vodili "novom ogorčenju, a od ogorčenja niko nije video hleba na svom stolu, plaćen račun za struju ili bolju platu".
A građanska Srbija? Građanska Srbija je svedena na lajtmotiv uspešno apliciranih projekata, nemoćna da se nosi sa procesima fašizacije društva, nemoćna da nametne alternativnu agendu rešavanja problema.