Predsednik Srbije Boris Tadić je na Glavnom odboru svoje stranke sentimentalno prozborio povodom naše propale kandidature za EU kako duga uvek zasija posle kiše, pa da tako i mi moramo da se mučimo i istrpimo kišu, a da će bolji dani doći posle nje.
Ovakve ideološke obmane i samoobmane nisu ovde neka novost. Ipak, jedan demokratski predsednik trebalo bi da se kloni mešanja privida u politiku, a još manje da postane zarobljenik privida. Od Oktobarske revolucije do našeg 5. oktobra mantru o srećnijoj budućnosti izgovarali su sve vođe, a bolji život se neprestano odlaže. Tako je i sada. Ne samo što nismo izgradili bolji život, nego ni država nije definisana i više podseća na neku "instalaciju" koja se može ili različito tumačiti, ili rasklopiti. Kruna države Srbije trebalo je da bude ustav sa famoznom preambulom o Kosovu, ali nikakav lepak nije mogao da zadrži taj dragulj u srpskoj kruni. Glavni tvorac takvog ustava, Vojislav Koštunica komentarisao je očekivanja uoči odluke o našoj kandidaturi za EU rečima da Srbija "juri maglu" i da je eventualno dobijanje kandidature "kruna od papira". A kada je kandidatura odložena, rekao je da Srbija nije izgubila ništa.
Sada vidimo kako se reči, kao u nekoj Šekspirovoj drami, vraćaju kao surova stvarnost. Država kakvu je zamislio podseća na kulu od papira, dok njena kruna, preambula o Kosovu, nestaje u magli. Ko će pojuriti u maglu punu neizvesnosti i zameniti je za izvesnost poslaničke fotelje? Niko. Udobnije je biti iracionalan u Parlamentu ili Predsedništvu, nego racionalan na političkom terenu.
Uoči 9. decembra, kada se odlučivalo o srpskoj kandidaturi, a i posle njega, ređale su se izjave i prizori koji nas stavljaju ne samo na periferiju sveta, nego i na kraj razuma. Tako su radikali sa Šešljevim bedžom na grudima, ponosni i nasmejani polili bezinom, a zatim i zapalili zastavu Evropske unije ispred Predsedništva. I dok je zbog takvog ekstremnog ponašanja radikala Beograd makar i za kratko podsećao na Iran i slične zemlje u kojima se fundamentalisti ponose paljenjem američke zastave, stranački lideri iz svih koalicija i polukoalicija su nakon negativnog odgovora iz Brisela nastojali da umanje štetu. Ali to su činili na takav način kao da su se takmičili čija će izjava biti bolji predložak za scenraio Dušana Kovačevića ili kolumnu Svetislava Basare. Oni "oštriji" papagajski su ponavljali "moramo menjati politiku", a oni "bliži" - da je odlaganje kandidature dokaz naše evropske orijentacije. Najdalje je otišao jedan analitičar koji je čak rekao "Srbija je praktično dobila kandidaturu".
I na pomenutom Glavnom odboru DS-a dogodila se crno-humorna predstava. Prisutni su, podstaknuti Tadićem, sedam minuta aplaudirali Božidaru Đeliću ministru za evropske integracije, koji je zbog neuspeha Srbije podneo ostavku. Mada se razlozi za ostavku ne nalaze na Đelićevoj strani, koji je obavio sve zadatke, nego na Tadićevoj, koji nije ostvario ni jednu tačku dogovora postignutog između Borka Stefanovića i Edite Tahiri. Nije Božidar Đelić žrtva svoje neoprezne izjave da će podneti ostavku ako Srbija ne dobije kandidaturu, nego je žrtva Tadićeve iluzije da će nadmudriti Evropsku uniju, dobiti kandidaturu i onda sa te pozicije odugovlačiti kosovsko rešenje onoliko dugo koliko mu je potrebno. Tako da se ne zna kome se u stvari aplaudiralo: Đeliću, Tadiću ili Evropi koja se polako udaljava.
Do sada smo živeli u ubeđenju da postoje dve Srbije. Ona proevropska i ona antievropska. Posle višemesečnih barikada, neispunjenih obaveza, obmanjivanja građana i evropskih zvaničnika, i najzad, dolaska ruskog konvoja sa humanitarnom pomoći, postavlja se pitanje da li su oni koji su mandat dobili na evropskoj ideji tu ideju napustili i priklonili se jednoj Srbiji zarobljenoj u mitu o Kosovu.
Lični šarm, kontakti i putovanja predsednika nisu bili dovoljni da se evropski lideri ubede da Srbija zaista želi da sarađuje na kosovskom pitanju koji je bio jedini uslov za dobijanje

Srbije u Evropu. Novo pretumbavanje politike sada glasi "I Kosovo i Evropa i ekonomija", jer, kako je rekao predsednik države, samo snažna Srbija može da brani svoje legitimne interese na Kosovu i da se integriše u Evropu. I to bi bilo u redu da se s takvom politikom počelo pre nekoliko godina, umesto što se ili čekalo ili pogrešno kalkulisalo. Zato ostaje otvoreno pitanje šta znači naprasno uvođenje ekonomije kao novog aduta koji će nas osnažiti pred Evropom. Da li je to nagoveštaj da se ulazak Srbije u Evropu odlaže u nedogled s obzirom da se ekonomski napredak ne očekuje, ili je reč samo o predizbornom marketingu.
Uzalud se Tadić brani da na Kosovu nema ni policiju ni vojsku koja bi sprečila nerede i onemogućila postavljanje barikada. Možda neko u to ovde i poveruje, ali u Evropi je to teže. On sada sebe predstavlja kao žrtvu, a ne kao vinovnika. Ali u Briselu znaju da je upravo on navodio Srbe na barikade i da ih je podržavao, i da je u tome imao pomoć državnih resursa, ali i ekstremističkih grupa iz Srbije. Građanski protest Srba na Kosovu jedva da je podsećao na građanski, ali je zato više ličio na balvan revolucije u bivšoj Jugoslaviji za koje se sada zna da ih je organizovala tajna policija. Teško je poverovati da su svi oni balvani na barikadama, šljunak, cement i teška mehanizacija delo samo jednog kriminalca, Zvonka Veselinovića, i da se sva ta građevinska aktivnost dešavala bez pomoći preduzeća iz Srbije koji će posle troškove "operative" prevaliti na njene građane, svakako i one kojima nedostaju seoski mostovi ili domovi kulture, škole čiji se krovovi neće rušiti na đake. Da li ćemo ikada saznati koliko je Srbiju koštala ova štetna avantura? Dražava nije mogla gluplje da se poigra svojim ugledom nego kad je stvorila sliku o takvoj moći samo jednog kriminalca, a da ne pomisli da li će nekome pasti na pamet da se zapita da ako na Kosovu samo jedan kriminalac može da napravi takav rusvaj, šta bi mogli da urade kriminalci u Srbiji kada bi se njih više udružilo na sličnom poduhvatu.
I kao da manipulacija nije bilo dovoljno, pojavio se i ruski konvoj sa humanitarnom pomoći za Srbe na severu Kosova, predvođen ambasadorom u Beogradu, Konuzinom. Nadmenost u odnosu na Euleks koštala je ruske vozače tri dana smrzavanja, tako da je okolno stanovništvo humanitarcima davalo humanitarnu pomoć. Ako se Rusija na ovaj način vraća na Balkan iz strateških razloga, kako pretpostavljaju pojedini naši analitičari, onda bi takav povratak bio dostojan seoskog pozorišta. Pojava ruskog konvoja pre bi mogla da se dovede u vezu sa patetičnim gestom ambasadora koji će ostati upamćen i po pitanju na javnoj tribini o Kosovu, kada je, nezadovoljan analitičnim tonom rasprave, upitao "Ima li ovde Srba". Sada bi ambasadoru moglo kao bumerang da se vrati maliciozno pitanje "Ima li tamo Rusa", s obzirom na novi podatak da je za manje od devet godina broj Rusa smanjen za 2,3 miliona, uglavnom zbog lošeg života.
Ni u raspodeli humora i umora nema pravde.