Početkom januara, u novosadskom Omladinskom centru CK13, održana je pretpremijera predstave primenjenog pozorišta o ženskoj seksualnosti »Zovem se Neizgovoreno«. Već tada je bilo jasno da su se autorke, glumice i rediteljka usudile da iskorače iz kulturnog ambijenta koji je odavno prestao da postavlja pitanja i da imaju hrabrosti i sposobnosti da svojim umetničkim činom progovore, preispitaju i pomere postojeće i dominantne obrasce mišljenja i delovanja sredine u kojoj se nalaze. I sama tema, ženska seksualnost, predstavljena kroz priče dve devojke, jedne sa i druge bez invaliditeta, svojevrstan je bunt protiv mistifikovanja i patrijarhalnog interpretiranja stvarnosti, zarobljene u falogocentričnu diskursnu matricu. Njih dve na sceni (Jelena Zdravković i Tanja Đurić), uz mnoštvo rekvizita i video, pričaju priče o svom odrastanju, sećanjima, ljubavima, ne/prihvatanjima, o patrijarhalnom kognitivnom okviru koji konstantno i permanentno isključuje, ignoriše i marginalizuje gotovo svaki pokušaj ravnopravnog učestvovanja u procesima odlučivanja i odabira. Međutim, nije ova predstava sastavljana samo od priča dve devojke, ona je kolaž priča, dilema, pitanja i iskustava raznih žena, živih i davno umrlih, onih iz urbanih, ali i iz ruralnih sredina, retkih koje su bile prihvaćene i mnogih koje su ostale skrajnute i zaboravljene.
Rediteljka Ivana Inđin, iz Kamernog pozorišta muzike Ogledalo, navodi da je predstava nastala kao jedan od rezultata projekta »Osnaživanje kroz umetnost« u kojem su se učesnice kroz psihološke (voditeljka Jana Damjanov) i pozorišne (voditeljka Ivana Inđin) radionice bavile ženskom seksualnošću. One su iznosile i analizirale kako se seksualnost ispoljava, tumači, razvija, od čega zavisi i kako se predstavlja: u vlastitim iskustvima, u teorijskim tekstovima, medijima, umetničkim delima, u porodici, javnim ustanovama, koje su specifičnosti seksualnosti žena sa invaliditetom i drugo, navodi Inđinova. U samom projektu (organizacije »Iz kruga – Vojvodina«) učestvovalo je 17 devojaka i žena sa i bez invaliditeta, a promene koje su nastajale tokom radionica kod učesnica mogu se sagledavati u kontekstu: edukacije – sticanja informacija i znanja o ženskoj seksualnosti, ali i sticanja različitih glumačkih i socijalnih veština; prosuđivanja – i tada se tiču razumevanja prirode i procesa seksualnosti i prihvatanja pravednosti/jednakih prava na kvalitetan razvoj seksualnosti; refleksije – stvaranja osećanja odgovornosti prema sebi i svojoj seksualnosti; aktivizma – i tada se tiču implementacije, kreiranja i realizovanja akcija za pozitivne transformacije u kontekstu primarno dvosmernih odnosa: muškarac – žena, društvo – žena, žena – priroda, tehnologije – žena, porodica – žena, religija – žena i bezbroj drugih. Ivana Inđin navodi i da projekat »Osnaživanje kroz umetnost« potvrđuje da nam je lakše da steknemo informaciju, malo manje lako da počnemo da je prosuđujemo iz feminističke perspektive, još teže da izgradimo odgovornost prema sebi, a najteže i, nažalost, najmanje je onih – koje deluju aktivistički i žele da u javnom diskursu pomoću umetničke akcije utiču na pozitivne transformacije u društvu koje se tiču položaja žena.
Predstava »Zovem se Neizgovoreno« svakako spada u ovo poslednje i dragocena je na umetničkoj i aktivističkoj sceni, ne samo Novog Sada već i šire. Novosadska publika svakog meseca ima priliku da pogleda ovu predstavu i nakon nje učestvuje u diskusiji u Omladinskom centru CK13. Prošlog meseca je igrana i u Kulturnom centru Zrenjanina, a u planu su gostovanja u Rumi, Brčkom i drugim gradovima u regionu.