Početna stana
 
 
 
   

Povodom jedne knjige

Šta je u stvari rodoljublje?

Pismo je intimna ispovest, ili je makar bilo u neka ranija vremena dok tehnologija i ubrzanje vremena nisu pretili da ubiju misao i ličnu notu. U slučaju knjige Jelene Lozanić, na ovim prostorima skoro nepoznate i zaboravljene žene, emocija i patos koji senče tekst bili su neočekivan i lekovit poklon

Pokušaj tumačenja epistolarne literature uvek je sklizak teren i moguća zamka. Emotivni naboj ličnog izraza koji tu literarnu formu čini posebnom lako nas može zavarati u proceni dela koje čitamo. Pismo je intimna ispovest, ili je makar bilo u neka ranija vremena dok tehnologija i ubrzanje vremena nisu pretili da ubiju misao i ličnu notu. U slučaju knjige Jelene Lozanić Frotingham, na ovim prostorima skoro nepoznate i zaboravljene žene, emocija i patos koji senče tekst bili su neočekivan i lekovit poklon. Zavirivanje u pisma jedne beogradske gospođice s početka prošlog veka bilo je sve samo ne iščitavanje intimnog dnevnika žene u nastajanju.

Humanitarni rad u Americi

Jelena Lozanić Frotingham je žena koja je januara 1915. godine, kao predstavnik Crvenog krsta Kraljevine Srbije, otputovala u Sjedinjene Američke Države i Kanadu sa zadatkom da skuplja dobrotvornu pomoć za srpsku vojsku i stanovništvo. Kao kćer Sime Lozanića, prvog rektora Beogradskog univerziteta i predsednika SANU u dva navrata, pripadala je jednoj od najuglednijih srpskih porodica tog doba. Njena knjiga – dnevnik, objavljena tek 1970. godine u izdanju Udruženja nosilaca Albanske spomenice, u stvari su njena pisma koja je tokom američke misije slala svojoj sestri Ani koja je, zajedno sa roditeljima, ostala u Srbiji. U periodu od skoro šest godina Jelena je, ispred Američkog odbora za pomoć Srbiji, čije je sedište bilo u jednom njujorškom hotelu, sa timom ljudi, uglavnom Amerikanaca, radila na prikupljanju novčanih i materijalnih sredstva koje je slala u domovinu. Za tih nekoliko ratnih i poratnih godina par puta je uzduž i popreko proputovala Kanadu i Ameriku. Aktivnosti Odbora za pomoć Srbiji su, pod njenom upravom i organizacijom, bile velike, razgranate i kontinuirane. U njih je spadalo osnivanje mesnih odbora i potkomiteta, radionica u kojima su američke i kanadske žene pravile zavoje i šile odeću za srpske izbeglice, držanje predavanja u ženskim klubovima, istupanje u crkvama, gostovanje na univerzitetima i prijemima u bogatim američkim kućama.
U svim tim susretima ostvarila je kontakte sa nebrojeno mnogo ljudi. Donatori novca za srpski živalj bile su najistaknutije ličnosti javnog života, poput bivšeg predsednika Teodora Ruzvelta, američkih i kanadskih guvernera i senatora, ali i skromni sveštenici Nove Engleske i jugoslovenski iseljenici zaposleni u američkim rudnicima. U projektima Odbora njen najvredniji saradnik bio je Mihajlo Pupin, čiji su ugled, zalaganje i očinski odnos prema Jeleni otvarali mnoga važna vrata.
U narodnoj nošnji bitoljskog kraja, kako bi pokazala sav kolorit i šarm naše balkanske, južnoslovenske kulture, ova mlada žena je istrajno i sa čeličnom voljom išla ka ostvarenju svoje vizije – na svaki način pomoći svojoj državi i zemljacima. Intenzitet rada Odbora i njenog
angažmana, kao i njenih saradnika, u to davno vreme, sa daleko manje tehnoloških mogućnosti nego danas, u toj meri je impresivan da nam izgleda nadrealno da je neko mogao da izdrži takav tempo. Svaka situacija, skup i prostor bili su za Jelenu Lozanić dovoljno dobra prilika da govori o srpskom stradanju i naporu da se Srbija odbrani od neprijatelja. Da li je govorila ispred radnika, farmera, domaćica ili elitnih slojeva američkog i kanadskog društva, za ovu je ženu bilo nebitno. Svoje emotivne i psihološke dileme i
 
Nikola Džafo, Pazi, umetnost ne ujeda, galerija O3one
lomove, koje analizira u pismima sestri, uspevala je, tako mlada, da osvesti i racionalizuje, ne zaboravljajući šta je cilj njenog boravka u Americi. Svakodnevni strah i zebnja od dešavanja u Srbiji, dodatno pojačani udaljenošću od kuće i najbližih, predstavljaju njene jedine neprijatelje u poslu koji je preuzela na sebe. Sve drugo bilo je efemerno i potisnuto u daleki, drugi plan. Količina novca, medicinske i robne pomoći koju je sakupio Američki odbor više je nego spektakularna, naročito ako imamo u vidu da Sjedinjene Američke Države sve do 1918. godine zvanično ne ulaze u rat koji je besneo u Evropi. Samo jedan između mnogih detalja je suma od 40.000 dolara poslata za zakup broda kojim će se srpske izbeglice prebaciti u Francusku, nakon povlačenju preko Albanije.
Nakon oslobođenja Srbije i pobede savezničkih snaga Jelena će se vratiti u Ameriku, sada sa novim projektom – da prikuplja sredstva za srpsku ratnu siročad. U ostvarenju ove ideje najvredniji saradnik bio joj je njen budući suprug Džon Frotingham. On je svojim ličnim novcem osamnaest godina odgajao generacije srpske dece po sirotinjskim domovima. Bračno-partnerski tandem Frotingham pomogao je preko dve i po hiljade srpske siročadi, za šta su oboje od kraljevine SHS dobili najviša odlikovanja, baš kao i mnogi članovi Američkog odbora, donatori i dobrotvori, a sve to uz zalaganje ove žene kod srpske vlade.

Posvećenost, hrabrost i humanost

Čitanje Dobrotvorne misije za Srbiju u mnogim aspektima predstavlja posebno iskustvo. Autobiografski karakter svakog dela baca uvek drugačije, intimnije svetlo na istorijsku epohu koju pokriva, što memoarsku i epistolarnu književnost čini unutrašnjim pogledom na određeno doba, pa time i dubljim svedočanstvom, iz prve ruke. Povesnu lekciju o srpskoj državi, društvu i jugoslovenskoj ideji dobijamo ovde kroz oko inteligentnog, politički osvešćenog učesnika i posmatrača.
Autorka knjige je u dvostrukoj poziciji u odnosu na istorijski – biografski trenutak u kojem živi punim kapacitetom. Ona je neko ko je unutra, u žiži ratnih dešavanja, ali je istovremeno i spoljni akter, što njenoj prozi daje svojstvo posebnog političko-kulturološkog dokumenta. Jelenina izmeštenost u prostoru, ali ne iz emocije i snažnog unutrašnjeg osećanja identiteta i pripadanja, obezbedila je dar da preciznim okom uočava specifičnosti kulture i ljudi među koje je došla po zadatku, da jasno sagleda sopstvenu ulogu u političkom procesu, ali i da oseti dirljivu lepotu, tragiku i izuzetnost onoga što za nju otadžbina predstavlja.
Knjiga detaljno prati aktivnosti Odbora za pomoć Srbiji, pružajući kroz autorkine opservacije obaveštenja o masovnoj podršci i divljenju američkog i kanadskog naroda prema onome što je srpski narod prolazio u ratnim godinama. Kulminacija političke podrške bila je čast ukazana Srpskoj vojnoj misiji koja, januara 1918. godine, prisustvuje izlaganju istorijskih »Četrnaest tačaka«* predsednika Vudroa Vilsona u američkom Kongresu, čemu zajedno sa svojim ocem, kao jednim od članova delegacije, prisustvuje i Jelena Lozanić. Na mnogim mestima njena pisma prenose danas potpuno zaboravljeno divljenje i poštovanje Sjedinjenih Američkih Država i Kanade prema Srbiji i njenim građanima, što u sadašnjem trenutku, nakon dvadeset godina mučnih i komplikovanih bilateralnih odnosa sa jedinom preostalom globalnom supersilom, može da otvori prostor za razmišljanje i redefinisanje brojnih neuralgičnih političkih tema.
Dirnuta pažnjom i pomoći koju su nepoznati i skromni ljudi pružali njenom narodu, ova bi žena ostajala tvrda i beskompromisna u neprijatnim situacijama nerazumevanja i podsmeha sa kojima se takođe suočavala, dajući tako mlada i visprena maestralne diplomatske lekcije daleko iskusnijima od sebe. Oprečna i nekada mučna iskustva kroz koja je prolazila nisu je sprečila da, sumirajući svoj rad, kao najvrednije sećanje izdvoji tu »pruženu ruku ovog sveta mojoj zemlji i mom narodu u preteškim njegovim danima i godinama«. Ova je knjiga i povest o jednoj mladosti posvećenoj višem cilju i ideji da je »naš život samo beznačajan trenutak (…) zbog čega nam valja pokušati da po našem nestanku ostavimo za sobom ma i najsićušniji trag dobrog«.
Zaboravljanje sebe u graničnoj situaciji rata i smrti svojstveno je čoveku. U političko-antropološkom smislu delo Jelene Lozanić na tragu je osnovnih postulata šta čovek uistinu jeste. Saznanje da iza svega stoji devojka od dvadeset godina ostavlja nas zaćutane i zapitane nad nama samima. Kada osvestimo činjenicu u kolikoj meri je, u tako ranoj mladosti, trebalo imati obrazovanja, kulture, socijalne inteligencije i hrabrosti da se ukorači u ogroman i neizvestan projekat na drugom kraju sveta, neminovno nam se nameće obaveza poređenja onoga tada i ovoga u čemu obitavamo mi, današnji stanovnici države čijem je spasu ova žena posvetila najlepše godine svoje mladosti. Nije Srbija tog doba bila zemlja iz snova, niti kolevka demokratije. Bila je mala, nerazvijena i zaostala zemlja, sa ogromnim bremenom ubistva kraljevskog para Obrenović. Ali izgleda, bar u slučaju Jelene Lozanić i njoj sličnih, s ljudima na javnoj sceni od istinskog ubeđenja i integriteta.

Imamo li kulturu dobrotvornog rada?

Srpsko društvo nema sistemski razvijenu kulturu misionarskog i dobrotvornog rada. Takva vrsta političkog angažmana na široj društvenoj ravni nije nam bliska. Sposobnost saosećanja sa drugim i konkretna akcija u pokušaju da mu se pomogne u našoj kulturi još uvek najbolje deluje na planu individualne akcije. Narativ o srpskom domaćinu, dobročinitelju i prijatelju u nevolji važan je deo kulturološke matrice koja opstojava u srpskoj istoriji, još od epohe kada je usmena književnost bila nosilac kolektivnog pamćenja. Taj narativ jedan je od temelja našeg identiteta kao ljudi, a onda i pripadnika društva u kojem živimo. I to je jedna od zlata vrednih kroki sličica u mozaiku koji nazivamo »srpskim mentalitetom«.
U trenucima opšte malodušnosti koja traje već decenijama, pri suočenju sa hroničnom dijagnozom izneverenih očekivanja i istorijski dokazanom pozicijom Srbije kao zemlje u pokušaju, jedna od stvari koja nas teši i podiže svakako je ideja o spremnosti našeg čoveka na žrtvu i davanje. I možda je baš istorija Prvog svetskog rata, čiji je savremenik bila i ova žena, jedan od najočiglednijih primera te istine. Dovoljno je da pročitamo njena pisma, ili da zavirimo među korice Dana šestog Rastka Petrovića, pa ćemo videti u kolikoj meri je običan čovek u stanju da bude veliki. Ali, jedno je individualni angažman, potreba ili čak nužnost da se dajemo. Lični akt herojstva i spremnost da se do krajnjih granica predamo ideji većoj od sebe – smrti zarad života, slobode i ideje, oproštaju ili zaboravu neoprostivog – čin je koji one koji su to u stanju izdiže u blagoslov čovečnosti koji se ne izliva na svakog. I kao takav uvek je pitanje ličnog izbora, volje i slobode.
Sasvim druga, složenija i teža priča jeste vaspitavanje čitavog društva u smeru podrazumevajuće brige o drugom do sebe, bez obzira na to da li je u pitanju sunarodnik ili neko prostorno dalek i nepoznat. Kao da su prethodne decenije bede, smrti i potpune iščašenosti vrednosnog sistema izvukle iz nas svu nesolidnost karaktera. Dnevnik Jelene
Lozanić impresivna je priča o posvećenosti, hrabrosti i viziji. To je priča o predavanju sebe cilju koji nadilazi opseg privatnosti i ličnog interesa, što danas liči na naučnu fantastiku. Ova žena je bila spremna da zaboravi godine svog života i posveti se istinskom patriotizmu u praksi. Plaši nas pomisao da ovakve ljude u Srbiji danas retko ko može da razume. Razlog je jednostavan – takvih među nama nema mnogo. U današnjem srpskom društvu ne postoji moralna vertikala ni konsenzus elite (sic!) i građana oko osnovnih civilizacijskih vrednosti – šta jeste ispravno, šta jeste istina, šta jeste neka opšta vizija budućnosti.
 
Praktičari rodoljublja ovde su danas jedino obični, nevidljivi građani koji idu na posao, vole svoju decu i plaćaju račune. U javnom govoru medijskog cirkusa priča o patriotizmu svodi se na dve stvari: jalovu priču o Evropi kao moneti za potkusurivanje jednih da zadrže pozicije, dok drugi koji bi da se istih dokopaju permanentno vežbaju gramatiku – menjaju Srbiju kroz padeže, bez da išta suvislo kažu.
Nedostatak istinske elite koja je motor društveno-političkog napretka mrvi nas lagano i sigurno, pa stoga još uvek tapkamo u mraku svojih istorijskih zabluda. Jedna mlada žena 1915. godine je znala da se veličina postiže samo ako ima iskrene vere, ubeđenja i ljubavi. Njeno ugledno poreklo, obrazovanje i širina svakako su bili preduslovi eventualnog uspeha misije koju je preuzela na sebe. Ali bez iskrene vere da kao pojedinac može nešto da učini i promeni, a što provejava kroz njena pisma na svakoj strani knjige, ništa se od toga što je radila ne bi dogodilo.
Današnje srpsko društvo na suprotnoj je strani vrednosne vertikale koju je sledila Jelena Lozanić Frotingham i zato je naša perspektiva mračna i apatična. Nakon svih izgubljenih i promašenih vojevanja u ime patriotizma, da li je pogled u jednu ženu ogledalo u kojem ćemo videti svoje sumorno lice? Građanska kultura na kojoj su ona i njoj slični pojedinci u našoj istoriji odgajani preti da nestane u realitiju političko-kulturološke imitacije života, s tom razlikom što su Farme i Dvorovi samo crtani film koji gledamo pred spavanje nakon kolektivne hipnotičke kloake svakodnevice.
Mitologizacija istorije koja uporno pozicionira srpsku naciju kao večnu žrtvu, pozitivnog junaka i moralnog pobednika izgubljenih bitaka predstavlja najveću prepreku u kulturološkoj evoluciji srpskog društva. Da bi se kao kolektivitet uopšte približili vrednostima građanskog društva moramo zakoračiti u evolutivni proces razbijanja iluzija. On može i morao bi početi od unutrašnjeg ubeđenja da svaki dan naših ličnih biografija pruža mogućnost da se nešto uradi za društvo u kojem živimo, bez očekivanja ikakve opipljive nadoknade osim osećanja da je, po rečima Jelene Lozanić, »velika milost bila izlivena nada mnom da u toku svog rada uspem ne samo da materijalno pomognem svoj narod već i da pronesem ime Srbije kroz sva ta ogromna i daleka prostranstva Novog sveta«. Dokle god se bude išlo u suprotnom smeru, od ličnog interesa pod klovnovski tužnom maskom patriotizma, noge i glave ostaće nam zarobljene u blatu.
Gordana Bekčić Pješčić

* U njih spadaju: javna diplomatija; sloboda pomorske plovidbe; ukidanje svih ekonomskih prepreka; snižavanje nacionalnog naoružanja; rešavanje kolonijalnih zahteva; odlazak stranih trupa sa ruske teritorije; odlazak stranih trupa iz Belgije; oslobađanje Francuske s korekcijom granice u Alzasu i Loreni; stvaranje Italije u njenim nacionalnim granicama; sloboda za autonoman razvoj naroda Austro-Ugarske; evakuacija Rumunije, Srbije i Crne Gore i prilaz moru za Srbiju; autonoman razvoj za neturske narode u Osmanlijskom carstvu i slobodan prolaz kroz Dardanele; stvaranje Poljske s izlazom na more; osnivanje Društva naroda, koje će biti garant nezavisnosti malih država.
 
Srećno šetači!
1-30.04.2011.
Danas

 
 
 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2011