Odavno nismo sigurni kako se zove ulica kojom hodamo. Čak i neki pravnici koji se oglašavaju u vezi s tim ne prave razliku između sudske rehabilitacije čoveka suđenog i nevino postradalog, i ideološke rehabilitacije jedne totalitarne ideologije koja dobra donela nije nikom. Uistinu haos. Nema u Nišu više ulice Božidara Adžije – koga su ustaše streljale 1941. kao antifašistu – i rehabilitovan je Dragoljub Cvetković. Njega je uhapsila kraljevska vlada i nikada nije bio suđen, osim što su ga pod Nedićem saslušavali na zahtev okupatora. Na istoričarima je da utvrđuju njegovu političku krivicu. To je sve.
Mnogo je žrtava na svim stranama koje imaju pravo na istinu – i pravo na pomen – ali se ovde sada čini nešto drugo. I kao što se sudilo na prečac, tako se sada – na prečac – i rehabilituje.
Ovogodišnji 20. oktobar baš pada u nezgodno vreme – nije jasno ko je i kada oslobodio Beograd.
Haos je i u državnim i u crkvenim strukturama, i ne zna se gde je veći. Nama je najtužnije ono što se zbiva – oko toga – u Crkvi i njenim publikacijama. Pisac ovih redaka iz iskustva zna da su neka podsećanja na istorijske činjenice uzaludan posao, pa ipak – od jednog ne odustaje : daleke 1944. godine SPC je oduševljeno pozdravila »orla slobode koji klikće s Avale plave« odakle su oslobodioci napredovali prema gradu. Na prvoj strani zvaničnog organa SPC – Glasnik SPC – je stajalo u trobroju: »Ovaj 20. oktobar 1944. potpuno je novo poglavlje u istoriji cele naše zemlje, a ponaosob beloga nam stolnoga grada Beograda«. Preko svog ađutanta lično je general Ždanov pozvao mitropolita Josifa – on je vodio SPC – na svečanost povodom oslobođenja grada. Tako je bilo – uz ostalo što je poznato i što se danas zaboravlja. Svi će ipak slaviti – pa i onaj građanin koji je ovih dana osnovao političku partiju Naša Rusija. Hoće li to biti – kako kažu – novo prisajedinjenje Srbije Rusiji ili pak – neko prisajedinjenje Rusije Srbiji, to još ne znamo.
*
Beogradske novine – Danas, 10–11. 10. 2009. i Press, 11. 10. 2009. – opširno izveštavaju o državnoj svečanosti i crkvenom pomenu povodom godišnjice pogibije kralja Aleksandra I u Marselju 1934. godine. I tu je sve bilo u nekom haosu – barem na početku. Kada se pojavio unuk kraljev građanin-princ Aleksandar bilo je nostalgičnih uzdaha za kraljevinom pa i povika i klicanja kralju Srbije. To nije nerazumljivo i svako je slobodan da izrazi svoja osećanja. Kada se pojavio ustavni poglavar Republike Boris Tadić došlo je čak do nekog »koškanja« između države i Crkve. Napokon su Tadić i državni zvaničnici i princ Aleksandar »odvojeno položili vence« jer još smo država sa republikanskim uređenjem. Odlično su se snašli ljudi iz Protokola šefa države pa su rojalisti »zamoljenida polože vence kao privatna lica i da napuste crkvu sv. Đorđa pre ulaska državnih zvaničnika«. Nije bilo ugodno, a neugodno se osećao i šumadijski episkop sa sveštenstvom koje je

27. marta 1941. to je neosporno, ali nije jasno zbog čega ga se danas i u državi i u Crkvi mnogi ne sećaju. Govore čak da njegovi Memoari nisu, navodno, autentični. Oni pak koji dobro poznaju Hitlerovu crkvenu politiku – posebno nakon septembra 1943. – znaju da je SPC bila jedina pravoslavna crkva koju vođa rajha nije uspeo da razbije i da slomi ili razdeli, kao što znaju i to da je patrijarh Gavrilo bio jedini pravoslavni patrijarh koji je bukvalno sve vreme rata proveo u nacističkom zatvoru, sve do 8. maja 1945. kada su ga saveznici oslobodili. On je već u noći nakon 27. marta javno govorio protiv »hitlerovske tiranije koja preti Evropi i vascelom čovečanstvu«. Na Oplencu se toga malo ko setio. Taj se patrijarh vratio u zemlju 1945. koja ipak nije bila okupirana od ruske vojske jer su se Rusi – u dnevnoj zapovesti generalisima Staljina objavljenoj u Politici oktobra 1944 – obavezali da će se njihova vojska nakon završetka operacija za Beograd povući sa teritorije Jugoslavije. Tako je i bilo.
Raspravljati danas o tome da li je 20. oktobar oslobođenje ili okupacija je sejanje ideološke magle koje već na pretek ima.*
Nije to novo da je Crkva zbunjena i da se u javnosti ne snalazi najbolje, ali izgleda, ne radi se o zabludi već o jednoj neprecizno definisanoj politici. U publicistici naše Crkve forsiraju se junaci i heroji koji u očima ozbiljnih istoričara nemaju baš oreol bez senke. Zanimljivo je da u nekim crkvenim krugovima ne mare mnogo ni za arhimandrita grgeteškog I. Ruvarca koji je priznati otac moderne srpske istoriografije. I čega sve nema kod crkvenih publicista – od tropara i himni Ljotiću do veličanja Nedića i njegove politike kvislinškog služenja Nemcima.
Neki veseli ruski mislilac se raspisao u novinama – Pravoslavlje, 15. 09. 2009. – kako je »humanizam jedna vrsta duhovnog slepila«. Nije trebalo ići u daleku Rusiju po ovakvu misao, imamo mi domaće oce-mislioce koji su ovu »misao« varirali u debelim tomovima svojih spisa. No, zanimljive ideje nudi teolog Radmila Vojinović – Borba, 7. 10. 2009. – koja pominje neku »liberalnu struju« u episkopatu SPC po čemu bi se očekivalo da objasni i to koja je, recimo, konzervativna struja. Umesto toga ugledni teolog nudi objašnjenje koje glasi ovako: »To je struja koja bi da približi našu Crkvu Vatikanu, koju predvodi vladika bački Irinej pod jakim uticajem Svetskog saveza crkava«. Nemamo poviše informacija o tim strujama, ali deluje verovatno da toga ima – normalno je da postoje struje koje neki nazivaju ružnom reči »klanovi«, a o ishodu ćemo znati više nakon jesenjeg redovnog zasedanja arhijerejskog Sabora pred kojim se nalaze mnoga ozbiljna pitanja. I, naravno, i mnogi izazovi.
U SPC odavno postoje grupe i grupice kao svojevrsne grupe za pritisak – to su vernici koji agresivnije nastupaju – i one vrše pritisak pa čak napadaju i vladike tokom bogosluženja i izazivaju nerede. Navodno oni imaju puniju svest o načinu vršenja bogosluženja i bukvalno intervenišu u liturgiji, a to dovodi do nemilih scena jer često moraju da intervenišu organi reda. To je jedna – unutrašnja strana problema, a druga je šire prisutna: naime, postoje brojne i sve agresivnije grupe i grupice koje nazivaju desničarima iako se o njihovim namerama mnogo ne zna. Njima su u poslednje vreme pridodali i navijače na fudbalskim utakmicama, ali punijeg objašnjenja nema. Sve te grupe nisu iste, ni po programskim opredeljenjima ni po načinu ponašanja i nikako ih ne treba trpati u isti koš. To se jednako čini. O onima koji imaju neku vrstu programa lako je govoriti i lako im je suprotstaviti drugačiji sistem vrednosti. Problem su grupe koje se kite crkvenim simbolima: tu nije lako reći šta je crkveno a šta su pak paracrkvene organizacije kojih naravno i kod nas ima. One su najbučnije. Kada je jedan vladika SPC pre nekoliko godina te grupe označio javno kao »paracrkvene formacije« to ne samo da je bilo tačno, već je imalo dobar rezultat. Počelo se jasno razlikovati i dosta je toga poznato. Sada se između ostalog ne pravi razlika. Zanimljivo je da postoji dobro i lako rešenje: treba SPC da se ogradi sinodalnim aktom ili saborskim saopštenjem – ili prosto izjavom – iz kojeg bi se videlo da ona ne stoji iza svih, posebno ne iza onih koji su postali društveni problem.
I tu smo – nekima i u državi i u Crkvi odgovara da se to ne učini i radije o svemu ćute.
Nekom se i u SPC ne sviđa njena bogata antifašistička tradicija.

	Mirko Đorđević