Pojedini velikodostojnici
u Srpskoj pravoslavnoj crkvi nikako da do kraja
shvate i prihvate da je crkva u nas mesto za
veru a ne za politiku, pa s vremena na vreme
izlaze iz prostora vere da bi u sadržajima svetovne,
ovozemaljske prirode našli okvir za ispoljavanje
svojih političkih pogleda i ubeđenja.
List
Pravoslavlje, ali i pojave koje
u njemu nisu zabeležene ili komentarisane nude
primere za to. Tako se poslednjih meseci na
stranicama ovog lista moglo, na primer, zapaziti
euforično slavljenje srpstva povodom obeležavanja
60. godišnjice proboja Solunskog fronta, uz
plasiranje teze da je iz krvi tih »srpskih junaka«
stvorena predratna Jugoslavija. Drugom prilikom
se izražava žal za tim što se veronauka više
ne predaje u školama, a ona je ukinuta posle
socijalističke revolucije, pre gotovo 35 godina.
NIN-ova anketa o religioznosti služi
Pravoslavlju kao povod da najpre pokuša
da obezvredi taj napor poznatog nedeljnika,
izrazi sumnju u verodostojnost dobijenih rezultata,
ali još više kao prilika da predloži da se u
sličnim poduhvatima i popovi pojave u ulozi
anketara i obrađivača dobijenog materijala.
Dodeljivanje Njegoševe nagrade Oskaru Daviču
Pravoslavlje je propratilo jesenas
člankom skandaloznog sadržaja i tona (»Mora
da se«, glasi početak tog nečuvenog teksta,
»vladika prevrnuo u grobu od negodovanja kad
je čuo da je njegova nagrada dodeljena Oskaru
Daviču... Onom piscu koji je gazio njegov amanet
zajedno sa uznemiriteljima kostiju njegovih«).
Varijacije o srpstvu, njegovoj prošlosti i sadašnjosti,
jedna su od omiljenih tema pojedinih krugova
u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. I kad se o tim
pitanjima govori u okviru religioznog sadržaja
u versko-crkvenom ruhu, lako se može zapaziti
stara težnja dela pripadnika ove Crkve da se
između pravoslavlja i srpstva, između pravoslavnih
vernika i Srba stavi, manje-više, znak jednakosti.
Suština je u pokušajima, kojih se oni nikad
nisu odrekli, da se Srpska pravoslavna crkva
ne predstavi samo kao organizacija vernika u
srpskom narodu već i kao politička organizacija
ove nacije, kao čuvar srpstva.
Čak i u
Spomenici izdatoj povodom 20.
godišnjice služenja na čelu SPC patrijarha srpskog
Germana (koja je neposredan povod ovim redovima)
plasirani su neki stavovi čija sadržina i poruke
izlaze iz okvira verskog i crkvenog. Tu u prvom
redu imamo u vidu tekst episkopa Danila, »vikara
Njegove Svetosti Patrijarha srpskog«, u kojem
se povišenim, patetičnim tonom saopštavaju izvesna,
u najmanju ruku čudna razmišljanja i zaključci
o dometima svetovne i duhovne vlasti i nacionalnim
osobinama Srba.
»Patrijarh je«, piše uz ostalo episkop Danilo,
»po časti prvi među vladikama roda srpskoga,
kao što je Beograd prvi među gradovima srpskim«.
Prvom delu ove rečenice ne može se staviti nikakav
prigovor, jer je patrijarh u crkvenom ustrojstvu
doista prvi među vladikama, poglavar Crkve,
a u minulih 20 Germanovih patrijaršijskih godina
ozbiljnih problema i nesporazuma između Srpske
pravoslavne crkve i naše socijalističke društvene
zajednice stvarno nije bilo. Čemu onda to poređenje
sa Beogradom kao »prvim među gradovima srpskim«,
kad se dobro zna da je Beograd ne samo glavni
grad Srbije nego i glavni grad Jugoslavije,
kad je on geografski i po nacionalnoj strukturi
stanovništva doista grad srpski, ali istovremeno
i grad jugoslovenski, grad kosmopolitski otvoren?
To je, međutim, tek početak, samo malo zahuktavanje
vikara Njegove Svetosti za plasiranje, rekli
bismo, glavne misli u tekstu. Pre nego što to
učini on će na poetski način da uporedi patrijarha
sa sočivom »koje sabira mnogomilionske zrake
u jedan snop, koji jedino kroz to sočivo dobijaju
snagu prodornog plamena«, da bi onda ulogu vrhovnog
poglavara Srpske pravoslavne crkve ovako označio:
»Zato u presudnim časovima nacije on – i protiv
svoje volje – ima odgovornost etnarha. Samo,
za razliku od ovozemaljskih vladara i poglavara,
njegova apostolska vlast ujedinitelja svih srpskih
duša prelazi republičke i državne granice i
njegovo ime je znano od Amerike do Australije,
od južne Afrike do Skandinavije«.
Karte su, eto, javno bačene na sto, poruka je
kristalno jasna. U »presudnim časovima nacije«
(koji su to?) mi Srbi ne treba, dakle, da strahujemo
čak i ako ovozemaljska vlast (dodajmo – samoupravna,
socijalistička), ne daj bože, zataji; ulogu
vladara i izbavitelja »roda srpskoga« preuzeće
Crkva, čija vlast »ujedinitelja svih srpskih
duša« – kako podvlači episkop Danilo – ne poznaje
republičke i državne granice.
Hteo to autor ili ne, ova njegova misao ga objektivno
svrstava u red onih kojima republičke granice
u nas smetaju, koji bi da vode brigu o Srbima
izvan Srbije, sugerišući im implicitno da te
»druge« republike u kojima su rođeni i gde žive
nisu njihove domovine! Koliko je u našoj višenacionalnoj
zajednici, koja se s razlogom diči nacionalnom
ravnopravnošću i bratstvom i jedinstvom među
našim narodima, besmisleno igrati na tu kartu,
a katkad i opasno, valjda ne treba ni dokazivati?!
Pri kraju svog teksta episkop Danilo varira
koren reči Srbi, za koji jezikoslovci, veli,
tvrde da potiče od sanskritskog »Sarbi«, što
znači – nepokorni, nepokorivi, i iz toga izvodi
zaključak da je »teško načalstvovati među Srbima«,
da je teško »među nama ostvariti jedinstvo i
slogu«. Svoja razmišljanja o nacionalnim osobinama
Srba, koja izlaze iz okvira vere i crkve i iz
neposrednog povoda njegovog pisanja, tj. jubileja
patrijarha Germana, episkop Danilo upotpunjuje
tvrdnjom da se u srpskom narodu čoveku odaje
priznanje tek posle njegove smrti.
Još više iznenađuje da pojedini velikodostojnici
i ideolozi SPC lansiraju ovakve i slične teze,
nesumnjivo političkog smisla, upravo u vremenu
kad sloboda veroispovesti i crkve – uvek u našoj
socijalističkoj zajednici poštovana i uvažavana
– dobija u dogradnji sistema samoupravne demokratije
još širu sadržinu. Osnovni okviri su dobro poznati
– da je religija u nas privatna stvar čoveka,
da je crkva odvojena od države i škola od crkve
i da je jedino ograničenje za delovanje verskih
zajednica da religiju i verske obrede ne mogu
koristiti kao masku za svoje političke svrhe.
Pravoslavlje je svojevremeno, aprila
prošle godine, dobro učinilo kad je iz poznate
studije Edvarda Kardelja
Pravci razvoja
sistema socijalističkog samoupravljanja
preštampalo kratak odeljak o slobodi veroispovesti
u kojem se, uz ostalo, kaže da je »naše društvo
nastojalo i treba da nastoji da sloboda vernika
bude poštovana, jer religija nije nikakva smetnja
da se čovek – vernik ravnopravno uključuje u
socijalistički život društva«. Naše socijalističko
društvo, prema Kardelju, ne postavlja crkvi
nikakve uslove za njenu slobodu i delovanje,
osim da ne dozvoli da bude pretvorena u sredstvo
antisocijalističkih političkih snaga.
Pojedinci u Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao da
nisu svesni te granične linije, pa je – svejedno
da li namerno ili nenamerno – povremeno prekoračuju.
januar 1979.
P. S. Ovaj osvrt ili komentar, napisan po nalogu
iz najvišeg rukovodstva Saveza komunista Srbije,
trebalo je da bude objavljen u
Politici
ekspres, gde sam tada radio. Sticaj okolnosti
je, međutim, učinio da on nikada ne ugleda svetlo
dana. Naime, iz srpskog partijskog vrha listu
Politika stigao je nalog da napadne
Milovana Đilasa zbog nekog njegovog članka ili
intervjua u stranoj štampi, a
Ekspresu je
naloženo da se kritički osvrne na delovanje
Srpske pravoslavne crkve. Dok je
Politika
to odmah uradila i dobila zeleno svetlo za objavljivanje
napada na Đilasa, tekst koji sam po zadatku
ja napisao doživeo je sasvim drugačiju sudbinu.
Prvo ga je pročitao glavni urednik
Ekspresa
Božidar Bogdanović, a zatim direktor NIP »Politika«
Vukoje Bulatović. Ni jedan ni drugi nisu imali
primedbe. Ipak je to bila tek prva stepenica
koju je ovaj osvrt trebalo da savlada. Rukopis
je poslat u CK SK Srbije i tamo se dosta dugo
kiselio, u početku iz pretežno tehničkih razloga.
Dragiša Buca Pavlović, šef kabineta predsednika
CK Tihomira Vlaškalića, rekao mi je da nema
zamerki tekstu, kao ni sam Vlaškalić. Ostalo
je još, kako sam saznao od Pavlovića, da rukopis
pročita i Dobrivoje Baja Vidić, koji je u rukovodstvu
bio inicijator da se »okrpi« SPC. Kako je Vidić
bio u pratnji predsednika Tita na njegovom putovanju
po arapskim zemljama, trebalo je sačekati njihov
povratak u Beograd. Da li se Baja Vidić, poznat
kao politički neodlučan i bojažljiv čovek, u
međuvremenu predomislio ili uplašio sopstvenog
predloga, pa od toga digao ruke, ili je rukovodstvo
Srbije odustalo od namere da ozbiljno ukori
SPC, nije mi poznato. Tek, osvrt nije ni odbijen
ni odobren od strane Predsedništva CK.
Bio je to jedini politički komentar koji sam
za petnaest godina provedenih u
Ekspresu
pisao po zadatku dobijenom iz najvišeg srpskog
rukovodstva, ali se u njegovo koncipiranje i
pisanje niko odozgo nije uplitao. Radio sam
ga potpuno samostalno, u granicama svog tadašnjeg
znanja i umeća, s istinskim uverenjem da je
crkva samo čuvar vere, a ne i čuvar nacije i
da nema prava da potkopava temelje sekularne
države kakva je bila SFR Jugoslavija. I danas,
posle toliko godina, kritičke reči o delovanju
SPC u ono doba nisu izgubile svoju osnovanost
i aktuelnost. Sled događaja od 1990. do sada,
koji su SPC omogućili da, uz prećutnu ili otvorenu
podršku konzervativne vlasti, postane u Srbiji
i moćna politička sila, naprotiv potvrđuje da
je upozorenje Crkvi, sadržano u neobjavljenom
osvrtu »Čuvar vere, ne čuvar nacije«, bilo ne
samo blagovremeno već i duboko opravdano.
