U mojoj biblioteci je šest knjiga Desimira Tošića, a sedma je ona ispisana rečima njegovih prijatelja. Knjige stoje u delu biblioteke koji sam krstila »politika« i najčešće su mi pod rukom. Sve sadrže toplu posvetu i biće sačuvane... Neke od njih prikazala sam u Republici. U jednoj od tih knjiga, u autorovoj biografiji, piše »živi u Beogradu«. Sada, pošto nas je napustio, pošto nam se poslednji put vratio iz Oksforda, ono »živi u Beogradu« ima više značenja.
U svakom slučaju, Desimir Tošić ima sigurno mesto u mnogim sećanjima. Toliko je toga lepog rečeno o ovom izuzetnom gospodinu, najevropljaninu, a tako našem. O njegovom širokom interesovanju koje pokriva decenije angažovanosti, širini, dubokoj potrebi za dijalogom i civilizovanošću. O njegovom umeću prijateljstva i beskrajnoj lojalnosti. Mnogo toga što je cenio nije našao ovde, ali ipak nije bio sam. Imao je ljubav, naklonost i poštovanje one manjine koja je delila iste ili slične poglede. Novinari su ga voleli, smatrali su ga u neku ruku svojim kolegom. Sarađivao je sa Republikom, pisao i učestvovao u debatama koje je organizovao naš list. U sećanju će mi ostati istupanje povodom teme »Kuda ide Srbija«, i njegovo osećanje nelagode i neizvesnosti u pogledu izbora koje čini Srbija. Prošlo je od tada dvanaest godina, a neizvesnost je ostala.
Desimir Tošić je bio neumoran. Pored ostalog, okupio je grupu ljudi koja je počela da radi na revalorizaciji dela Milovana Đilasa, našeg prvog disidenta. Pozivana sam na te sastanke, na koje su počeli da dolaze i ljudi iz Mojkovca koji su žarko želeli da se učini nešto kako bi se u Crnoj Gori skinula stigma sa Milovana Đilasa, »mislećeg čoveka u nemislećem društvu«, kako je o njemu pisao Desimir Tošić. I videla sam taj žar i strast koji su ga vukli ka temi slobode i demokratije, koji su centralno mesto njegovih knjiga i praktičnog delovanja.
Moje poslednje viđenje sa Desimirom Tošićem bilo je na ručku za troje u prijatnom hladu bašte kafane »Lovac«, nekoliko meseci pre njegovog poslednjeg odlaska u Englesku. Bio je vedar, pun planova. Verovao je u svoje zdravlje.
Ali, vratimo se knjigama iz moje biblioteke. Naslovi su: Ko je Milovan Đilas, Snaga i nemoć, Stvarnost protiv zabluda, O ljudima, Demokratska stranka 1920–1941, Crkva, država i društvo i, najzad, knjiga o samom autoru – Dve godišnjice Desimira Tošića. U njima je najveći deo onoga što je napisao ovaj pronicljivi i angažovani čovek politike.
Nadam se da će knjige Desimira Tošića nalaziti put do novih čitalaca, jer one su istorija mišljena i pisana u najboljoj demokratskoj tradiciji.

	O. R.