Stojimo u tami, okruženi svetlošću*

Događaji koje je Herodot opisivao toliko su me privlačili da sam, na trenutke, jače preživljavao užas širenja rata između Grka i Persijanaca nego aktuelan kongoanski, o kome sam kao dopisnik izveštavao. Čak, jače i od Konradovog Srca tame. Svuda oko nas je bilo pucnjave, pretnji hapšenjem, batinanjem i smrću, sve u svemu, jedna sveprisutna nesigurnost, nejasnost i nepredvidljivost. Jer, ovde je sve najgore što se moglo desiti, u svakom trenutku i na svakom mestu, bilo moguće. Nije postojala nikakva vlast, niti sile reda. Kolonijalni sistem se raspadao. Belgijski administratori su bežali u Evropu, a umesto njih se pojavljivala neka mračna, pomahnitala sila, koja je najčešće delovala u obliku pijanih kongoanskih žandara. U Kongu smo se mogli uveriti kako sloboda, ili pre

anarhija, lišena etike i sklada prestaje da poštuje hijerarhiju i red. Jer, u takvoj situaciji, od samog početka, nadmoć imaju sile agresivnog zla, nitkovluci, bestijalnost i prostaštvo. Tako je bilo i u Kongu kojim je zavladala žandarmerija. Susret sa svakim njenim pripadnikom mogao je predstavljati opasno iskustvo. I tako, hodam uličicom gradića Lisale. Sunce, pustoš i tišina.
U susret mi idu dvojica žandara. Umirem od straha, međutim, besmisleno je bežati jer nema gde, a drugo, užasna je vrućina i jedva se držim na nogama. Žandari su obučeni u ratnu uniformu, na glavi imaju duboke šlemove koji im zaklanjaju pola lica, naoružani su do zuba, svaki od njih ima automat, granate, nož, signalni raketni pištolj, palicu, kompletan vojnički pribor za jelo – čitav putujući arsenal. Šta će im toliko toga, mislim ja, njihove glomazne figure već opasuju neki pojasevi i postave za koje su prišiveni venci alki, kopči, kukica i šnala.
Obučeni u kratke pantalone i košulje s kratkim rukavima oni bi, možda, bili simpatični momci koji bi nam se ljubazno naklonili, a kada bismo ih pitali ljubazno bi nam pokazali put. Međutim, uniforma i oružje menjali su njihovu prirodu, karakter i stav, a imali su još jednu funkciju – otežavali su, čak onemogućavali, normalan ljudski kontakt. Sada mi u susret nisu išli normalni, prirodni ljudi, već neka raščovečena bića, neki vanzemaljci. Novi Marsovci.
Približavali su mi se, ja sam se preznojavao, noge su mi bile kao od olova, sve teže i teže. Cela stvar je bila u tome što su oni znali isto što i ja: za njihovu presudu nije postojala nijedna instanca kojoj si se mogao žaliti. Nije bilo nikakve vlasti, nikakvog suda iznad njih. Ako te pretuku – pretukli su te, ako te ubiju – ubili su te. To su jedini momenti u kojima

osećaš istinsku usamljenost: kada si sam u odnosu na nekažnjivo nasilje. Svet postaje pust, ćuti, prazni se i iščezava. Osim toga, u toj sceni koja se dešava u uličici malog kongoanskog grada ne učestvuju samo dvojica žandara i jedan reporter. U njoj učestvuje i deo istorije sveta koja nas je davno, pre mnogo vekova, postavila jedne naspram drugih. Između nas, sada, stoje generacije trgovaca robovima, dželati kralja Leopolda koji je dedama ovih žandara odsecao ruke i uši, nadzornici plantaža pamuka i šećerne trske, s korbačima. Sećanje na te muke prenosilo se godinama kroz plemenske priče, na kojima su vaspitavani ovi na koje sam sada naišao; kroz legende koje se završavaju obećanjima da će doći dan osvete. I danas je taj dan. To znaju oni, a znam i ja. Šta će se desiti? Već smo blizu, sve bliže. Na kraju se zaustavljaju. I ja se zaustavljam. A ispod onog brda vojničke opreme i gvožđurije začu se glas koji nikada neću zaboraviti, jer je njegova intonacija bila ponizna, čak preklinjuća: – Monsieur, avez vous une cigarette, s’il vous plaît? Trebalo je videti revnosnost i užurbanost, ljubaznost, čak uslužnost, s kojima sam

izvlačio kutiju cigareta iz džepa, poslednju koju sam imao, ali to nije bilo važno, uzmite, mili moji, uzmite sve, sedite i popušite celu kutiju, smesta i do kraja!

Doktor Oto Ranke je zadovoljan što je susret ovako prošao. Jer, ovakvi susreti se često završavaju veoma loše. Žandari umeju da vežu, pretuku i išutiraju. Koliko su samo ljudi pobili! Kod doktora dolaze i belci i crnci, ili ako su do te mere prebijeni, moraju ih dovlačiti. Ne štede nijednu rasu, i svoje masakriraju, čak češće nego Evropljane. Oni su okupatori vlastite zemlje, tipovi koji ne znaju za meru i granice. »Mene ne diraju, ja sam im potreban«, kaže doktor. »Kada su pijani i pri ruci nemaju nijednog civila da se na njemu isprazne, tuku se među sobom, a posle jedni druge dovoze ovde, da im ušivam glave i nameštam kosti. Dostojevski je«, priseća se Ranke, »opisivao pojavu koja se zove ‘nepotrebna okrutnost’. Ti žandari«, nastavlja on, »poseduju upravo te crte, da su bez ikakvog razloga i potrebe okrutni prema drugima«. (...)

*

Zapravo, ne znamo šta čoveka vuče u svet. Znatiželja? Glad za doživljajima? Potreba da se neprestano nečemu divi? Čovek koji prestane da se divi je prazan, srce mu je sagorelo. U čoveku koji smatra da se sve već dogodilo i da ništa više ne može da ga zadivi, umrlo je ono najlepše – lepota življenja. Herodot je suprotnost takvog čoveka. On je pokretan, zaokupljen, neumoran nomad, pun planova, zamisli i pretpostavki. Stalno je na putu. Čak i kada je kod kuće (ali, gde je njegov dom?), jer se upravo vratio s pohoda ili se priprema za sledeći. Putovanje kao napor i istraživanje, kao pokušaj spoznaje svega: života, sveta, sebe.
U mislima nosi mapu sveta, uostalom sam je stvara, menja, dopunjuje. To je živa slika, pokretni kaleidoskop, svetlucavi ekran. Na njemu se događa hiljadu stvari. (...)

*

Ne bavi se budućnošću, sutra je, jednostavno, sledeće danas, interesuje ga jučerašnji dan, prošlost koja iščezava, boji se da će nam odleteti iz pamćenja, da ćemo je izgubiti. Mi smo ljudi, jer prepričavamo istoriju i mitove i po tome se razlikujemo od životinja. Zajednička istorija i legende učvršćuju ljudsku zajednicu, a čovek može postojati samo u zajednici i samo zahvaljujući zajednici. Tada još nisu bili poznati individualizam, egocentrizam, frojdizam, oni će nastati tek dve hiljade godina kasnije. U ono vreme, ljudi su se okupljali uveče za dugim, zajedničkim stolom, kraj ognjišta, ispod nekog starog drveta, najbolje u blizini mora i jeli, pili i razgovarali. U taj razgovor upletene su pripovesti, krajnje različite priče. Ako se pojavi slučajni gost, putnik, pozvaće ga za sto. Sedeće i slušaće. Sutradan će krenuti dalje na put. U novom mestu opet će biti pozvan za sto. Scenario tih večeri se ponavlja. Ako je putnik imao dobro pamćenje, a Herodot mora da je imao fenomenalno pamćenje, vremenom je nagomilao mnoštvo pripovesti. One su bile jedan od izvora iz kojih je naš Grk crpeo podatke. Drugom prilikom, izvor je bio ono što je video. Trećom, ono na šta je mislio. (...)

*

Herodot je upetljan u nerešivu dilemu: s jedne strane život posvećuje naporima da sačuva istorijsku istinu ...da se istorija čovečanstva ne zagubi u pamćenju... s druge strane u njegovim istraživanjima osnovni izvor nije stvarna istorija, već istorija koju su mu pripovedali drugi, odnosno onakva kakvom se njima činila, selektivno upamćena i kasnije intencionalno prikazana. Rečju, to nije objektivna istorija, već onakva kakvom su je njegovi sagovornici napravili. I, iz te nepodudarnosti nema izlaza. Možemo pokušati da je smanjimo ili ublažimo, međutim, nikada nećemo postići stanje savršenstva. Ostaće, zauvek, neuklonjiv subjektivni činilac, njegovo deformišuće prisustvo. Naš Grk je svestan toga i zato se stalno ograđuje: »kako mi kažu«, »kako smatraju«, »različito to predstavljaju« itd. Zbog toga, u idealnom smislu, nemamo posla sa stvarnom istorijom, već uvek s ispripovedanom, prikazanom, onakvom kakva je – po nečijem mišljenju – bila, i onakvom kakva je – po nečijem verovanju – bila. (...)

*

Najviše su me, ipak, uzbuđivale tamne prostorije, tajanstvene poput mračnih pećina, u kojima na stolovima, u vitrinama i na policama leže osvetljeni stakleni predmeti izvađeni iz mora: pehari, činijice, bokalčići, bočice, čaše. To se ne vidi kada je sala otvorena i u njenu unutrašnjost pada dnevno svetlo. Tek kada se vrata zatvore, potpuno se zamrači i kustos okrene prekidač, u svim posudama pale se sijaličice, krhko, mat staklo oživi, počinje da se menja, postaje svetlije, pulsira. Stojimo u dubokoj, gustoj pomrčini, kao da se nalazimo na dnu mora, na Posejdonovoj gozbi, čiju figuru osvetljavaju boginje, držeći iznad glava kandila s maslinovim uljem.
Stojimo u pomrčini, okruženi svetlom.

* Iz: Rišard Kapušćinjki, Putovanja s Herodotom, s poljskog prevela Biserka Rajčić, JP »Službeni glasnik« i Ebart consulting, Beograd 2007, str. 130–132, 202, 203, 204–205, 206. Oprema redakcijska.