Hod po mukama i konetari

Na samom kraju ove knjige M. Tepavac nudi neku vrstu epiloga životu koji je uistinu bio hod po mukama - „O jednom stvarno neobičnom vremenu u kojem je moja lična sudbina na mahove bila još neobičnija – mali isečak velike istorije jednoga doba, veličanstvenog i strašnog“. U tim rečima nema ni senke one patetike koju znamo iz memoara. Užasna tortura u ustaškom zatvoru, godine vere i borbe uobličavaju se ovde u niz darovito pisanih proznih etida - o dečacima koje nosi vera u bolje sutra u predvečerje ratne oluje. Ti su zapisi pravi prozni medaljoni. Ostalo je hronika o ljudima i događajima. I jedna napomena na početku - naša: ova se knjiga neminovno mora čitati zajedno s onom - Beograd 1998.- A. Nenadovića u kojoj Tepavac govori o sebi i svom vremenu. Vera je ulivala snagu ljudima i tu već nema ni govora o mogućnostima - sve se može. Autor ove knjige nije istoričar - to i sam naglašava - ali stvara istoriju, koja

nije po meri mladalačkih iluzija. Tepavčevo osečanje istorije je zadivljujuće i njegovo se čulo za istoriju u hodu po mukama usavršavalo.
Ima mnogo razloga da se ovde pomene francuski istoričar Fransoa Fire u vezi upravo s revolucijom - on je istoričar revolucije od 1789.
Knjiga se njegova zove Prošlost jedne iluzije. To su one ideje i refleksije o inspirativnoj snazi utopija i iluzija, da bi na kraju puta nakon sloma ruskog modela komunizma progovorio o „melanholičnoj pozadini na platnu kraja XX veka“. O tome valja govoriti bez patetike i Tepavac upravo to i čini, sugestivno i iskreno. Ne piše on samo radi istine jer „malo ko veruje ali nada je potrebnija od istine“. To je bio uistinu „juriš na nebo i mi smo bili svesni toga“ - a sintagma o jurišu je iz sv. Avgustina. i u opticaju je kod mnogih - i život ispričan ovde je uistinu to. Hod .po mukama. - sumnje od svojih i optužbe zbog čega je ostao živ. Iskaz jedan nas vraća na F. Firea – „Bila je to, verujem, najveća i najuticajnija iluzija našega veka, koja je vodila ljude da veruju u tako neizvodljiv projekat”. Ti i takvi komentari nas i zanimaju. Ostalo imamo u drugim memoarima. Jedan još od takvih komentara je važniji i sigurno nadilazi ono čega u sećanjima inače biva - „Za razliku od Francuske revolucije koja je nasiljem otvorila puteve progresivnim promenama, koje su zatim postale opšte dobro, socijalističke revolucije su nasiljem odvele društvo u bezizlaz i degradaciju i zamenile jedno nasilje drugim.“
To govori čovek i borac - i ugledni Titov diplomata - u vremenu kada se reč revolucija pisala velikim slovom.
Ti komentari i njihov kontekst su prava sadržina Tepavčevih sećanja i odatle se kazivanje lako čita - i likovi i situacije su prepoznatljivi. Vernika prate prave saputnice a to su nada i sumnja. „Dokazano je dakle da su komunizam i demokratija nepomirljivi“ - autor naravno misli na ruski model komunizma. Nisu se mogli takvi kakvi su bili ni Tepavac i Nikezić ni Latinka Perović pomiriti sa Srbijom kakva je biža tada. A to j e bilo vreme najave divljačkog razbijanja Jugoslavije koju su stvarali najbolji i razorili su je najgori. Objavljena su već mnoga svedočenja tog zlog vremena ali mnogima nedostaju ovakvi komentari. Moralo se nečem čak i sebi samom reći ne, kao i drugima i raskid je bio neminovan. To je ne samo melanholična već oporo gorka priča o kraju našeg XX veka. Nad tim vremenom lebdi senka hrabrih poput M. Nikezića i L. Perović ali i senka onog kobnog „oca nacije” D. Ćosića i plejade bojovnika s mantijama i bez mantija. Sve njih vezuje jedna misao - Svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu. I tako je i bilo i Marica i Drina su odnele sve i strovalili smo se u ponor nacionalističkog ludila.
Potrebe za detaljirna ovde nema jer jednostavno je teško doseći nivo ovog hroničara jednog vremena potkraj Titovog života.
Nema u ovim Tepavčevim sećanjima onih sitničavih detalja, o političarima - ono čega ima u izobilju u memoarima. Galerija likova je impresivna. Tu su oni koji su tražili ljudsko lice socijalizma i naravno nisu ga našli ali i oni koji su pripripremali ovo potonje. Ono čulo za istoriju koje smo pominjali potvrđuje se na svakoj stranici Tepavčevih kazivanja i svedočenja. Neke scene su klasične - oni pregovori s L. I. Brežnjevom ili one iz ličnog života - svemoćna Partija ga ispituje o ženi koju voli i ispituje i njegovu i njenu prošlost. Brojni zapisi su celoviti i autentični portreti kavih još nema mnogo - o Koči Popoviću ili M. Popoviću te o Titu legendi koja se koleba ili onaj o legendarnom „Cvikerašu“ sa kojim je delio godine ilegale i suočavanja s najtežim iskušenjima - koji nam pokazuju autora kao čoveka borca i naravno kao memoaristu koji sebe ni u ličnim zgodama ne stavlja u prvi istorijski plan kao nekog koje je uvek u pravu. M. Tepavac ne sudi istoriji ni ljudima - to je posao istoričara. On svedoči svoj deo istine. I to čini odan istini ali prvenstvo daje nadi koja je večna saputnica. Ima scena koje su pravi primer pripo-vedačkog umeća - ono u rodnom Zemunu u kući bogatih ljudi u kojoj je zapovedala i o svemu odlučivala devojka dok su na tavanu bili skriveni četnici. I susret s njom kada je bio na vlasti, bez patetike i s nekom senkom razumevanja za ljude i njihove sudbine. Zapisi su utemeljeni na dokumentaciji i svedočenjima živih. Nas opčinjava stil kojim Tepavac piše, jer to je stil ne pobednika i čoveka vlesti, već stil koji podseća - mislirno da je poređenje na mestu - na protu Matiju Nenadovića prvog našeg predsednika Vlade iz ansambla ustaničkih likova daleke 1804. Ovako je umeo da piše i R. Čolaković. Talenat kazivača izvire iz iskrenosti stava i nepristajanja na laž i ulepšavanje.
A zbog čega se odrekao vlasti u trenutku kada ju je imao o tome smo nešto napred - kako nam se čini - rekli pominjući „komentare“.
Bilo je i drugih koji su Titu rekli ne, ali Tepavčevo ne Titu je spasavanje i Tita i Jugoslavije. I nade da se može naći neko ljudsko lice velike iluzije i velike utopije. Nije uspelo - Jugoslavija nije uspela da iskorači iz modela sovjetskog tipa socijalizma. Demokratija se polako pretvarala u despotiju. A to M. Tepavac nije zanemario i u 1968. je video neke znake. I tako dalje. Tepavac se ne pravda, on samo svedoči i to čini uverljivo.
Nas prati jedan utisak nakon čitanja Tepavčevih zapisa – on ima da kaže j'oš rnnogo ne samo o sebi lično nego i o našem vremenu.
Među piscima memoara najviše kažu oni koji su se odrekli vlasti i to u momentu kada su videli da su prerano u ptavu. Ne kasžemo da to nisu činili i oni državnici koji su ostali na vlasti - De Gol ili Čerčil - ali nije nepoznato da vlast ume da porobi ne samo podanike nego i one koji su na.d njima.O toj tajni memoarskog umeća sjajno je pisao Šatobrijan koji je istina izabrao vreme „s onu stranu groba“. Tepavac je drugačiji i od njega - on piše za sada i ovde nama.

	Mirko Đorđević