Zajedničkom avlijom izmišljene prošlosti:

Dekonstrukcija jedne postjugoslovenske proze

Bojan Krivokapić, Trči Lilit, zapinju demoni, Kikinda, 2013

Književna dela su nekada mogla da isprovociraju čitavu lavinu društvenih reakcija, o delu se pomno raspravljalo u štampi, autori su neretko završavali na sudu, a reč je imala težinu i shvatala se toliko ozbiljno da je dovodila do političkih potresa (i danas se na radiju vrti jedna reklama koja kaže: „Knjiga koja je izazvala politički skandal...“)

Može li knjiga u ovoj državi u ovom trenutku izazvati ozbiljne polemike kritičara i proučavalaca književnosti, te rasprave čitalaca podeljenih na različite tabore (na socijalnim mrežama, forumima) ili su po sredi tek sitna čaršijska prepucavanja (ni to nije za potcenjivanje!) Odgovor je: da, ako je u autorovu poetiku na bilo koji način upleteno pitanje ćirilice i latinice, Srba i Hrvata, Naših i Njihovih, Ovih i Onih, naročito ako se taj isti autor doživljava kao „onaj koji je stao na određenu stranu“. Da budemo precizniji: može li ono što se nalazi unutar korica izazvati ikakvu socijalnu reakciju, a da se ona ne tiče vantekstovnih elemenata: kontroverzne ličnosti autora, njegove određene izjave u medijima, (po mišljenju jednih) zaslužene ili (po mišljenju drugih) nezaslužene književne nagrade, piščevog političkog angažmana, literarnog priznanja kao metonimije za određenu političku struju tj. žirija poznatog kao bliskog

izvesnoj političkoj opciji itd.

U pitanju je književni konkurs za prozne, poetske i esejističke radove iz celog sveta uz ograničenja da tekstovi budu neobjavljeni, napisani na BHSC jezicima, da sadrže određeni broj karaktera i da su potpisani šifrom - nikada nije bilo toliko komentara na internetu povodom bilo kojeg konkursa organizovanog u Srbiji kao kada je žiri Ulaznice 2012 dodelio sve tri nagrade za kratku priču, kao i dve od tri nagrade za poeziju autorima iz Hrvatske. Komentari su se naravno svodili na već izlizano: Koliko smo mi njima dali, a oni nama nikad ništa! Pa je l’ kod nas nema dobrih pisaca nego moramo da uvozimo iz Hrvatske? Baš da vidim da naši mogu uopšte da učestvuju na njihovom konkursu! Govorilo se i o ugrožavanju srpskog jezika i identiteta, uništavanju srpske kulture itd.

No, ovde nas zanima jedna druga književna nagrada koja se dodeljuje autorima do 30 godina za neobjavljeno delo napisano na srpskom jeziku. To je, naime, nagrada „Đura Đukanov“ koju dodeljuje Narodna biblioteka „Jovan Popović“ iz Kikinde a obuhvata štampanje knjige. Žiri u sastavu: Dragan Velikić, Mića Vujičić i Srđan Srdić ovog (osmog) puta odabrao je zbirku priča „Trči Lilit, zapinju demoni“ Bojana Krivokapića. Nagrađeno delo je, moglo bi se reći, izvestan kuriozitet u današnjoj književno-izdavačkoj praksi kod nas, jer je u njemu podjednako zastupljen srpski, hrvatski i bosanski jezik (takav izuzetak takođe predstavljaju časopisi i zbornici u kojima je dat prostor autorima iz čitavog regiona). Ovaj jedinstveni autor, koji ne vuče poreklo iz Hrvatske ili Bosne i Hercegovine (u BiH je proveo samo godinu i po dana), smelo i bez greške vlada idiomima tih govornih područja u svojim tekstovima objedinjenim u ovoj knjizi. Neverovatno je koliko je ovo štivo stilski uobličeno i zrelo s obzirom da je u pitanju prvenac.
Da se devedesetih nije desilo ono što se desilo, slobodno bismo mogli reći da autor pravi stalne oscilacije u diskursima ekavskog i ijekavskog izgovora srpskohrvatskog jezika, no, danas su u pitanju (tako bar kažu lingvisti) tri sasvim različita jezika: srpski, hrvatski i bosanski. Dakle, Krivokapić piše malo na srpskom, malo na hrvatskom, malo na bosanskom jeziku.
Zašto knjiga nije napisana samo standardnim srpskim jezikom i zašto je to važno?
Reči kao što su: suho, muhe, krletka, van/vani, tipkovnica, obitelj, zrak, putovnica, sućut, kolodvor, susjeda itd. imaju svoju funkciju u tekstu, mogu se doživeti kao bezazlena stilska figura, kao osmišljen manir pri kojem autor, upotrebom celokupnog jezičkog bogatstva BHS jezika, postiže punoću i raznovrsnost na planu zvučanja u cilju kreiranja naročitog ritma, kao i dozivanja u svest izvesnih asocijacija. Koristi ih i u svrhu karakterizacije likova, oprostoravanja, stvaranja osobene atmosfere unutar svake od priča, što doprinosi promenama perspektive, izdiferenciranosti svake egzistencije ponaosob i dočaravanju isparcelisanih mikrokosmosa postjugoslovenske stvarnosti. Postoji i dublji razlog (po)etičke prirode: autorovo nepristajanje na ograničavanje, smeštanje u odre-đenu nacionalnu književnost (srpsku/srbijansku), želja da se utre put ka deklarisanju sebe kao regionalnog autora nadnacionalne, postjugoslovenske orijentacije. Ne uzima ono što mu sleduje, bira ono što drugi ni ne vide kao ponuđeno. Osim razno-vrsne leksike, priče obiluju i raznolikom tematikom. Beg u umetnost i beg iz umetnosti, odnos umetnika i društva, borba protiv fašizma, roditeljstvo, boravak u bolnici, čistoća (smrad, čišćenje, pranje, miris sapuna „koji više ne uvoze“ kao sećanje), teme su koje autor poima veoma relativno, uvek idući negde izvan, s druge strane, problematizujući ustaljene (i ustajale) vrednosti. Česti motivi njegovih priča su glad (pisac/umetnik je gladan, narator je gladan ali ni od čega pravi mali gozbu, žena pada u nesvest na sarajevskim ulicama na kojima su se granate pretvorile u grudve, gladni su i s ove i s one strane granice, pije se samo kafa, grickaju se semenke, jede se nešto malo i nešto od prekjuče, kupuju se „sardine u umaku od rajčice“ za „samo 48 dinara“, insekt je uhvaćen na delu u integralnim špagetama jer „i on bi da produži život“, pravi vegetarijanci uživaju u biljkama, a lažni u imitaciji salame, deca pojedu ceo margarin za jedno veče), smrt (groblje, smrtovnice, ostvareno samoubistvo ili njegov pokušaj), (samo)progonstvo, zatvor (dobrovoljno neizlaženje iz stana, narkomanija, prelazak preko granice/ostajanje iza nje, domovina ili inostranstvo kao večna dilema) itd.

Mitološka Lilit po kojoj zbirka nosi naslov potpuno je u skladu sa autorovom poetikom: oličenje je feminizma i svega vankanonskog, suprotstavljanja autoritetu i patrijarhatu, opšteprihvaćenim matricama, simbol je otpadništva i izgnanstva. Lilit se, da podsetimo, pojavljuje kao ženski demon u ranim akadskim i vavilonskim zapisima, a u hebrejskom srednjovekovnom folkloru javlja se kao Adamova prva žena. Za razliku od Eve, koja je nastala od Adamovog rebra, Lilit je stvorena od iste zemlje kao i Adam (dakle, ravnopravna mu je), a pojedini izvori kazuju da je napustila Edenski vrt i Adama ne pristajući da mu bude potčinjena. Vezuje se za noć, vetar i mesec, ali i za gubitak novorođene dece, ona je zavodnica lepe kose koja vodi u smrt. Interesantno je da je ime koje nosi junakinja priče Za kim zuje grobne muhe, Lamija, u pojedinim verzijama Biblije na engleskom jeziku zapravo identično Lilit, što potvrđuje i Rečnik simbola (A. Gerbran, Ž. Ševalije): Lilit je isto što i Lamije iz starogrčkih mitova tj. oličenje mržnje prema porodičnom životu, deci i braku, „nije se mogla integrisati u okvire ljudskog života, u međuljudske i društvene odnose.“ Nakon što je Zevs zavoleo Lamiju, Hera joj je iz ljubomore pobila decu, a ova se iz mržnje prema drugim majkama krila u pećini i nikada nije mogla da zaspi – uvek je vrebala i proždirala tuđe potomstvo. Zevs joj iz sažaljenja podari moć da po svojoj volji može da izvadi sebi oči.

O angažovanom pisanju govorio je još 1947. Žan Pol Sartr u eseju Šta je književnost? a neki od iznetih stavova su da je reč jednaka delu, da pisac čitaoca upoznaje sa svetom (i sâm se oseća važnim u odnosu na svet), te da je pisanje apel na saradnju, na slobodu i na humanost. I ovde je reč o pozivanju na slobodu i borbe za nju. Sloboda da se bude ili ne bude neko, nešto i negde, u zatočeništvu i izgnanstvu, s ove ili one strane, da se beži iz onog što zovu rajem, da se odabere identitet, čak da se ne bude ni u životu, već u smrti ako se tako hoće. Pisanje je kod Krivokapića politička odluka i jasan politički stav, a ne nekakvo zatvaranje u kulu od slonovače kada nastupi epifanijski trenutak. Angažovanost (ne radikalna, već aktivistička) dakle, a ne larpurlartizam. Kod Krivokapića postoji samo etička, a ne etnička pripadnost. Ljudi su ili dobri ili loši. Nesrećni (češće) ili srećni (u malim trenucima koje isključivo svojom aktivnošću kreiraju za sebe). Ljudska dobrota u njegovim pričama iskazuje se kao iskrenost prema sebi i drugima, van oveštalih običaja koji imaju samo formu ali su izgubili smisao, kao i kroz ljubav prema životinjama (npr. psima) i biljkama (npr. kaktusima). Otvorene i jednake mogućnosti, osvešćenost (životna, politička), postojanje izbora, fleksibilni identiteti, sve to karakteriše Krivokapićevo pisanje. Priče se manje zasnivaju na jakim zapletima i neočekivanim obrtima, ponekad su kao zapisi i ispovesti, kao fragmenti stvarnosti, stranice dnevnika, zgusnuti isečci atmosfere nekog grada, stana, dvorišta, porodične muke, ironični osvrti na prošlost. Ponekad idu u lirizam, ponekad u žurnalizam, ali s obzirom da je u pitanju prva knjiga i da je u pitanju autor koji odbija nametnute okvire, pa tako i žanrovske, pripovetke su veoma upečatljive i koherentne. Ostalo je još nerazjašnjenih pitanja u vezi sa ovom temom, ali su nažalost odgovori veoma mutni: Kako neafirmisani autori uopšte da stignu do izdavača? Kako da dođu do svoje prve knjige? Kako do druge? Treba li autor nešto da plati da bi mu knjiga bila objavljena (i odakle mu)? Kako se uopšte distribuiraju i prodaju knjige mladih pisaca koji štampanje knjige osvoje kao nagradu? Koliki procenat ide autoru? Kako živeti i preživeti od pisanja?

	Andrea Popov Miletić