Granice američke moći

Danas je svet suočen sa dubokom promenom u odnosu snaga vodećih država. Poredak koji se uspostavio završetkom Drugog svetskog rata i značajno korigovan raspadom Sovjetskog saveza menja se i na ekonomsko i vojnom planu. Glavni razlozi: relativno opadanje dominantne američke moći a porast moći Kine.

Kada govorimo o globalnoj moći moramo voditi računa o istorijskoj činjenici: nikada na ovoj Planeti ni jednoj državi nije uspelo da u odnose na sve ostale zajedno bude snažnija. Globalna moć velikih imperija nikada nije predstavljala svemoć, to jest moć bez premca. Tako je i danas.

SAD jesu najjača ekonomska, tehnološka i vojna sila na svetu. BDP za 2011. iznosi preko 15 triliona $. (Nešto manje od EU) Po glavi stanovnika to je 48.000 $. (šesto mesto u svetu). Po obimu proizvodnje su druga industrijska sila a po inovacijama šesta. U proizvodnji najjači su u kompjuterima, elektronici, nanotehnologiji, farmaceutici, vazduhoplovstvu i vojnoj opremi. Oko 40% nafte uvoze. Aktuelni privredi rast iznosi 1,5%. Električne energije proizvode onoliko koliko potroše. Potrošnja prirodnog gasa je nešto viša od proizvodnje.
U SAD 2011. : budžetski deficit 8,9% od BDP, spoljni dug preko 15 triliona $ ili 69.4% od BDP, inflacija 3%, nezaposlenost 9%. Gini indeks (2007) 45. Preko 15%. stanovništvo ispod linije siromaštva. Godine 2007. uoči svetske krize 0.1% domaćinstva na vrhu imali su prihod koji je bio 220 puta veći nego prosečan prihod onih donjih 90%. Domaćinstva duguju 13 biliona dolara. Najbogatijih 1% poseduje više nego jednu trećinu bogatstva SAD. 
Godine 2008. SAD pogodila je ekonomska kriza – depresija – koja se po svojim posledicama može meriti sa krizom iz tridesetih godina prošlog veka. Finansijski posledice još niko nije tačno izračunao. Prema Kongresnoj budžetskoj kancelariji (CBO) privreda SAD funkcioniše 7% lošije u odnosu na svoj potencijal. To bi značilo da početka oporavka može da iznese između pet i sedam biliona dolara. Pravo opterećenje je ogroman dug i deficitarno finansiranje države. Na svaki dolar u budžetu 60 centi je pozajmljeno.
Unutrašnje slabosti SAD: porast nejednakosti i osiromašenje srednje klase, zapuštena infrastruktura, neadekvatno obrazovanje (posebno osnovno i srednje školstvo), smanjenje istraživačkih kapaciteta, preveliki izdaci za vojsku. Potrošnja koja je održavala unutrašnju stabilnost počela je da se smanjuje i sve teže se može podsticati bankarskim pozajmicama. I korporacije i pojedinci beže od zaduživanja – štaviše, svako nastoji da sačuva gotovinu. Dužnici troše manje a kreditori nisu voljni da troše više. Napušteno je pravilo: vaša potrošnja je moj dohodak i obrnuto.

Svetska ekonomska kriza svojim globalnim i domaćim efektima pobrkala je sve ranije koncepte upravljanja u SAD do nivoa „što je vredelo ranije ne vredi danas“. Program predsednika Baraka Obame se svodi na povećanje zaposlenosti, prihoda i bolju zaštitu zdravlja siromašnih i srednje klase, što se ideološki poklapa sa Ruzveltovim Nju Dilom, Trumanovim Fer Dilom, Kenedijevim Novim Granicama i Đonsonovim Dobrim društvom. Međutim, svaka promena u upravljanju prema nastojanjima Obame teško će proći dokle god mora da se nosi sa republikanskom većinom u Predstavničkom domu Kongresa.
Američka moć u svetu se još uvek ogleda u primeni takozvane meke moći (mediji, zabava, obrazovne institucije, NGO) i kontroli svetskih finansija. Od posebnog značaja je činjenica da je dolar svetska valute (upravljanje unutrašnjom inflacijom i pored štampanja novca). Prednost u američkim nastupima je i sličnost u kulturnim obrascima Evrope. Američka izuzetnost se uklapa u evropski kulturni evrocentrizam iz kojeg se rađa ideja demokratskom internacionalizmu. Prepreka širenju takvih ideja je nesposobnost političkog Zapada da na ekonomskom planu pokaže preimućstva ne samo u privređivanju već i u upravljanju državom i društvom uopšte.
SAD su još uvek sposobne da projektuju svoju moć i u najudaljenijim prostorima. Taj radijus postepeno se sužava ne samo zbog tehničkih kapaciteta već i smanjene finansijske podrške. Takvo projektovanje snage omogućavala im je najveća pomorska snaga – oko 320 plovila sa 12 nosača aviona. Preko 1,4 miliona vojnika. Imaju najveći vojni budžet u svetu od oko 700 milijardi $, više nego ostali svet zajedno. Najsnažnija su nuklearna sila u svetu. Raspolažu sa oko 700 baza i vojnih instalacija u inostranstvu plus veoma razvijena mreža satelitskog osmatranja. Pored toga, finansijski i naoružanjem podržavaju oružane snage njima strateški važnim partnerima. Još uvek im NATO najvažniji vojni savez čije izdatke pokrivaju sa 77%. Ratovi u Iraku i Avganistanu prema zvaničnim podacima izazvali su izdatke u visini od 900 milijardi $, a prema nezavisnim istraživačima preko 3 biliona.

Po okončanju Hladnog rata, to jest raspada SSSR, značajno je promenjen odnos snaga u svetu u korist SAD. Postali su jedina super sila. Međutim, pojavio se novi takmac Kina. Od 1972. pokušavaju da sklope sa Kinom savezništvo prvo u odnosu na SSSR a kasnije da to bude način za privlačenje najmnogoljudnije zemlje u svoj sistem upravljanje svetom. Ipak, takva politika približavanja koja nije bila bez dobitaka za obe strane nije sprečila Kinu da se razvija kao super sila, prvo u ekonomskom a zatim i vojnom smislu.
Raste i moć i Indije i Brazila i još nekih zemalja iz takozvanog ne zapadnog sveta: Južne Koreje, Indonezija i nekih afričkih zemalja južno od Sahare. Arapske petrolejske zemlje takođe imaju i dalje veoma visoke prihode. Istovremeno, Rusija obnavlja svoju ekonomsku i vojnu moć. Sve to takođe utiče na relativno smanjenje američke svetske moći.
Takva situacija, naročito jačanje Kine, utiče na promenu američke spoljne politike. Šta se događa ? Najupadljivije je napuštanje Evrope kao svog prioriteta broj jedan. Umesto Severnog Atlantika pažnja se sve više posvećuje Pacifiku. Razlog je jednostavan: treba se suprotstaviti Kini kao najjačem takmacu za uticaj u svetu, ako ne i budućem protivniku.
Poznato je da je posle poraza Japana u Drugom svetskom ratu SAD proglasila kao strategiju odbranu svojih zapadnih obala na istočnim azijskim obalama. Ta strategija je korigovana pobedom kineske revolucije i porazom u Vijetnamu, ali nije nikada sasvim napuštena. Amerika je zbog toga razvila odnosno podržala svoj krug saveznika i partnera na tom prostoru: Južnu Koreju, Japan, Filipine, Tajland, Maleziju i Indoneziju. Ovde možemo dodati Australiju i Novi Zeland. (Ove zemlje malo mogu uticati na zbivanja u Aziji, ali mogu na Južni Pacifik i Indijski okean) Funkcija toga azijsko pacifičkog savezništva ili partnerstva se svodi na usklađivanje akcija od strateškog značaja, ali ne do nivoa jedinstvene komande oružanim snagama. Ne postoji pacifički NATO.
Pomenuta američka zona uticaja zadovoljavala je potrebe američke strategije sve dok Kina nije krenula ubrzano u ekonomski razvoj i dispersiju ekonomskih odnosa širom sveta a koju prati modernizacija i jačanje oružanih snaga, posebno savremenih vidova: nuklearno oružje, raketni sistemi, vasionska odbrana, mornarica i vazduhoplovstvo. Takva ojačana Kina želi da uspostave svoj sistem sigurnosti u vodama koji zapljuskuju njene obale: Istočno kinesko more i Južno kinesko more. Reč je o prostoru unutar linije: Japan – Okinava – Filipini - Borneo. (Preko tih voda prolazi kineska roba u vrednosti 5,3 bilona dolara godišnje.) Takođe Kini želi da bude prisutna i u Indijskom okeanu zbog transporta nafte iz zemalja Zalivai stoga želi da ima uticaja i na zemlje u jugoistočnoj Aziji: Mjanmar, Laos Kambođa i Vijetnam. Nesumnjiv kineski uticaj postoji u Severnoj Koreji.
Evropa kao strateški interes SAD je raspadom SSSR nešto izgubila na značaju, ali ne u meri koja bi se mogla označiti kao radikalni zaokret. SAD u prvom redu zbog Rusije, kao druge nuklearne sile, žele da kontrolišu situaciju na tom prostoru, što dokazuje njihovo vojno prisustvo u Nemačkoj, Italiji, Velikoj Britaniji, Mađarskoj, Rumuniji i Poljskoj. Međutim, Evropa je važna i zbog Bliskog istoka i Severne Afrike. Pored toga, SAD su ekonomski zainteresovane za Evropu jer najveći deo njihovih stranih investicija je tamo uložen, uključujući značajan izvoz. To je razlog zašto pažljivo prate šta se događa u finansijskom i proizvodnom sistemu Evropske unije (najcrnji komentari o budućnosti ove integracije upravo dolaze sa američkog tla).

SAD nastoje u Evropi da održe što bolje savezničke odnose, mada se stalno javljaju nesuglasice kad je u pitanju van evropski prostor, što govori da postoje neke bitne razlike u interesima. Vodeće sile Evrope više nisu poslušne onoliko koliko su bile u vreme Hladnog rata. Briga o nacionalnim interesima, naročito u ekonomiji, često prevagne. (I ovde je odnos snaga nešto izmenjen: BDP EU je nešto veći nego u SAD) Najvažniji evropski partneri SAD u Evropi ostaju da budu upravo ovim redom: Velika Britanija, Nemačka i Francuska. Ipak, nivo saradnje i razumevanja još uvek je na visokom nivo s tim da SAD moraju da uvažavaju mišljenja i sa druge strane Atlantika (odnosi sa Rusijom).
Za SAD je NATO i dalje važan jer je najčvršća veza sa Evropom. Bez NATO-a kao najsavršenijeg vojnog saveza sa stanovišta organizacije komandovanja, savremenog naoružanja i raspoloživog ljudstva američka moć bi bila znatno manja. Udeo SAD u finansiranju NATO-a je prevelik i uzrok je mnogih nesuglasica. SAD nije za formiranje organizacije evropskih odbrambenih snaga nezavisnih od NATO. Nejasno je šta će se dogoditi sa NATO-om jer su se mogućnosti za upravljanje krizama (sprečavanje sukoba i odgovor na krize) smanjile. Temeljne reforme koje uključuju finansiranje ili razdvajanje organizacije na američki i evropski deo nisu na dnevnom redu, što ne znači da neće biti.
SAD uveliko smeta kriza u evro zoni i problemi povodom neadekvatnog upravljanja sa EU. I pored nekih čisto evropskih uzroka kriza je došla iz SAD.
SAD i dalje smatraju Rusiju kao svog potencijalno protivnika broj jedan zbog mase nuklearnog naoružanja. (Rusija može da uništi SAD u roku od 30 minuta !) Zbog toga postavljen raketni štiti u Istočnoj Evropi (da se pokaže ko odlučuje i da se ograniči moć Rusije) Međutim, SAD je Rusija potreba (snabdevanje američkih trupa u Avganistanu, vasionski program, širenje nuklearnog naoružanja, borba protiv terorizma) Postoji još jedan važan ne objavljen interes: protiv teža Kini ! Izuzev propagandističkih napada, protiv Rusije nešto ozbiljnije SAD nisu sposobne da preduzmu. 

Balkan je dalje prostor američkog interesa bez značajnijeg vojnog i ekonomskog angažovanja. Razlog su Rusija, Turska i Bliski istok odnosno zapadno Sredozemlje. Ne postoji interes za veću javnu pomoć – sve se prepušta evropskim operacijama američkih korporacija. Nejasno je na koje će se sve zemlje SAD osloniti u pojedinim događanjima značajnijih političkih implikacija. Sve zavisi od zahteva trenutka. Jasno je da nastoje da sve više Balkan prepuste EU u okviru NATO odlučivanja.
Bliski Istok, uključujući Zapadnu Aziju, po redu prioriteta je na trećem mestu, mada u pojedinim situacijama na kratko izbija na drugo mesto. Svakako da američki strateški interes u prvom redu proističe iz redovnog snabdevanja naftom iz izvora u tim zemljama. (Između 20 do 30% uvoza energenata dolazi sa tog područja) Ali to nije jedini razlog. SAD ne bi odgovaralo da se na tom prostoru ukotvi neka druga moćna sila ili kombinacija moći od nekoliko država koje bi vodilo neku nezavisnu politiku ne uvek saglasnu sa američkom geopolitičkom strategijom. Međutim, SAD su sa svojom intervencijom u Iraku i Avganistanu doživele poraz odnosno nisu ostvarile cilj da u tim zemljama vladaju njima odani režimi. Imajući u vidu ono što rade Kinezi u Avganistanu (kupuju nalazišta vrednih metala) i Iraku gde za sebe uspostavljaju izvore za snabdevanja naftom, što zajedno sa „neposlušnim“ Iranom stvara Americi nov set problema.
Nerešiv problem za američku politiku je Iran koji gradi svoje nuklearno oružje i samo je pitanje kada će imati nuklearne bojeve glave na raketama srednjeg dometa (1500 km), što će tu zemlju postaviti u poziciju da je niko ne može napasti jer u rukama ima krajnje efikasan deterent. Ovakvo naoružanje na strani Irana promeniće radikalno regionalni odnos snaga što će van svake sumnje pogoditi Saudi Arabiju, a zatim Emirate, Kuvajit, Katar i Bahrein. Tim više, ako se uspostavi iranski pojas uticaja preko Iraka i Sirije do Libana. Između ostalog, šiti u Iraku definitivne će steći prednost u unutrašnjem upravljanju sa nepoznatim spoljno političkim implikacijama. Najmanje što SAD žele je da stupe u rat sa Iranom. Rešenje pokušavaju da nađu putem sankcija i eventualnog dogovora sa Rusijom, Kinom i možda Indijom. U svakom slučaju SAD neće se upustiti u vojne operacije protiv Irana zato što bi to odgovaralo Izraelu.

SAD godinama ne uspeva zbog svojih strateških dilema da reši problem Palestine i Izraela. Ne odgovara im da nemaju tako pouzdanog saveznika na vojnom planu kao što je Izrael ali im ne odgovara ni to da se taj spor oko davanje nezavisnosti proteže u nedogled, jer remeti odnose sa svim arapskim zemljama. Verovatno, moraće se još nešto dogoditi da „prelome“ u korist stvaranja palestinske države. Glasanje u Generalnoj skupštini UN od davanju Palestini statusa zemlje posmatrača je samo potvrda da stara politika gubi geostratešku vrednost.
U vezi s Bliskim istokom valja pomenuti da su se vodeći ljudi u SAD prevarili u ocenama „arapskog proleća“. Govorili su da je to pobeda demokratije u smislu zapadnog političkog obrasca. To se nije dogodilo i na scenu su stupile razne struje islamista, uključujući i one ekstremne pod kontrolom Al Kaide. I ne samo to izbili su neredi i međusobni sukobi življa tih zemalja za koji niko ne zna kako će se okončati. To jedan od razloga izvesne uzdržanosti američke politike da neposredno interveniše u Siriji. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da u svim arapskim zemljama postoji autokratska vladavina, sa manje ili više oštrine, ali ne i stabilnosti.
Bliski Istok odnosno zapadna Azija jeste danas predmet pažnje američke politike iz dva razloga: pored već pomenutog nuklearnog naoružavanja Irana i potresi u arapskim zemljama koji su 2011. krenuli od Tunisa verovatno neće se uskoro smiriti. Uzrok potresa je loš ekonomski položaj većine a tek onda zahtevi za uvođenje demokratije. SAD slično i mnogim evropskim zemljama nisu dobro ocenili te događaje sa stanovišta svojih interesa, to jest nisu predvideli da će to doprineti jačanju islamističkih partija i pokreta. Upravo zbog takvog nepovoljnog razvoja ne mogu da se posvete onoliko Pacifiku koliko su želeli i najavljivali.
Što se tiče Avganistana SAD moraju da povuku svoje trupe a Irak prepuste njegovoj sudbini. Do ispunjavanja američkih ciljeva – uspostavljanje takvog tipa demokratije koji će svojom politikom biti naklonjen Zapadu je pod sumnjom.
Šta može u novim okolnostima moć SAD da učini u odnosu na suparnika broj jedan Kinu ?

Na prostoru Pacifika to bi trebalo da bude zaustavljanje Kine da širi svoju kontrolu nad akvatorijem uz istočnu obalu Azije od hiljadu kilometara prema istoku. Ovde bi dodali i kineske pretenzije na Senkaku/Diaojo ostrva u Istočnom kineskom moru, Parsel ostrva u Južnom kineskom moru, što svakako nije samo zbog podvodnih nalazišta nafte i gasa. Zatim, trebalo bi da se smanji ili ukloni kineski uticaj na zemlje u Jugoistočnoj Aziji: Vijetnamu (ekonomski odnosi), Kambodži (ekonomska pomoć), Laosu (ekonomska pomoć) i Singapuru (ekonomski odnosi). Takođe da se utiče na Indiju da razume američke interese i da saradnja u grupi BRICS ne preraste u čvrst strateški savez. SAD ne odgovara takođe jačanje Šangajske organizacija za saradnju i njeno širenje, jer dogovor sa Rusijom šiti leđa Kini. SAD ne žele da Kina ojača svoj uticaj u Indijskom okeanu posebno u Mjanmaru, Bangladešu, Sri Lanki, Pakistanu i Keniji (gde Kinezi grade luke i pružaju ekonomsku pomoć). SAD ne odgovara ni rastući ekonomski uticaj Kine u Africi.
Zbog svega toga januara 2012. predsednik Barak Obama pokrenio je reviziju odbrambene politike i identifikovao Aziju kao prvi prioritet. U tom cilju razvija se baza marinaca, pomorskih snaga u Australiji. Pored toga, pokušava se obnoviti savezništva ili proširiti strateška sporazumevanja na strateškom nivo sa Tajvanom, Filipinima, Mjanmarom, Tajlandom, Singapurom, Vijetnamom, Filipinima i Malezijom. Politika opkoljavanja Kine (containment) je stari hladnoratovski instrument za koji su potrebna ogromna sredstva. Pri tome sam strah od kineske moći nije dovoljan (sporovi oko ostrva Parsel) da bi se formirao lanac oko najmoćnije azijske zemlje.
Sa Japanom SAD nastoje učvrstiti već postojeći vojni savez koristeći spor ove zemlje sa Kinom zbog ostrva Senkaku. Stari argumentu odnosima dve zemlje: japanski izvoz i japanske finansije u američkoj privredi još nije izgubio potpuno svoju pređašnju vrednost ali jeste mnogo od pouzdanosti. U tim novim okolnostima strategija SAD se sklapa na liniji kombinacije američke oružane snage i japanske baze. SAD će od Japana tražiti i jačanje oružanih snaga sposobnih za intervenciju van svojih ostrva. Inače, javno SAD se ne opredeljuju na stranu Japana već traže da se spor oko Senkaku ostrva reši bilateralnim dogovorom.
U azijsku politiku SAD se uključuje oživljavanje saradnje sa organizacijom ASEAN kako bi putem multiratelarne saglasnosti izvršili pritisak na Kinu. Za sada to nije dalo neke opipljive rezultate.
SAD pokušavaju da razviju ekonomsku integraciju na Jugu Azije – Trans –Pacifičko partnerstvo  (TPP) koja bi trebalo da smanji trgovinske barijere među ekonomijama tog dela sveta.  Da bi SAD tim putem postigle neke strateške prednosti u odnosu na Kinu trebalo bi da ulože mnogo novca u razvoj zemalja eventualnih članica koji zbog svoje budžetske krize u stvari nemaju kapitala za veće investicije. Pored toga, Indija ne misli da pristupi toj organizaciji. Za sada nema odgovora ni od Kine kojoj je takođe to ponuđeno iz taktičkih razloga.
U razvijanju geopolitičkog prioriteta na Pacifiku u oblasti mekih političkih sredstava SAD nastoje da prikažu (uveličaju) unutrašnje mane Kine: ne demokratsko upravljanje, nedovoljna vladavina prava, nepoštovanje ljudskih prava, ne pravno zauzimanje zemljišta za industrijske projekte, održavanje suviše velikog državnog privatnog sektora, veštačko održavanje vrednosti nacionalne na niskom nivou i spor uspon unutrašnje potrošnje. Međutim, kineski kolektivistički vid upravljanja uz politiku smanjivanja siromaštva još uvek više pruža nego što to čini američki sistem niske privredne i finansijske regulacije uz zanemarivanja interesa srednje klase. 

SAD u svetskom rasporedu potencijala svih vrsta važila je preko sto godina za izuzetnu zemlju. Vrhunac njene moći bio je sam završetak Hladnog rata. Do tada ona je zaista vodili globalnu spoljnu politiku stvarajući i štiteći svet demokratski vrednosti prema svom modelu u koji se uklapao i liberalni kapitalistički način privređivanja. Nije čudno da se neki u to vreme kolaps komunizma shvatili kao kraj istorije. Dodajmo da je politika Nju Dila predsednika Ruzvelta, a koja se prenela na unutrašnju politiku predsednika Trumana, Kenedija i Đonsona razvila državu blagostanja, privlačna svima onima u svetu koji su živeli u oskudici ili niskom životnom standardu. Pored sjajnog socijalno ekonomskog razvitka, SAD su se preobrazile u apsolutno najjaču oružanu snagu i vodeću intervencionističku silu.
Sve se to počelo da menja kada uspostavljeni socijalno ekonomski model počeo polako, ali uporno da urušava zbog smanjenja ulaganja u realnu ekonomiju. enormno povećanog ulaganja u nekretnine i širenja rizičnih finansijskih transakcija koje je pratilo smanjivanja ulaganja u istraživanja i nauku, usporenog obnavljanja infrastrukture, sve manje pristupačnog visokog obrazovanja, ogromnih izdataka za oružane snage i visoke cene ratova u Iraku i Avganistanu.
Rasla je i nejednakost unutar američkog društva. Srednja klasa koja je nosila uspešan razvoj SAD političkim sredstvima potisnuta je u stranu: osiromašena i politički degradirana.
Uporedo s tim išao je rast spoljnjeg zaduživanja koji je uzeo maha za vreme Administracije predsednika Buša Mlađeg. Dugovanja države su se izjednačila sa BDP na godišnjem nivou.
Definitivan preokret na gore izazvalo je izbijanje ekonomske krize krajem 2008. kao rezultat udruženih, negativnih faktora, asocijalnih političkih odluka i besmislene deregulacije bankarstva.
I pored nekih sačuvanih prednosti (dolar) SAD ne mogu da krenu u ozbiljan oporavak bez smanjivanja tereta zaduženosti (deficitarnog finansiranja), povećanja subvencija realnoj ekonomiji i pravične raspodele poreskog opterećenja. Predsednik Barak Obama pokušao je da krene tim putem, međutim, u prvom mandatu sprečavala ga je konzervativno nastrojena republikanska većina u Predstavničkom domu. Šta će se dogoditi u drugom mandatu ostaje da se vidi.
Upravljački model SAD izgubio je svoju raniju privlačnost jer je enormno porasla nesigurnost svih onih koji žive od svog rada. Gubitak posla je gubitak svega što odlikuje savremeno poimanje života. Kako povećati jednakost šansi, preuzimanja odgovornosti, vešto upravljanje međuzavisnošću i kako graditi demokratsku zajednicu su pitanja koja traže odgovor u skladu sa savremenim okolnostima. Pređašnji neoliberalni zaokret ka ne regulisanom kapitalizmu definitivno nije rešenje. Američka demokratija jeste u krizi. Ako je tako kako SAD postaviti u svetu kao društveni uzor i ne agresivnog hegemona ?

U geopolitičkoj strategiji ispostavilo se da SAD ne mogu da istovremeno vode dva rata, a pogotovo da ne mogu da se upuštaju u kopnene ratove na tlu Azije. Visoki vojni izdaci su postali nepodnošljivi jer se ne mogu pokriti bez deficita u budžetu. Verovatno, najvažnija činjenica o ograničavanju moći SAD je činjenica: stabilnost u Aziji ne može se uspostaviti preko neke ne-azijske sile. (Korejski rat, Vijetnamski rat, napad na Irak, intervencija u Avganistanu). Evropa bez obzira na poglede SAD tražiće svoja rešenja sklona tradiciji države blagostanja. Na spoljnopolitičkom planu nije isključeno da će Evropa ili samo Nemačka tražiti svoja strateška rešenja u ekonomskom partnerstvu sa Rusijom.
Ranije američke intervencije u Latinskoj Americi ne mogu se ponoviti: politička emancipacija je dosegla nivo da je to postalo neizvodljivo. U etnički razjedinjenoj Africi svaka intervencija je skupo i nerazumno opredeljivanje za prevlast nekog plemenskog identiteta.