Tribina Mlada levica u Srbiji danas je održana sa ciljem da se utvrdi da li u Srbiji postoji (nova) levica i koji je opseg njenog delovanja. U kojoj meri je ona „nova“, a u kojoj „stara“? Zašto je i dalje marginalizovana i to u društvu, čiji su članovi obespravljeni i dovedeni do praga egzistencije, odavno izgubili interesovanje za politiku, ili se nalaze u stanju (skeptičnog) očekivanja novih političkih alternativa u nastajanju. Da li postoji sukob na „mladoj“ levici, ili je odsustvo poznavanja novih teorija ono što zapravo koči razvoj leve opcije u Srbiji? Šta je sa problemom nacionalizma, koji je nova levica kako u Srbiji, tako i u regionu dugo zaobilazila. Kakav je njen odnos prema civilnom društvu? I na kraju, da li su se stekli uslovi za formiranje levog političkog programa. U narednim redovima prenosimo delove izlaganja.
Moderatorka tribine Irena Javorski pozvala je glavnog urednika „Republike“ da da uvodnu reč.

njihovu stvarnu aktivnost i sposobnost uticaja na društvena zbivanja. Isto tako znamo i za njihova međusobna trvenja i sukobe koji idu do isključivosti i zbog čega mnoge od pozvanih organizacija nisu došle na ovaj razgovor. To je tužna činjenica, ali odražava opšte stanje konfuzije na levici, ako uopšte možemo govoriti o institucionalizovanoj levici u Srbiji danas. Naravno da niko ne spori da mora i treba da postoji jasan ideološki okvir u kojima se određena levičarska organizacija kreće i deluje, ali određeni vidovi saradnje sa drugim levičarskim i srodnim grupacijama su neminovni uprkos ovim ili onim razlikama u načinu ostvarenja klasne borbe i borbe za pravednije društvo, za bolji svet. Levica, odnosno levičarske organizacije se moraju osloboditi totalitarističkog shvatanja i boljševičkog pristupa izgradnji novih društveno-ekonomskih odnosa, shvatanja koja se baziraju na isključivosti i priznavanju samo svog ideološkog programa kao jedinospasavajućeg. Delovanje u masama nezadovoljnih, jednako industrijskih radnika i činovnika, seljaka i sitnih vlasnika i radnika akcionara, nezaposlenih i onih koji su ostali bez posla bez obzira da li su radnici ili bankarski menadžeri, ali i drugih

udruženu i umreženu novu srpsku levicu, pre svega mladu levicu jer mislim da je snaga nove levice u mladosti i entuzijazmu njezinih aktera. Nažalost, stvari u Srbiji nisu takve, mislim na jasnu artikulisanost, ali i umreženost i međusobnu saradnju, ali svejedno, želeli smo da iz usta mladih srpskih levičara čujemo kako oni gledaju na ova pitanja. Hvala vam još jednom što ste došli, izvoli Irena.
Irena Javorski: Šta je po Vama nova levica danas, i na osnovu kojih principa je definišemo, s obzirom da je ona danas veoma heterogeno polje i da je čine različiti pokreti, pokreti pokreta, parlamentarne stranke i koalicije (poput Sirize u Grčkoj)?

onoga što smo imali prilike da vidimo 90-tih. Sa druge strane, postoji nešto što je nova levica danas i ne bih se složio da ne postoji, iako određeni principi – borba za preuzimanje sredstava za proizvodnju ostaju isti. Ali kapitalizam se u mnogome promenio, pa se i naši oblici borbe menjaju, sa sve ozbiljnijim promišljanjem iskustava istorijske levice. Ono što nije prisutno u novim socijalnim pokretima, a odlikuje novu levicu jesu dve stvari. Prvo, otklon od građanske politike.Tokom 90-tih i 2000-tih, barem do 2008-me, imali smo vrlo jasnu jednakost između toga da je politika građanska politika. Tako je bilo ovde, tako je bilo i u svetu. A, to je nešto što levica sada definitivno problematizuje. Šta mislim pod građanskom politikom? Mislim pre svega na rad političkih partija i njihov odnos prema narodu koji vrlo vrlo sužen, tj. oni funkcionišu prvenstveno u međusobnim odnosima, a biračkom telu se obraćaju u retkim situacijama. Drugo, tokom 90-tih i 2000-tih, građanska levica, pošto nije imala mogućnosti da uđe u parlamentarnu borbu, pristala je na dogovor – da prepusti centralna društvena pitanja, ne bavi se ekonomijom i da odustajući od svog osnovnog političkog usmerenja, pređe u NGO sektor. Na taj način osnovni predmet njenog promišljanja i delovanja postao je civilni sektor. Levica je 90-tih i 2000-tih bila jedna tendencija, koja se bavla civilnim sektorom i funkcionisala prvenstveno kroz NGO. A to nova levica više nije.
Irena Javorski: Da li u našem društvu treba u potpunosti odustati od NGO sektora, uprkos tome što možemo dovesti u pitanje rad NGO organizacija vezanih za određene partije, i da jedan od glavnih argumenata bude da se oni nisu bavili ekonomijom? Šta je sa borbom protiv nacionalizma? Da li levica treba da preuzme tu borbu, tj. nastavi tamo gde je civilni sektor podbacio?

Kale: Ekonomska osnova treba da bude glavna stavar na kojoj se levica bazira, ali nacionalizam je jedna od pojava koja omogućava da sistem opstane, i u tom smislu se treba boriti protiv nacionalizma. Što se tiče NGO levice i uopšte uloge levice, pitanje je u kome trenutku nova levica prestaje da bude levica. Kada levičari više nemaju više za svoj cilj kolektivizaciju sredstava za proizvodnju, oni samim tim prestaju da budu levica. U naše shvatanje levice ulaze sve one snage koje pokušavaju da kolektivizuju sredstva za proizvodnju. Mislim da je takođe važno da se postavi pitanje finansiranja kada se priča o NGO levici. To je dosta važan faktor, zato što sa finansiranjem dolazi i kontrola. NGO sektor je uglavnom finansiran od strane liberalnih frakcija i zato se ne bave onim pitanjima koja smetaju njihovim finansijerima.
Tadej Kurepa: Ja sam hteo da se nadovežem, ali sa druge strane. Mi smatramo da postoje dve osnovne klase u društvu, jedna je radnička, a druga buržoaska. Buržoaska klasa je ona klasa koja prisvaja višak vrednosti. Ako postoje dve klase u društvu, a mi smatramo da postoje, onda je levica u svojoj suštini organizovani radnički pokret, koji teži promeni društveno-ekonomskog poretka i uspostavljanju novog, besklasnog i bezdržavnog društva. One snage koje nemaju u sebi tu osnovnu premisu – ukidanje države i kapitalizma u krajnjoj instanci – one nisu levica. Mislim da klasna analiza treba da počiva na dva parametra. Jedan je kapitalistički ciklusi – da li je kapitalizam u konjukciji ili recesiji – a drugi, kakvo je stanje u radničkom pokretu, da li je u ofanzivi ili defanzivi. ’68-me u Francuskoj imali smo najveći tzv. „divlji“ generalni štrajk, i to u trenutku konjukcije, kada je radnička klasa u Francuskoj imala jedne od boljih uslova za život. A sada imamo situaciju kada je kapitalizam u recesiji a radnički pokret potpuno uništen. Takođe, treba postaviti pitanje strategija vladajuće klase u pokušajima da potisnu radnički pokret. U socijal-demokratiji ili državi tzv. blagostanja, došlo je do kooptiranja velikog segmenta radničkog pokreta, njihovog pacifiziranja, kao i stvaranja cele aparature institucija socijalnog staranja, vezujući na taj način radničku klasu uz državu. I onda smo došli do toga da danas, jedan deo onih koji su navodno levica, imaju te neokenzijanske snove, i želeli bi da se vrate u državu blagostanja. A, kada je radnički pokret bio dovoljno oslabljen, onda je vladajuća klasa razmontirala sve te institucije socijalnog staranja i to bez ikakvog otpora; i sad imamo situaciju da smo zavisni od institucija socijalnog staranja koje se privatizuju. Evo, sada i u Srbiji izlaze publikacije kako treba privatizovati penziono osiguranje!
Irena Javorski: Sa svetskom ekonomskom krizom i krizom neoliberalnih demokratija otvorila se nova šansa za levicu, ali u isto vreme i prostor za desnicu i skretanja u desno. Novi desničari prepoznaju važnost bavljenja socijalnim pitanjima. Kako nova levica treba da se odredi prema ovakvim pojavama? I da li u našem društvu postoji jasna ideja/podela oko toga šta su pitanja kojima se bavi levica, a koja su to pitanja kojima se bavi desnica?

reč o našem narodu, klasni instinkt radničke klase, ili onoga što bi trebalo da bude radnička klasa jeste usmeren u desno.
Irena Javorski: Danas je zahtev za levom kritikom veći u odnosu na period koji je prethodio krahu komunističkih režima. Evropska levica je morala umreti dvaput, kao totalitarna komunistička levica, a potom kao umerena demokratska levica. Neoliberalno društvo je sve do 2008. uspevalo da se održi kao društvo „labave raznoteže“. Kako vidiš današnje stanje kapitalizma?
Tadej Kurepa: Stalno se pronalazi neki novi kapitalizam, a on je u svojoj osnovi zasnovan na prisvajanju viška vrednosti i njegova se osnova nikad ne menja. Ono što se menja – doze nove tehnologije (npr. izašle iz vojno-industrijskog kompleksa). Ali iako se menja pojavno, ja ne mislim da u kapitalizmu ima nekih suštinskih promena, a to se onda odnosi i na prioritete levice... gomila stvari koja se ovde kaže se nekako podrazumeva, a zapravo su deo diskursa vladajuće idologije i treba ih prepoznati kao takve. Kada se govori o restauraciji kapitalizma na prostoru SFRJ, kapitalizam je restauriran još ’53-će kada je uvedeno tržište. Kada se govori kako partije razočaravaju svoje birače, pa one to uvek rade, one su to uvek i radile, kad god prenesete nekom mogućnost da odlučuje umesto vas, i da vas predstavlja, on će da vas proda za svoj lični interes. Milslim da je prioritet nove levice anti-kapitalističko organizovanje i borba. Levica se ne stvara na diskusijama, levica se ne stvara na tribinama, itd., već na mestima gde se direktno demokratski pokreti i organizacije organizuju, kako bi se neposredno izborili za svoja prava. Bez obzira da li je to radno mesto, da li su to radnici koji su u novim, digitalnim industrijama, bez obzira da li su to programeri koji se bore da imaju udobnije stolice, ili su to radnici u fabrici koji se bore da imaju kraće radno vreme. Interesi su uvek oštro suprotstavljeni – vladajuća klasa želi da mi radimo što više i dobijamo što manje, mi želimo kao radnička klasa u kapitalizmu, da radimo što manje i da dobijemo što više, i da na kraju promenimo društveno-ekonomski poredak i da uspostavimo novo društvo. Levica je ona snaga koja se orgnazijuje za borbu na konkretnom mestu gde smo eksploatisani i poniženi.
Irena Javorski: Danas svedočimo usponu nematerijalnog rada i nematerijalne proizvodnje. Kakav je taj radnik danas?
Tadej Kurepa: Radnička klasa su svi oni koji prodaju svoj rad da bi preživeli, bez obzira u kom je obliku taj rad. Sve dok ne prisvajaju rad drugih, oni su radnička klasa, a onog trenutka kada počnu da prisvajaju tuđi višak vrednosti, tog trenutka prelaze u kapitalističku klasu.
Irena Javorski: Da li bi isključeni bio pogodniji termin?
Tadej Kurepa: Kad se kaže isključeni, onda bismo mogli pomisliti da oni treba da budu negde uključeni, a oni ne mogu i ne treba da budu nigde uključeni. Postoje strategije kojima vladajuća klasa pokušava da korumpira stanovništvo, npr. podela besplatnih akcija radnicima, gde se radnici pretvaraju u tzv. radnike akcionare, pa radnici akcionari prodaju druge fabrike, koje su u vlasništvu njihove fabrike protiv volje radnika tih fabrika – to je primer „Medele“. Samim tim što je levica anti-kapitalistička i organizuje neposrednu borbu za poboljšanje uslova života i rada, ona je nužno i egalitarna, i anti-autoritarna, i anti-fašistička, i anti-nacionalistička. I tu nema mnogo potrebe da se govori o anti-fašizmu. Optuživanje naroda da je desničarski, dolazi iz neoliberalnog diskursa. Setite se ’88-me, štrajkova u Jugoslaviji i koliko su se radnici protivili nacionalizmu, i kako su prevareni. Otpor je bio do te godine, posle toga nastaje krvavi trijumf vladauće klase. Nacionalizmu i fašizmu može da se suprotstavi samo organizovana anti-kapitalistička levica, i to konkretno kroz klasnu borbu, jer ih ona negira i eliminiše. Bio sam pre par godina ne tribini na kojoj su bili neki ljudi iz Zadra, umetnici, građanski umetnici ako mogu da naglasim, koji su me pitali da li ja kad odem kod mojih drugova anarho-sindikalista u Zadar, da li im se ja prvo izvinim što su JNA i srpske snage bombardovali Zadar. Ja nemam šta njima da se izvinjavam, ja nemam ništa sa tim, oni su moji drugovi i ja kad odem mi nikad ne pričamo o tome, mi pričamo o tome čimi se mi bavimo, o tome kako se mi organizujemo, kako ćemo zajedno da se borimo, a ta ideja o sramoti zbog toga što je neko drugi iste etničke pripadnosti radio, to je isto nacionalizam, i cela ta anti-nacionalistička NGO scena je par exellence nacionalistička, zbog svoje sramote koja dolazi iz nacionalnog osećaja. Meni su dve strane iste medalje: i oni koji skandiraju „nož, žica, Srebrenica“ i oni koji idu tamo da se izvinjavaju. Oni svi imaju taj nacionalni identitet, koji se na različit način očitava, u zavisnosti od toga da li je neko pod uticajem liberalne ideologije, ili je pod uticajem nekih konzervativnijih ideologija. Mi hoćemo kvantni skok i u svesti, i u celokupnom društvu. Mi nećemo neokenzijanizam, mi nećemo povratak socijalne države, mi nećemo da učestvujemo na izborima kao koalicija neke mešovite i šarene levice, mi hoćemo da ukinemo poredak koji ima parlamentarizam, i koji ima kapitalizam, i koji ima ljude koji umiru od gladi i sve drugo što se podrazumeva u kapitalizmu, sve što proizlazi iz njega.
Irena Javorski: Kako danas treba da izgleda oblik revolucionarnog delovanja? Revolucije u Tunisu i Egiptu nisu dovele do pravednijih društava, a neposredna demokratija (ispostavljanje zahteva različitih grupa na trgovima i ulicama) se javila samo u trenutku prevrata.
Tadej Kurepa : U Rusiji, u trenutku revolucije, ne treba misliti da su boljševici bili genijalci. Autonomni radnički pokret je bio jak i težio je kolektivizaciji i ukidanju države, dok ga boljševici po preuzimanju državnog aparata nisu uništili, počevši od radničkih saveta. Mislim da su najveća dostignuća prozvod prakse i da ona iz nje ulaze u teoriju, a da vrlo često imamo teoriju koja kao da lebdi tako nigde. Zaboravlja se da je praksa jedino merilo istine. Svaka teorija referiše na neku praksu i dolazi iz nje. Što se tiče situacija u Egiptu i Tunisu, kod njih nije postojao subjekt organizovanja koji bi mogao da iznese revoluciju i to su propuštene prilike. Zato mi i govorimo da treba da postoje razvijene nove strukture. Radnički savet je nastao 1905. godine u Petrogradu, tokom revolucije kao Radnički sovjet. To je bio prvi radnički savet ikada i njega nije smislio Bakunjin ili Marx, a onda su se svi pozivali na njega.
Zlatoje Martinov: Izvinjavam se, boljševici su oktobra 1917. izvršili prevrat bez kapi krvi, i tu si Tadeje sasvim u pravu, naime preuzeli su već gotove radničke sovjete koje su docnije boljševizirali svojim krutim i petrifikovanim shvatnjem Marksove teorije, bez imalo sluha za ruske specifičnosti. A staljinizam će to kasnije dovesti do apsurda pa će marksizam zbog toga decenijama biti stigmatizovan kao plod „bolesnog mozga“, kao sistem u kome se guše sva ljudska prava i demokratija, u kojem ljudski život ne znači ništa. Niti je to levica, niti su boljševici i staljinisti bili pravi marksisti. Međutim, s druge strane, kako bi boljševici mogli da u toj noći 24/25 oktobra preuzmu vlast u Petrogradu da nisu imali već izgrađene i u praksi prekaljene radničke borce. Istina nisu ih oni stvorili, ili bar ne samo oni, oni su samo lukavo iskoristili povoljan trenutak. Bez masa nijedna levičarska organizacija ne moze ništa učiniti u smislu promene osnovnog društvenog tj. produkcionog odnosa. Pa zar i vama u Srbiji, vama novim levičarima to nije ubedljiv istorijski dokaz da ne treba puko slediti ideologiju, naročito je ne smete petrifikovati, već da se treba okrenuti realnim i specifičnim problemima u društvu?
Aleksandar Stojanović: Vi danas imate činjenicu da je poslednjih 10, 15, 20 godina u našoj zemlji jedan broj ljudi radio na zadatku da se napravi organizovani radnički pokret. I onda se postavlja pitanje ako se radilo na svemu tome, i ako je praksa merilo istine, kako da do toga nije došlo. Očigledno je da tu postoji onda neka neistina, u tom načinu na koji se radilo. Analiza je ono od čega mora da se krene.
Andrea Jovanović: Danas vladajuća ideologija predstavlja radnika kao preduzetnika, a vaša radna snaga je vaš ljudski kapital koji vi izvozite na tržište rada. Postoje radnici koji apsolutno poseduju svoja sredstva za proizvodnju, a ostaju radnici jer ne kontrolišu uslove proizvodnje, tj. ne kontrolišu način na koji će se ono što proizvedu ući u sfera cirkulacije, odnosno sferu razmene, a to je još uvek tržište koje sve reguliše. Danas je teže organizovati radničku klasu, a razloge za to ne možemo tražiti u analizi fordističke proizvodnje. Međutim, očigledno je da se otvara polje za levicu, zato što deluje da ni jedna druga pozicija ne može da objasni ekonomsku krizu, niti ponudi rešenja za nju; kao ni da objasni nedostatak socijalnog mira.
Hvala vam na učešću, vidimo se nekom drugom prilikom u ovom ili sličnom sastavu.

	Irena Javorski Fotografije: Vera Vujošević