Iz zemlje Nemanjića

Čari demokratije

Nacionalno pitanje sa svim onim loše napisanim i još lošije protumačenim i nabiflanim nacionalnim istorijama, gde se ne zna gde su gusle, odnosno, epika, a gde istorijske činjenice. Jer, istorija je višeglava hidra, ali sve su glave govorile samo jedno - istorija je srpska maćeha.

Taj maćehinski odnos davao je pravo siročićima Akademije da ponovo krenu u veliku kartografsku avanturu stvaranja novog lebensrauma za ostatke poklanog naroda. Boreći se za nacionalni prostor, pre uvođenja obećane apsolutne demokratije, kao krstaši za krst časni, nemanjići su prešli u svojoj kartografiji sve granice zdravog razuma, a o veri da i ne govorimo. Inicijalna kapisla nove srpske demokratije zaratila je na sve strane, izgubila sve ratove i, opet, ostala živa, živa klana nedoklana.
Posle svih proraza, pošto je sve bilo podeljeno i razgrabljeno, došlo je na red da se nemanjićima podeli demokratija, silom ili milom, pod tačkom razno. A to je značilo: izbori, ali po smandrljanom izbornom sistemu, nikako izbori za ustavotvornu skupštinu, i onda ni pravog parlamenta, ni ustava, ni zakonodovstva, sve adaptirano, sve udešeno bez prevelikog talasanja, bez frustracija i lustracija. Da se služba ne potrese, a službenici prerano osede za nacionalnu penziju. Avaj, sve nekako naopako, sve nekako preko reda, sve nekako povuci potegni, sve daleko od prave javnosti. Rizik izbora za ustavotvornu skupštinu, rizik izbora po odgovarajućem izbornom sistemu, rizik raskida sa starim totalitarnom administracijom, rizik otvaranja crnih kartoteka, sve je to odloženo za neka bolja vremena. Vlast naroda - da, demokratija - nema sumnje, ali za gospon-drugove. Demokratija prilagođena nemanjićkim mogućnostima.

Imali smo industrijalizaciju, sad nam se kao imperativ nameće reindustrijalizacija, imali smo finansiranje sad imamo refinansiranje, imali smo programiranje dugova i drugova, sad imamo reprogramiranje dugova i drugova, imali smo organizaciju sad moramo u reorganizaciju, imali smo diktaturu jedne partije, sad imamo partokratsku despotiju.
Imao sam tu sreću, ili nesreću, da vidim Vrhovnog demokratu izbliza. Takva prilika smrtnicima se retko događa, ali moja luda sudbina prevrćući me kao prazno bure u buri, priuštila mi je tu priliku govoreći - živi i pamti i preživeo sam. A to što sam upamtio, platio sam pošteno. Elem, jednog lepog, a istorijskog dana, sleti iz nebeskih visina naš Vrhovni demokrata. Sedim u blindiranoj krstarici od ko zna koliko brutoregistarskih tona sa Vrhovnim demokratom i po svim propisima protokola, još od Ramzesa III iz XX dinastije, jedrimo kroz prazne ulice prestonice našeg severnog suseda. I kao što unutrašnji protokol nalaže, podsećam Vrhovnog na program posete, držeći se strogo upozorenja da i blindirane krstarice imaju apsolutni sluh, govorim u pola glasa na uvce o zadatim temama. Vrhovni sasvim demokratski opušteno, sluša. Ali, pošto je lep kao slika neretuširana, ne mogu da se otmem utisku da se ceo svet ogleda na njegovom licu, strepim da te male teme dobrosusedskih odnosa i ne zaokupljaju njegovo pažnju. Put je dug, a briefing kratak. Intermeco. Najzad se potvrdi ono sto sam slutio - upoznavanje. Vi ste kod Mašića objavili knjigu? 
Osetih to kao kompliment, te se okuražih jer, eto, Vrhovni stigne da misli i na rad nas sitnih malih snevača demokratije. Onda Vrhovni reče onako kao neko ko je pomalo umoran od visina: Juče u Rimu, danas ovde, a sutra... A dobronamerna budala u vidu moje malenkosti, utehe radi, seti se jedne stare mudrosti i kao svaka sasvim dobronamerna luda ponudi spasonosni lek i izusti jedva čujno: Predsedniče, znate šta je Andrić isticao kao najveću mudrost: I to će proći! To je bilo ugravirano i na Napoleonovom prstenu. Ovo sa Napoleonovim prstenom, osetih da beše nec plus ultra. Tu se, bogme, kao dobronamerna budala ujedoh za jezik. A Vrhovni onako sa visine svog položaja reče da za njega utehe nema da je on u misiji koja nema kraja, da sa demokratijom krećemo od nule i da je spreman da podnese sve žtve. Ta lekcija iz patriotizma beše tako uverljiva da se otreznih od zanosa dobronemarnosti te srećno prispesmo u kraljevski dvorac na budimskom grebenu praćeni radoznalim pogledima usputnih prolaznika koji su zastajali pokušavajući da odgonetnu koja je to od mnogih zvaničnih prijateljskih poseta i koji velikan sedi iza lakih zavesica na prozorima blindirane krstarice.

Kada se svita iskrcala uz neviđeni pozdravni balet sa puškama gardista sa svim onim šarenim perjem na šapkama koje su ponos naciona, kada su se predsednici srdačno pozdravili razmenjujući komplimente i želje za dobro zdravlje i prosperitet, onda sa predsednicima na čelu kolona krenu u kraljevsku salu sa ogledalima optočenih zlatom. Sa tavanice su visili lusteri od pozlate i kristala teški nekoliko tona ogledajući se u mozaicima parketa, ti lusteri nisu lustrirali ništa od onog što se tu dešavalo tokom slavne istorije. Figure keramičkih peći po uglovima kao vaze od kineskog porculana, raskošna harfa i zanosna harfistkinja već u punom poletu interpretiranja muzike arkadijskih polja, te ekipe anđela-konobara krilatih frakova sa belim ko sneg rukavicama kraj svakog od šest ovalnih stolova za svakog gosta po jedan, sve je to odisalo jednom novom vrstom demokratije primerene modernom čoveku, kao spojem tradicije i moderne, kao post postgastronomski performans novih tendencija. A tek kad iznesoše pršute od losa do lososa, kad u vrelom buljonu zapliva netom sneseno jaje japanske prepelice, a bez ljuske, kad se na pladnjima od srebra i zlata pojaviše karamelisane patke, koje još i lete; jedna, jadnica pritisnuta komandnim instrumentima Vrhovnog nožem i viljuškom, polete iz pozlaćenog tanjira pa nemajući kud dopade u krilo susednog visokodostojnika, koji je sasvim šarmantno rukama vrati na tanjir gde joj je i bilo mesto. Tu se konobari polomiše intervenišući, brišući najnezgodnija mesta velikodostojnika, a sve je pratio srdačan a umeren diplomatski smeh odobravanja sa naknadnim nesagledivim posledicima za šefove protokola. Pa kad vrhovni zapovednik anđeoskih ugostiteljkih jedinica poentira sve to vrelim kineskim činijicama čili- čokolade bilo je jasno da je još jedan istorijski radni ručak završen uz obostano razumevanje, a teški razgovori o otvorenim pitanjima ostadoše za kasnije, posle sijeste.
Vrhovni sa svojom svitom, predvođenom Malim jocom i Velikim krletom, a tu se negde muvao oko nogu mali vučjak Pizderac, odamarajući se, povede lake razgovore, međutim, svita nezadovoljna prijemom velikog im Vrhovnika na sve načine poče podsećati Vrhovnog da je on Predsednik i da ni za šta na svetu ne smemo zaboraviti koliko smo veliki, da smo njih sto puta nabili u vaterpolu i košarci, ne samo zato što smo veliki narod, nego pre svega zato što imamo najlepšeg, najvećeg, najsnažijeg i, kad je reč o mišićnoj masi najbolje definisanog predsednika na svetu, to majka piroda i teretana više ne rađaju niti definišu. Vrhovni se koliko je mogao branio od cunamija komplimenata pominjući i druge političke velikane i savremenike, ali Veliki krle i Mali joca, kao jedinstvo suprotnosti, pa i sva ona lepuškasta ženska svita, svi su, zbog samo njima znanog razloga, bili nezadovoljni srazmerom veličine prijema veličini uvaženog gosta i značajem misije.
No, kao što rekoše stari mudraci - i to je prošlo.