Projekat „Kuda ide Srbija“- uz podršku i saradnju sa Fondom za otvoreno društvo

Zašto nam je potreban novi ustav?

Ustav iz 2006. godine deluje dezintegrativno i unosi nestabilnost u društvo. Ustavni sud ocenjuje i statute ribolovačkih društava, a nema pravo da ocenjuje ustavnost ustavnih zakona. Ako bi Ustavni sud došao u situaciju da oceni Ugovor o pristupanju EU koji ratifikuje skupština, našao bi mnoge protivrečnosti između našeg ustava i tog ugovora, pa bi pojedine odredbe ustava morale da budu proglašene neustavnim. Naš ustav je zatvoren prema međunarodnim izvorima prava

Ove ocene izrečene su u raspravi koju je organizovala „Republika” i u kojoj su učestvovali Bosa Nenadić, sudija Ustavnog suda, Vesna Rakić-Vodinelić i Saša Gajin profesori univerziteta Union, ekonomista Mlađen Kovačević i Vladimir Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka. Razgovor je vodila novinarka Olivija Rusovac.

Gajin smatra da na tržištu političkih ideologija jačaju oni koji veruju u partikularne legitimacione vrednosti, u prvom redu u nacion, u uzvedene vrednosti kao što je monarhija, u spajanje verskih i državnih institucija.
Pre mislim da ćemo imati posla sa ozbiljnim izazovima u traganju za legitimacionim vrednostima kada se bude otvorilo pitanje promene ustava. Ne vidim da uz ovaj građanski aktivizam i nastojanje nekoliko ljudi koji se bave otvorenim društvom imamo realne šanse. Niz godina smo upozoravali da političke elite ne prepoznaju demokratiju i ljudska prava kao vrednosti koje opredeljuju njihove politike, ističe Gajin i pri tome podseća da je ustav donet uz lažiranje, da je partija koja je odana ideji demokratije i ljudskih prava donela Zakon o javnom informisanju koji je suprotan svim civilizacijskim standardima, da je gradonačelnik bagerima upao u romsko naselje.. Kada se postavi pitanje legitimacionih vrednosti politička elita zauzima neutralnu poziciju i levitira dokazujući superiornost. Na primer, najviši predstavnici vlasti, poput ministra pravde prave crne liste javnih ličnosti pri čemu se jasno kaže da država one koji se bore za ljudska prava smatra levim ekstremistima, a one koji su protiv ljudskih prava – desnim ekstremistima. Ideološki vakuum država koristi da se po potrebi „naheri“ na jednu od strana, umesto da prigrli ljudska prava i demokratiju i ustane protiv desnog ekstremizma koji jača, tako da možda prvi put u istoriji imamo poplavu /neo/nacističkih i /neo/fašističkih organizacija. Zbog svih ovih okolnosti Gajin vidi ozbiljan izazov pred kojim će se naći svako nastojanje da se menja ustav.

Govoreći o preprekama koje utiči na delotvornost Ustavnog suda, o čemu se slažu i brojni konstitucionalisti, Bosa Nenadić je izdvojila nekoliko. Na prvom mestu to su njegove nadležnosti. Nepodeljeno je mišljenje da naš Ustavni sud ima najšira ovlašćenja ne samo u Evropi, nego i među ustavnim sudovima u svetu. On vodi 20 različiih postupaka, a u stvari treba da ima samo dve osnovne funkcije – zaštitu ustavnosti i ustava i zaštitu ljuskih sloboda i prava. Ali je ustavotvorac proširio nadležnost Ustavnog suda bilo zato što je te nadležnosti smatrao važnim ili ih je izmestio iz drugih organa jer su se pokazali neefikasnima. Danas Ustavni sud odlučuje o zakonitosti svih opštih akata, o statutima mesnih zajednica, udruženja ribolovaca i pčelara, o pravilnicima privrednih društava, rešava sukobe nadležnosti između organa jedinica lokalne samouprave itd, što ne priliči ulozi Ustavnog suda. Taj sud odlučuje i o zabranama, pored ostalog i političkih stranaka. Bosa Nenadić smatra da je to dobro, jer se radi o jednom od temeljnih prava, a to isto radi i nemački Ustavni sud. Međutim, pita se da li je dobro da Ustavni sud rešava o zabrani svih drugih udruženja i sindikalnih organizacija, i to kao sud prvog i poslednjeg priziva, a da pritom nema ni kapacitet ni ovlašćenja da prikuplja dokaze i utvrđuje činjenice. Ustavni sud je zbog toga zagušen ogromnim brojem predmeta i pred velikom je dilemom da li da pruži zaštitu svima koji mu se obraćaju, ali sa značajnim zakašnjenjem, ili da rešava sporove ustavnopravnog karaktera i šireg značaja za državu i građane. Bosa Nenadić je ukazala da je ustavna žalba preširoko postavljena i da loše utiče na kvalitet odluka Ustavnog suda i na zaštitu ljudskih prava, a posebno prava na suđenje u razumnom roku, jer mogu da prođu dve ili tri godine, a da ustavna žalba ne dođe na red za odlučivanje. Naime, od kako je konstituisan Ustavni sud, stiglo je više od 30 hiljada žalbi, rešen je veći broj, ali je preostalo još 13 hiljada ustavnih žalbi. Zaštitu prava na suđenje u razumnom roku trebalo bi primarno da pružaju redovni sudovi putem instancione kontrole, a ne Ustavni sud. Ustavni sud je postao i žalbeni sud /rešava žalbe zbog povrede mandata, odluka VSS-a/. Ali su zato neke važne stvari izostavljene, ističe Bosa Nenadić i navodi da naš Ustavni sud nema nadležnost da ocenjuje ustavnost ustavnih zakona. Pritom podseća da je naša bliska prošlost pokazala da se u ustavnim zakonima ne nalaze samo prelazne odredbe, nego da oni izvorno uređuju određena pitanja menjajući ustav. Sve je više konstitucionalista koji ukazuju na neodrživost ovog rešenja, jer u ustavnom sistemu Srbije nema ni jednog akta koji imun na ocenu ustavnosti, sem akata koji su doneti po istoj proceduri po kojoj je donet i ustav. Ustavnom sudu data je i nadležnost koja se teško može delotvorno ostvariti, kao što je ocena saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora sa ustavom, i to ne u postupku ratifikacije, nego naknadno, i samo treba zamisliti kakav bi ugled Srbije bio u međunarodnoj zajednici kada bi Ustavni sud posle 20, 40 godina rekao da je neki ugovor nesaglasan sa ustavom. Bosa Nenadić pretpostavlja da se to pitanje može otvoriti prilikom našeg učlanjenja u EU.
Koncepcijski je pogrešno rešena i nadležnost o kontroli zakona a priori. Pravna teorija kaže da je reč o ustavnom promašaju, a on se sastoji iz sledećeg: predsednik države, koji ima suspenzivni veto ne može da pokrene postupak pred Ustavnim sudom da zakon bude ocenjen pre nego što stupi na snagu. To pravo ima trećina narodnih poslanika, ali oni to pravo ne koriste. Ustavni sud ima rok od samo sedam dana da oceni ustavnost zakona, a to je nedovoljno. Predsednik po ustavu proglašava zakon, a odluka Ustavnog suda će važiti kad zakon već stupi na snagu. Ocena je da je to potpuni ustavni promašaj, jer prethodna kontrola treba da onemogući da na snagu stupi eventualno neustavni zakon. Ustavnom sudu se i zakonom uvode nove nadležnosti. Teorija ustavnog prava se tome protivi, jer nikakav zakon ne sme ni da proširuje ni da sužava nadležnost Ustavnog suda, inače od njegove samostalnosti neće biti ništa, i ustavno sudstvo se tome protivi.
Naš Ustavni sud je jedan od sudova sa najvećim brojem sudija što je u skladu sa velikim nadležnostima, ali se uvek postavlja i pitanje kako obezbediti kvalitet odluka. Najslabiju kariku u našem ustavnom sudstvu predstavlja način izbora sudija Ustavnog suda, kaže Bosa Nenadić i zalaže se da sudije budu birane super većinom, na način na koji se usvaja ustav. Ona se takođe zalaže za uvođenje sudije naslednika da bi se izbegla blokada rada suda, za produženje mandata sudija, ali i za ukidanje reizbora što bi doprinelo njihovoj nezavisnosti, „jer kad se približava kraj mandata, svi se okreću prema vlasti“. Bosa Nenadić je ukazala na nejasna rešenja koja se odnose na razrešenje sudija Ustavnog suda i na to da nema jasnih načina da se razreši sudija koji se pokazao nedostojan. Potrebno je da se razmotri i pitanje dejstva odluke Ustavnog suda kada utvrdi da je predsednik republike povredio ustav. Ta odluka ne obavezuje parlament čime se dovodi u pitanje autoritet Ustavnog suda i ustava i legitimitet parlamenta koji može da se ogreši o ustav ako odbaci odluku Ustavnog suda.