Ova znamenita reč iz Galilejevog doba nekom će ovde delovati prejako ali nju uvek koristimo kada nešto krene i počne da se menja. Postala je poslovična. Nije još sigurno, ali se nameće utisak odavno da je nešto u odnosima Beograda i Prištine ipak krenulo - pregovori idu naravno sa zadrškama, uz velika kolebanja ali ipak idu zahvaljujući pre svega upornoj i veštoj baronici Ketrin Ešton s vrha EU a Srbija se nada datumu ulaska - u Evropsku porodicu naroda - sa integracijama koje slede. Ono što se nameće su sve same enigme koje su tako komplikovane da je svakog dana potrebno neko objašnjenje. Navodno postoji neki nemački „papir“ u kojem stoji da Beograd i Priština moraju prihvatiti obaveze „međusobnog poštovanja teritorijalnog integriteta“. Iz Brisela se javlja da nikakvog „papira“ nema, već su bitni pregovori i dijalog. Enigma sigurno. Polazeći u Brisel na pregovore šef države vojvoda Toma - uz Dačiča i A. Vučića govori o tome da Srbija ima „crvenu liniju“ odnosno Ustav i da ništa ne će biti prihvaćeno mimo Ustava. U izjavi koja je upravo stigla nakon razgovora u Briselu vojvoda govori o nekom popuštanju Prištine i nada se da će pregovori negde do kraja marta dati neke rezultate. On priznaje da postoji neki „papir“, da je on poznat samom Gospodaru Vučiću i tako dalje. I opet ostaje ona enigma. Glavno je - na tome mi i insistiramo - da pregovori teku. Nešto se ipak kreće. O večeri u Briselu još ne znamo mnogo, ali u pitanju mogućnosti pomirenja srpskog i albanskog naroda ima pomaka. A put pomirenja će dugo ostati sa zaprekama, pa i sa barikadama u doslovnom smislu reči. Sve je još enigma, ali pravi problem je stigma odnosno ono kako Srbi i Albanci vide jedni druge. To traje decenijama. Žigosali su Srbi i Albanci sebe uzajamno takvim crnim žigom mržnje da je teško misliti da će to brzo proći, Za D. Ćosića su Albanci neki grozni etnički talog Balkana da s njima ne vredi razgovarati. Nije mali broj ni Albanaca koji o Srbima isto isto ili slično misle. Mržnja se hrani mržnjom. Imamo mi doktora Koštunicu a oni imaju Albina Kurtija dakle, za mržnju je potrebno dvoje a ima ih još mnogo.
Nešto se kreće na relaciji Beograd Priština ali uz stare otvaraju se i nove zamke i prepreke - i u Briselu znaju za nove prepreke.
Beograd insistira na zajednici srpskih opština i posebno na severu KIM sa izvršnim ovlašćenjima, a u Prištini se boje da to ne bude neka RS kao ona Dodikova u BIH. A ako uistinu bude nekog Dodika onda sledi dodikovanje reč se već odmaćila i u kolokvijalnoj je upotrebi - sa deobama kojima u dogledno vreme kraja biti neće. Uz deobe idu i moguće seobe ili ono humano preseljenje kako i sledi iz čuvene doktrine Ćosić - Tuđman. Sada su i Albanci iz Bujanovca Medveđe i preševske doline „zaigrali“ neku igru. Oni hoće da imaju isto ono što i Srbi na severu Kosova. Još nemaju svog nekog albanskog Dodika, ali mogu ga naći. Onda dodikovanju kraja nema i deliće se i Kosovo i Srbija. Balkanska priča je već mučna. A slične su deobe svojevremno razbile Jugoslaviju i Balkan zavile u crno. Njegovo odnosno vojvode Tome N. kolebanje je logično na svoj način.
Ne znamo sve o briselskoj večeri kosovskoj ali enigme i stigme stoje i da li će biti napretka tek ćemo videti.