Teorijsko i političko nasleđe Zorana Đinđića

Zoran Đinđić: pobuna, preispitivanje, traganje za odgovorima

Dan uoči velike šetnje povodom desetogodišnjice ubistva Zorana Đinđića, prvog srpskog demokratski izabranog premijera, Fakultet političkih nauka je u saradnji sa Fondacijom dr Zoran Đinđić organizovao raspravu o njegovom teorijskom i političkom nasleđu. Skupu se prvo obratila supruga ubijenog premijera Ružica Đinđić rečima zahvalnosti i ocenom da je deset godina dovoljna distanca za istraživanje teorijske i antropološke zaostavštine Zorana Đinđića.

Republika se opredelila za tri viđenja koja na različite načine bacaju svetlost na složen intelektualni put i opredeljenja ovog filozofa i političara i na njegove knjige čije vreme aktuelnosti tek dolazi.

O Zoranu Đinđiću se sa promenljivim intenzitetom do sada najviše govorilo kao o čoveku političke prakse, ali mi ga tek sada otkrivamo u njegovoj suštinskoj dimenziji intelektualnog egzistiranja, u njegovoj filozofskoj dimenziji, rekla je istoričarka Latinka Perović. Disertacija Jesen dijalektike i knjige Subjektivnost i nasilje i Jugoslavija kao nedovršena država izdate su u vrlo skronmnim izdanjima i trebalo je prođe dugo vreme da bi se u izdanju Narodne bilblioteke Srbije i Fondacije pod njegovim imenom pojavile četiri knjige u reprezentativnom obliku.

Dobili smo tako najpouzdaniju osnovu za razgovor o jednom opusu koji predstavlja možda najtrajnije nasleđe  ne samo u srpskoj političkoj kulturi nego i u srpskoj kulturi uopšte. Često se postavlja pitanje da li u ličnosti Zorana Đinđića postoji jedna ili više ličnosti i kakav je odnos između filozofa, političkog mislioca i čoveka političke prakse. Mislim, rekla je Latinka Perović, da postoji jedna ličnost sa veoma složenim i jedinstvenim sazrevanjem u istoriji naše političke elite i sa enciklopedijskim znanjem iz filozofije, ekonomije, politike, i posebno istorije. Đinđić je u filozofiju ušao kroz pobunu i preispitivanje marksizma i njegove teorije o društvu kao dominantne škole filozofije, i to je učinio odlaskom iz sredine koja je cele generacije držala u duhovnom getu marksizma. Filozofske knjige, koje ranije nisu nailazile na odjek, aktuelne su zbog duboke analaize krize i naročito zbog sudbine kritike u postkomunističkom periodu rekla je Latinka Perović. Naglasila je da politička praksa za Đinđića nije bila tek primenjena teorija već dugo izvođenje programa koji je ponudio. Postavio je i danas aktuelno pitanje realne istorije Srbije i njenih konstanti, odnosno da li u tim temeljima stoji supstrat Srbije koji je kolektivistički, da li može da se menja ili je dovoljno nalepiti eiketu „evropskih institucija“, i ako se taj supstrat ne menja kakve su posledice.

Žarko Puhovski, filozof iz Zagreba podvukao je posebnu kulturnu karakteristiku Zorana Đinđića, a to je kontakt sa nemačkom kulturom koji je u Srbiji bio veoma slab. Đinđić je u Zagrebu imao veći ugled nego u Beogradu sredinom 80-tih, jer je tamo bilo više ljudi koji su Marksa i Engelsa čitali u originalu, „a ne u katastrofalnim prevodima nastalim u zatvorima“. On je za jugoslovenske prilike imao specifičan put da se preko anarhizma vine do liberalizma. Anarhizam je u stvari pokazao kakvi su slobodarski deficiti marksizma i do tih saznanja došao je Đinđić „kopajući po Marksu“.
Puhovski je istakao da se knjige Subjektivnost i nasilje i Jesen dijalektike završavaju poglavljima koja pripremaju ono o čemu će Đinđić pisati u Jugoslaviji kao nedovršenoj državi. Tako se prva završava poglavlem koje govori o neuspehu onih koji se nikada ne pojavljuju, odnosno o „potisnutom drugom“ koje je Đinđić hteo da dovede do reči u političkom smislu.A Jesen dijalektike završava se poglavljem u kome piše da marksistička teorija konsekventno odbija da se bavi svojim pretpostavkama čime otvara mogućnost zloupotrebe, ali nije za to kriva. Krivi su oni koji su tu mogućnost iskorisili, a paradigma te zloupotrebe je SFRJ u kojoj se vode rasprave na nivou federalizma, unitarizma, konfederalizma, više ili manje socijalizma ili malo liberalizma, dok se u pozadini utemeljuje nacionalistička politička praksa. Time je omogućen totalni trijumf interpretacije nad stvarnošću, pisao je Đinđić. Drugim rečima, kaže Puhovski, interpretacija je slobodna, a mi nismo, mi smo podanici. U tom okrilju etnonacionalno rekontruiše prošlost da bi se osigurala baza za državnost – od Kosova do Slovenije. Đinđić je pisao da je Jugoslavija bila nekontrolisano funkcionisanje moći i da je federalizam bio neproblematičan sve dok se od njega nije počelo da očekuje da zaista reguliše državno političke odnose, odnosno da zaista bude federalizam. Ustav iz 1974. nije mogao da postane realan ustav, a to znači da Jugoslavija nije bila samo nedovršena, nego i nedovršiva država.