Prateći koncept vizije novog društvenog ustrojstva, podstican željom da na najkreativniji način iskoristi objektivne prilike, u žurbi nije primetio kako mu mnogi deklarisani sledbenici posustaju na zajedničkom putu i da im ciljevi zauzimaju divergentne pravce.
Zagledan u budućnost nije imao vremena ni dovoljno opreznosti da pogleda oko sebe. Stajao je sam na svom vizionarskom svetlom pramcu dok su se iz mračnih prljavih dubina prošlosti dizale privremno pritajene opskurne ličnosti, ponovo spremne da brane sebe, i osvojene pozicije. Zoran Đinđić nije želeo da troši energiju na sebe i bavi se opasnostima koje su mu

atentat izvrši nisu do danas otkriveni, oni koji su posmatrali pripremu i realizaciju zlodela zauzeli su vodeće društvene pozicije. Ljudi koji ga nisu razumeli i zbog straha od nepoznatog mrzeli ostali su da lebde zaglavljeni između mučne prošlosti i zastrašujuće budućnosti održavani novim strahovima, mržnjama i svakovrsnom bedom. Malobrojni koji su razumeli premijerovu kompleksnu ličnost, njegove planove i mogućnosti koje je mogao da realizuje ostali su sa ogoljenim osećanjima nenadoknadivog gubitka, izneverenih nada i teskobom bezizlaza.
Sistematično prljanje Zoranove ideje.
Od tragičnog događaja protekla je decenija. Članovi premijerove stranke i deklarisane pristalice sa čelnih pozicija koje su zauzeli u državi činili su i čine sve da se ni jedna ideja i ni jedan program koji je premijer koncipirao ne približe realizaciji i praktičnoj primeni. Deset godina su sistematično prljali, brisali i devastirali temelje koncepta za izgradnju novog državnog sitema.
Sve smisleno, logično, sadržajno i progresivno premetnuli su u bezidejno, traljavo, ziheraško, korupcionaško i kriminalizovano otaljavanje i tavorenje u kome su krucijalni sistemi postojanja postali osvajanje i opstanak na vlasti.
Sve objektivne prilike i velike šanse stvorene tokom kratkog i časnog premijerovog vršenja vlasti, zamenjene su za lagodne i unosne pozicije njegovih verbalnih pristalica. Univerzalne vrednosti i pravila koje je želeo da ugradi u temelje novih društvenih sistema rasitnjene su kako bi se podmirile narasle potrebe stranačkog članstva. Život i delo Zorana Đinđića prineti su kao žrtva ograničenom umu sačinjenom od predrasuda, zabluda, mitskih fikcija, bajkovitih skaski, idolatrije, lenjosti, sebičnosti, potrebe za lakim sticanjem, beščašća, amoralnosti, virtuelne realnosti i autoritarnosti. Dimenzije njegove ličnosti nisu mogle da se smeste u ramove mentalnih slika ljudi čije su vrednosti koncipirane materijalnim utilitarizmom i relativizovanim moralom. Fizička likvidacija vanvremene ličnosti zakrpila je pukotinu u istorijskom trajanju. Pojavom i aktivnostima kratkotrajno je poremetio patološku ravnotežu etabliranu u vremenu kada su mitovi implantirani u svest naroda preko simplifikovanih obrazaca o herojima i svecima koji se žrtvuju za sopstvena uverenja. Činom žrtvovanja žrtva postaje samoj sebi smisao a heroj se ugrađuje u kulturološki obrazac naciona kome je pripadao. Nosilac odrednice gubi identitet, njegovo delo se relativizuje, ostaje samo semantička oznaka pojma, koja se prenosi u svom osnovnom značenju. Svi heroji, od ratnih do radnih u kolektivnim osećanjima zauzimaju neutralno mesto koje se aktivira u vremenu jubileja kada se evociraju izmišljena ili falsifikovana sećanja i prepričavaju događaji iz života heroja.
Koncept obeležavanja desete godišnjice ubistva premijera Srbije doktora Zorana Đinšića predstavio je svu tragičnost i iracionalnost neprekinutog hoda po kružnoj putanji.

„Šetnja za Zorana“ poslala je poruku koja predstavljenim simbolima govori o nameri organizatora da premijerovu ličnost izmeste iz realnosti i postave je u ravan transcedentnog, sa koje bi bila doživljena izvan granica postojećeg iskustva i sećanja. Slogan pod kojim je održana nosio je samo vlastito ime premijera bez i jedne druge odrednice. Šetnja nije bila posvećena sećanju na društvenu ulogu predsednika vlade, već je po manifestnim simbolima i ponašanju učesnika izgledala kao bilo koja verska procesija koja se organizuje u određenom vremenskom terminu, kako bi poklonici odali poštu apstraktnoj ličnosti iz prošlosti koja je ostavila nekakv trag u vremenu u kome je živela.
Funkcioneri i članovi stranke koju je Zoran Đinđić osnovao nisu upriličili manifestacije na kojima bi analizirali koliko su njegovih programskih planova realizovali dok su se nalazili na ključnim pozicijama u državi. Nisu se obratili javnosti sa podacima kako je tekla i koliko je napredovala istraga o političkoj pozadini ubistva i odgovornosti ljudi zaduženih za premijerovu bezbednost.
Takve aktivnosti im nisu bliske jer su posle njegovog odlaska državu vodili u opozitnom smeru od onoga koji je on idejno uobličio. Sada se trude da mentalnim manipulacijama ličnost i delo Zorana Đinđića postanu deo prošlosti, i da svake godine, tragičnog dana kada je surovo prekinut njegov život organizuju procesije, akademije, susrete sa njemu „bliskim“ saradnicima koji bi ispričali po neku anegdotu. Ljudi koji se javno zaklinju da će od zaborava sačuvati njegove ideje žele da ga pretvore u jeftin idol iza koga će sakrivati hipokriziju i odluku da traju po sopstvenim pravilima. Idolopoklonstvom i bljutavom patetikom premeštaće ga u sve dalju prošlost i potirati svako saznanje da je ikada postojala šansa da se haotični društveni sistem promeni.

	Dragica Stanojlović