Uoči nove runde pregovora o Kosovu u Briselu

Ko traži veće, izgubi iz vreće

Nezavisno Kosovo je od februara 2008. godine do sada priznalo 96 država među njima i najvažnije svetske sile poput Sjedinjenih američkih država, Velike Britanije, Francuske, Nemačke i većine država Evropske unije. Rusija i Kina važne članice Saveta bezbednosti UN nisu, i ta činjenica onemogućuje Kosovu da postane članica ove svetske organizacije. Ipak bez obzira na to, Kosovo faktički jeste nezavisna država. Nezavisnost jedne zemlje nema nikakve veze sa njenim članstvom u međunarodnim institucijama niti pak sa priznanjima drugih država. Dovoljno je da ima svoju vladu, šefa države, vojsku, policiju i određenu teritoriju koju ta vlada kontroliše. Koliko funkcionalno, drugo je pitanje. Kosovo naravno ima više od toga, priznanja polovine svih svetskih država i podršku najmoćnijih sila Zapada.
Srbija, pak, nakon NATO vazdušne intervencije (1999) gubi svoj teritorijalni suverenitet nad svojom dotadašnjom pokrajinom Kosovom, biva prinuđena da sa Kosova povuče policiju i vojsku i da administrativno upravljanje ustupi međunarodnoj zajednici. Tako je bivša srpska pokrajina postala međunarodni protektorat sve do 18. februara 2008. godine kada je vlada Kosova, u međuvremenu izabrana na parlamentarnim izborima, predložila u parlamentu deklaraciju o nezavisnosti, a ovaj je jednoglasno usvojio. Ta deklaracija koja nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom kako je to - upravo na zahtev Srbije - utvrdio 22. jula 2010. godine Međunarodni sud pravde u Hagu, označila je raskid državnopravnog odnosa Republike Kosovo sa državom Srbijom.

Pa zato što mediji u Srbiji ne pišu onako kako se zbilo nego onako kako bi voleli da bude. Zato što srbijanski političari više vole neistinama i poluistinama (koje smatraju za aksiome!) da dotiču kosovsku stvarnost kako bi proizveli određeni politički, još više patriotski efekat kod građana, nego što bi potezali realne čuinjenice i stvarne mogućnosti Srbije kada je o tzv. „kosovskom pitanju“ reč.
Na stranu te nove mitologeme o Kosovu koje se plasiraju u našoj javnosti još od onog sramnog i užasnog vremena huškanja naroda jedne na druge, dakle iz Miloševićevog doba pripreme ratova za teritorije i nasilne (uz obilatu medijsku pomoć !) klerikalizacije srpskog društva s kraja osamdesetih i mitologizacije Kosova: „Kosovo - rana naša neprebolna“, „Kosovo naše Jadovno“ (Atanasije Jeftić), ali i novije: „Kosovo je srce Srbije“, „Bez Kosova nema nam identiteta“, i sl., a da pritom preko osamdeset odsto građana Srbije nikada nije kročilo na tle Kosova! O kakvom identitetu tu može biti reči! Pa šezdesetih i sedamdesetih godina su se u ostatku Srbije masovno zbijale šale, makar neslane pa i šovenske, upravo na račun kosovske zaostalosti i primitivnosti. Kosovo je smatrano simbolom „albanstva“, nikako „srpstva“ , i to je neporeciva istina iza koje potpisnik ovog teksta čvrsto stoji i o kojoj svedoči.
Dakle, na stranu ta nova mitologija koja traje bezmalo tri decenije. A šta je sa najnovijom realnošću? Zašto srbijanski političari i mediji i dalje poziciju Srbije sagledavaju iz ugla prošlosti, iz vremena pre NATO intervencije, jer i dalje našoj javnosti predstavljaju pregovore kao „borbu za očuvanje teritorijalnog integriteta zemlje“? Tu skoro premijer je javno ipak priznao: „Lagali su nas da je Kosovo naše!“ Ali samo nekoliko dana docnije na pregovorima u Briselu on odlučno izjavljuje kako ne samo da Srbija neće priznati Kosovo (što naravno i ne mora, Zapadna Nemačka nikada nije priznala Istočnu Nemačku, a ova je i te kako međunarodno postojala) nego zahteva od Prištine nešto za šta vrlo dobro zna da nije moguće da dobije: izvršnu vlast ne samo četiri srpske opštine na severu, već i svih srpskih opština na celoj teritoriji Kosova pa i onih na jugu! Kao da je Srbija u poziciji da to zahteva!

Ona ima sve adute usvojim rukama: podršku najmoćnijih svetskih sila, sve južne opštine su u ušle sastav kosovskih političkih institucija; istina, postoje i one divlje, paralelne, koje niko osim Srbije ne priznaje. Srbin s juga Kosova (Slobodan Petković) je potpredsednik vlade Kosova, Srbi učestvuju u radu kosovskog parlamenta, itd.
Na severu je situacija drugačija, ali čak i tu nije moguće dati opštinama izvršnu sudsku i zakonodavnu vlast, kao bi delovale nezavisno od legalnih kosovskih institucija. Najviše što bi sever Kosova mogao dobiti jeste široka, pa i najšira autonomija unutar kosovskog političkog sistema. Međunarodna zajednica je od početka upravo tako shvatala pregovore između Srbije i Kosova i ne želi, kako je to nedavno izjavio jedan američki zvaničnik, da na Kosovu stvori novu Republiku srpsku. Ali srpska javnost, na nesreću, misli drugačije: utuvljivano joj je u glavu svih ovih godina kako je Kosovo neotuđivi deo Srbije, kako mi ne možemo dati Kosovo (kao da ga još uvek posedujemo pa sad neko hoće da nam ga uzme, a ono je još 1999. već oduzeto Srbiji), pa sad ta ista javnost, naravno, očekuje od svojih političara da Kosovo i „odbrane“.

Na to pitanje sada, sve znojeći se i češkajući se po glavi, pokušavaju da odgovore naši političari, između njih najglasniji je nekadašnji vatreni Miloševićev portparol, a sadašnji premijer: dakle, kaže on „lagali su nas da je Kosovo naše“.
Međunarodna zajednica (SAD i Evropska unija) pokušava, međutim, da im skrati muke: ponudili su im plan koji je za kosovske Srbe (a i za spasavanje časti srbijanskih političara i dosadašnje srbijanske kosovske politike) čak povoljniji od prvobitnog Ahtisarijevog: formiraće se zajednica srpskih opština unutar institucionalnog i pravnog okvira Kosova, opštinska vlast će se formirati na slobodnim i demokratskim opštinskim izborima u okrilju kosovskog političkog sistema i po kosovskim zakonima, srpske opštine će imati znatno proširene nadležnosti o kojima treba da se postigne dogovor ali ne i izvršnu, sudsku i zakonodavnu vlast koja bi ometala funkcionalnost države Kosovo i ugrožavala njen političko-pravni poredak, zajamčene su verska sloboda i očuvanje verske i kulturne baštine Srba, omogućuje se dvojno državljanstvo licima koja to žele, zajednica srpskih opština može postati jedinstven evropski region koji bi pod uslovima koji u Evropi važe za saradnju među regionima mogao da se poveže sa drugim sličnim regijama i ostvari svoj ekonomski, kulturni, sportski i drugi interes. Srbija bi po tom planu bila obavezna da povuče svoje ilegalne i tajne službe sa severa Kosova, paralelne institucije koje je osnovala i prepusti ih kosovskim Srbima koji bi u skladu sa kosovskim zakonom formirali svoje institucije. Takođe Srbi bi imali pravo na isticanje svoje zastave i drugih nacionalnih obeležja, pored zastave i obeležja kosovske države.
Za taj i takav ponuđeni plan naši mediji ovih dana pišu negativno i razmeću se krupnim naslovima poput jednog koji sebe smatra najčitanijim dnevnikom u Srbiji: „Veliko ništa u osam tačaka!“ A predsednik Nikolić, pak: „Nepristojna ponuda Zapada“!