Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Restitucija u Vojvodini

Dekonstruisati figuru pobednika

Osim obeštećenja i(li) povraćaja oduzete imovine, bilo bi dobro da se i događaji neposredno po okončanju Drugog svetskog rata sagledaju i iz perpektive drugačije od pobedničkog trijumfalizma

Mada je koalicija DOS još 2000. godine, u vreme kampanje za izbore na kojima je pobedila,

sačinila takozvani Ugovor sa narodom, u kome je obećala vraćanje posle Drugog svetskog rata oduzete imovine, trinaest godina kasnije restitucija je na samom početku. Istina, pre godinu i po dana donet je Zakon o povraćaju oduzete imovine i obeštećenju, ali u praksi vraćen je skroman broj objekata, od kojih je najveći odjek imao povraćaj prethodnim vlasnicima sedam poslovnih prostorija u centralnoj novosadskoj zgradi, poznatoj kao “Tanurdžićeva palata”. Iz spore primene opštijeg zakona, izuzete su crkve kojima je posebnom regulativom imovina vraćena pre nekoliko godina. Kako su ove organizacije dominantno potraživale šume, sačuvane manje- više u istom
		Nikola Tanurdžić ispred porodične palate

stanju, povraćaj je bio jednostavniji, ali je i ovaj izdvojeni postupak bio u funkciji pridobijanja naklonosti uvek uticajnih verskih zajednica,a preko njih i dela glasača.

Načelan politički stav o povraćaju oduzetog donet je odavno. Ipak, i sama priprema pravnog

okvira se razvlačila predugo, više puta je obnavljana, beskrajno se debatovalo kako da se ne ugroze sadašnji korisnici otete imovine, te da se ne dovede u pitanje funkcionisanje mnogih škola, domova zdravlja, zabavišta, ustanova kulture, često smeštenih u drevne zgrade oduzete nakon okončanja druge globalne vojne. Kako svaka vlast, u čije ruke je dospeo znatan deo imovine, pogotovo najreprzentativnija zdanja, ne ispušta “uzde kojima komanduje”, pokušavalo se da se trošak procesa putem izdavanja što dugoročnijih državnih obveznica prevali na buduće generacije, na neke druge vlade. Država je najviše zabrljala kada je Zakonom o privatizaciji dopustila da se prodaje nacionalizovana, konfiskovana ili ekspropisana sporna imovina, pre vremena jednostranačja u privatnom

Zamenska restitucija sporna

U Mreži za restituciju, udruženju koje obuhvata najveći broj bivših vlasnika, ističu da je povraćaj značajan, mada u osnovi simboličan. Smatraju da je mnogo više imovine moglo da se vrati u naturalnom obliku, odnosno da je država bila lake ruke kada je iz restitucije izdvajala brojne zgrade. Njihov predlog da se, u slučaju nemogućnosti vraćanja nekretnina, nadoknada ne uradi u obveznicama, već zamenskom restitucijom, što bi značilo da stari vlasnici umesto zgrade, nekadašnje fabrike, magacina ili hotela dobiju poljoprivrdno zemljište sada u državnoj svojini. Zahtev je odbijen, uz obrazloženje da je po važećoj regulativi obaveza da se proda zemljište u državnoj svojini, i to isključivo putem licitacije.

posedu. Time ne samo da je otežan obećan povraćaj, već je i dodatno učinjena nepravda nekadašnjim vlasnicima. Praktično, država je svesno prodavala kradenu robu.

Velika uloga obveznica

Kada je iz Evropskog parlamenta stiglo upozorenje da “se povraćaj imovine u naturalnom obliku, ako je moguće, smatra primarnom formom restitucije”, shvatilo se da je vrag odneo šalu, pa je pre godinu i po dana donet Zakon o povraćaju oduzete imovine i obeštećenju, kojim se reguliše restitucija i čija je primena startovala, premda će ozbiljniji povraćaj, ako ne bude odlaganja, početi tek 2015.godine. U osnovi, ograničeno se vraća ranija imovina, ali se za one kojima je nemoguće vratiti oduzeto, planira emitovanje državnih obveznica na 15 godina, s tim da će za starije od 65 godina ročnost biti smanjena na deset, starijima od 70 godina na pet

sezona. Vrednost ukupnog povraćaja, po svim osnovama, biće najviše 500.000 evra po nasledniku, iz povraćaja se izuzima imovina koja se trenutno nalazi u vlasništvu drugih lica, ali i državna imovina u kojoj se odvijaju značajna obrazovne, socijalne, kulturne, društvene, aktivnosti. Možda je najspornije izuzeće imovine koja se nakon privatizacije našla u posedu novih vlasnika, pretežno tajkuna.
Vrednost nekretnina će se procenjivati prema aktuelnim tržišnim cenama, a do kraja 2014. godine svaki naslednik pojedinačno će biti obavešten šta nasleđuje od imovine, koliko toga je u obveznicama, na koje je godišnja kamata dva odsto. Ukupno se ceni da će biti vraćeno imovine u vrednosti dve i po, dok je emitovanje obveznica limitirano na dve milijarde evra.

Poljoprivredno zemljište najinteresantnije

Za interesente je dragoceno vraćanje kuća, stanova, građevinskog zemljišta, posebno u Beogradu i Novom Sadu. Ali, kako je došlo do snažnog pada cena nekretnina i gotovo prestanka gradnje, sve više se važnijim pokazuje pitanje vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem, tim pre što stari vlasnici potražuju oko 300.000 hektara, a prema Upravi za zemljište u državnoj svojini je oko 424.000 hektara koje država izdaje u zakup, u slučaju brojnih kombinata po simboličnim, nerealno niskim cenama. Tehnički, restitucija oranica, bašta i vočnjaka, mogla bi se relativno lako obaviti, tim pre što je na B listu zemljišnih knjiga precizno vođena svaka eventualna promena vlasniš-tva. Hronologiju vlasničkih odnosa bilo je obavezno uneti i u nov način vođenja katastarskih podataka. Zemljišta ima dovoljno, pogotovo ako se pokažu tačnim procene da često više naslednika traži u povraćaj isto zemljište. Kalkuliše se da naslednicima bivših vlasnika pripada oko 200.000 hektara, a da je preostalih zahtevanih 100.000 hektara želja potomaka da dobiju povraćaj baš u oranicama.
Zapravo, u Vojvodini, gde je bilo i najviše oduzimanja, posebno plodnih njiva, decenijama se vodi borba za poljoprivredno zemljište. Ušteđevina se oduvek ulagala u proširenje poseda. Često se i nasilno otimalo, kao posle Drugog svetskog rata.
Da u Srbiji vlast zastupa javni interes, povraćaj zemljišta mogao bi biti i prvi korakka konzistetnijem i agrarnoj politici

Češki primer

Pitanje je i šta će biti sa imovinom vojvođanskih Nemaca. Do sada nisu tražili povraćaj, i ne mogu pošto nemaju srpsko državljanstvo, baš kao što iz istog razloga to nisu u prilici ni neki potomci bivših bogataša srpske nacionalnosti. Iz iskustva Češke, Poljske, Rumunije, Slovenije ili Slovačke, ne bi se moglo reći da nam preti opasnost od neke buduće nadoknade. Izvesnu uznemirenost je izazvala odluka Hrvatske od pre dve i po godine da iz budžeta izdvoji 200 miliona evra kao start fonda za nadoknadu Nemcima posle Drugog svetskog rata proteranim iz Zagreba, Slavonije i Baranje. Vlada Ive Sanadera je, pak, sličan zahtev Italijana proteranih iz Istre odbila uz obrazloženje da je njihov slučaj rešen Osimskim sporazumima između nekadašnje SFR Jugoslavije i Italije. Kasnije je odluka povučena.
Tokom 90- tih godina, Češka je bila preplavljena zahtevima za povraćaj imovine Nemaca proteranih iz Sudeta. Češki analogan odlukama Predsedništva AVNOJ-a su Beneški dekreti i u procesu pristupanja Češke Evropskoj uniji postavilo se pitanje pravne validnosti ovakvih akata, posebno sa stanovišta principa zabrane diskriminacije,jednakosti pred zakonom, prava na imovinu, prava pristupa sudovima... Procesi protiv Češke bili su uspešni pred pojedinim međunarodnim forumima, posebno pred Komitetom UN za ljudska prava. Ipak Beneški dekreti nisu bili prepreka ulasku Češke u EU. Eksperti su utvrdili da su Beneški dekreti konzumirani, pravno iscrpeni, te da po njihovom osnovu ne mogu nastati novi sporovi.
Bitan je politički dogovor Češke i Nemačke iskazan Deklaracijom iz 1995.godine. Nemačka se izvinjava građanima Češke za pretrpljene bolove i štete tokom vladavine nacionalsocijalizma, Češka Nemcima iz Sudeta za pretrpljene teškoće i nepravdu nastalu proterivanjem i oduzimanjem imovine. Dve zemlje se saglašavaju da učinjene nepravde prepuste prošlosti, dok će međusobne odnose usmeriti ka budućnosti, sa punim priznanjem postojećih razlika u pravnim stanovištima dve zemlje,a svoje odnose neće opterećivati političkim i pravnim pitanjima koja potiču iz prošlosti.
Ovakav politički dogovor i sledstveni dalji razvoj odnosa dve zemlje smatraju se rešenjem i za pitanja restutucije imovine. Čini se da i u našem slučaju nedostaje slična deklaracija, politička vizija razvoja daljih odnosa koja ne bi bila opterećena pitanjima iz prošlosti.

primerenijem evropskom farmerstvu. Za živalj u Pokrajini to je ključno pitanje i stoga bi valjalo doslednije primeniti postojeći Zakon o zemljištu. I nakon povraćaja, preostalo državno zemljište prodati seljacima, farmerima u nastajanju, kojima će zemljište ponuditi- bilo na prodaju, bilo u

zakup- verovatno i polovina naslednika bivših gazda, nevična i nezainteresovana za ličnu obradu njiva.

Kome je oduzeto, a kome dodeljeno

Ali, otkud toliko mnogo oranica? U suštini, površine u državnoj svojini su imanja oduzeta od pripadnika nemačke narodnosti, netom posle rata proteranih u zemlju davnašnjih predaka. Posle Drugog svetskog rata vojvođanskim Švabama oduzeto je 389.250 ha, od 1.193 zemljoposednika je uzeto 84.006, od nezemljoradnika 42.100, od crkava 34.572 hektara. Zanimljivo je da je od narodnih neprijatelja oduzeto samo 22.952 hektara. Preko 245.000 hektara je dodeljona takozvanim saveznim kolonistima, ukupno 43.106 porodica sa otprilike po šest članova u proseku, 48.325 bezemljaša je zbirno dobilo 124.217, lokalnim migrantima je pripalo 28.126, državnim poljoprivrednim dobrima je pripalo 147.129 hektara.
Vidljivo je da su istovremeno primenjene kaznena mera konfiskacije i nacionalizacija, politička mera u sferi ekonomije. Istoričar Ranko Končar smatra da je komunistička vlast u osnovi sledila pravnu logiku i praksu Savezničke koalicije. Na konferenciji u Potsdamu doneta je odluka da se „Nemci, stanovnici Češke i Poljske, proteraju na civilizovan način”. Naši predstavnici, mada pozvani, nisu prisustvovali kasnije dosta osporavanoj sesiji pobednika u razornom ratu. Vinston Čerčil je imao zdušnu podršku američkog ministra finansija kada je zahtevao najtežu presudu, dok se bolesni Ruzvelt zalagao za pravne mere kažnjavanja. U takvoj situaciji, bez većih prigovora od strane kapitalističkih

Dogovor Tita i Branta

Tema povraćaja nije jednostavna, pravnim putem pokušavaju se rešiti posledice nastale nepravnim postupcima, tačnije silom ratnog pobednika.
Nedavno usvojeni Zakon o povraćaju otete imovine i obeštećenju odnosi se samo na državljane Srbije. Svi osnovi sticanja prava na povraćaj uslovljeni su imanjem srpskog državljanstva.
Kako je našim nekadašnjim sudržavljanima nemačke narodnosti, osim onima koji su aktivno sarađivali sa NOP- om, kolektivno, odlukom Predsedništva AVNOJ- a, oduzeto državljanstvo, automatski su ostali i bez imovine. Do sada državljanstvo nije vraćeno nikom od proteranih Nemaca, ali je zanimljivo pitanje šta ako je neko od potomaka drugim osnovom( recimo brakom) stekao naše državljanstvo.Naše zakonodavstvo takav slučaj ne tretira nijednom regulativom direktno, ali su advokatska mišljenja da ni u tom slučaju u našem pravnom sistemu ne bi bilo osnova za traženje imovine.
Što se tiče Sporazuma o finansijskoj podršci od 18. Aprila 1973.godine, koji se u žargonu naziva „dogovor Tita i Branta“, nikada nije javnosti obznanjen u celosti. Vidljvo je da Nemačka na lepe oči odobrava SFRJ kredit po posebnim uslovima, skoro beskamatno i uz grejs period od sedam godina, pri čemu nema precizne kaznene odredbe u slučaju da Srbija ne vrati pozajmljenih 700 miliona maraka. Komotni uslovi kreditiranja su osnov za tvrđenja da je u brojnim neobjavljenim aneksima zapravo postignut dogovor koji pokriva i naša potraživanja ratne štete od Nemačke i eventualna potraživanja imovine proteranih građana nemačke nacionalnosti. Međutim, zvanično nijedna strana nije priznala postojanje aneksa sporazuma takvog sadržaja.

zemalja, vlast je uspela da postigne ideološki cilj- podržaviti što više zemlje.

Odluka Predsedništva AVNOJ- a

Komunistima je kao osnov za otimanje imovine poslužila odluka Predsedništva AVNOJ- a od 21. Novembra 1944.godine, po kojoj “se oduzima imovina Rajhu i svim pravnim i fizičkim licima koja su sarađivala sa neprijateljem.” Mada se ne apostrofira nijedna skupina, mera je surovo

usmerena prema nemačkoj narodnosti, pošto se pojam saradnje tumačio više politički nego pravno. Vidljivo je i da su prednost imali stanovnici ruralnih predela, učesnici i simpatizeri Narodnooslobodilačkog pokreta. Pokazalo se da je gro novopridošlih u panonsku ravnicu srpske nacionalnosti. Novim zakonom o državljanstvu iz 1946. godine, pripadnicima nemačke narodnosti je kolektivno oduzeto državljanstvo, time i imovina. Otimanje zemljišta se odvijalo do 1958.godine, setom zakonskih i nižih pravnih regula. Naravno, novim žiteljima Vojvodine je pripalo i oko 61.000 kuća ovdašnjih Nemaca, u proseku bar duplo prostranijih i sa mnogo više objekata za dvorišne agroposlove spram gazdinstava ostalog domorodačkog stanovništva. Oba procesa, podržavljenje poljoprivrednog zemljišta i srbizacija Vojvodine, nastavljeni su i kasnije, prvi do kraja jednostranačkog sistema, drugi bez zastoja.
Kojim tehnikama se podstiču sporne promene? Novi vlasnici nisu bili ni vešti, ni voljni živeti od trudnog obrađivanja zemljišta; bežali su u grad, zapošljavali, na osnovu partijske preporuke, u fabrikama forsirane industrijalizacije. Ali, kolonistima je bilo zabranjeno da prodaju poklonjenu zemlju. Međutim, 1962.godine dopušta se prodaja zemlje i dolazi do velike ponude. Kupci su kombinati i zemljoradničke zadruge, koji su imali prednost pri kupovini. Imovina stečena teretnim pravnim poslom evidentirala se kao društvena, odnosno zadružna. Tako je nastajalo zemljište u društvenoj svojini, dok su zadruge već krajem 1969.godine posedovale 195.000 hektara zemljišta, duplo više nego dekadu ranije. Ali, vlasničkim turbulencijama ovde nije kraj; naprotiv, moglo bi se reći da je tek početak. Teoretičar samoupravljanja Edvard Kardelj proglašava zadružnu svojinu varijantom društvene, pa se ukida i od 1974.godine vodi kao društvena, kakva se pravno tretirala i kada je došlo do masovnog uključivanja zadruga u kombinate. Tek Ustavom iz 1990.godine vraća se institut zadružne svojine, pojedine zadruge se izdvajaju iz kombinata i vraćaju u status samostalnog pravnog lica. Kako je za postupak izdvajanja bilo potrebno dokazati kupovinu svakog hektara koji je

Grad bez sećanja

Pre tri godine izložba “Zavičaj na Dunavu” je pričala o suživatu Nemaca i Srba na području Vojvodine na nov i sadržajan način, ne zaobilazeći ni dva teška perioda- Drugi svetski rat i neposredna poratna događanja. Dosadašnja tumačenja su dopunjeni faktografskim dokumentima i tekstom, sa težnjom da posetilac sam- ako mu je stalo, a trebalo bi da jeste- promišlja... Nakon tromesećne postavke u Muzeju Vojvodine, predočena je u Ulmu, potom i u Briselu.
Naravno, nisam mogao da se ne setim Ćirpanove ulice. U mlado doba često sam dolazio u kraj Jodne banje; okolne ulice su me impresionirale urednošću, Ćirpanova i neubičajenom širinom... Imao sam i školskih drugova iz ovog kraja, ali sve dok, već odrastao, nisam uočio tip “švapskih kuća”, nisam ni slutio da je do kraja Drugog svetska rata ovo bio sokak “Švaba”, zvanično i privatno imenovana kao Nemačka ulica.
Još više sam se iznenadio kada sam shvatio da je upravo Ćirpanova Ulica kestenova koju je Danilo Kiš uverljivo opisao sećajući se detinjstva. Mala mi je uteha da se i sam pisac, posetivši rodni kraj nekoliko decenija kasnije, upitao kako, ali i zašto, nestadoše kesteni zauvek sačuvani u njegovim zapisima. Naravno da testerama nije sasečeno samo drveće; uklonjen je materijalni trag doskorašnjih žitelja.
Poslednjih godina ceo kraj je na meti investitora i izmenio se do neprepoznatljivosti. Previsoke zgrade su zamenile prizemljuše, sada je to skoro centar Novog Sada, a širina Ćirpanove, Nemačke ili Ulice kestenova omogućila je prebukirano parkiranje. Često šetam ovim krajem i primetih samo dve preostale “švapske kuće”; pitanje hoće li ijedna od njih opstati, hoće li trajati svedočanstvo suživota. Profit je surov, nema sentimenta ni prema sadašnjosti, još manje prema prošlosti.
Ali, dovoljno je da ljudi poštuju i neguju uspomene, i materijalne. Nakon što je izložba “Zavičaj na Dunavu” prikazala i lepo i surovo u ovdašnjem suživotu, bilo bi uputno bar jednu od preostalih “švapskih kuća” iz Ulice kestenova sačuvati, proglasiti za kulturno dobro, postavku koja traje.
Ne zaboravimo; grad bez starih ulica, bez starih kuća, makar ukazivali i na tamnije strane, je kao čovek bez sećanja...

zadruga ranije stekla i unela u kombinat, proces je zastao, a došla je privatizacija. Zadružna svojina, po genezi nastajanja imovina zadrugara, tretira se kao društvena i prodaje zajedno sa poljoprivrednim dobrom u kome se silom samupravnih zakona našla. Praktično, i u ovom slučaju država je prodavala ukradenu robu.

Posledice militarizacije

Etnička homogenizacija nije nikada bila oficijelan cilj socijalističke vlasti, ni u Jugoslaviji, ni u Vojvodini. Formalno se isticala multikulturalnost. Ali, cifre govore drugačije. Samo u periodu 1971-91. godine procenat srpskog stanovištva je sa 53 uvećan na 71 odsto, sve ostale nacionalnosti su smanjile udeo, mađarska, posle srpske najbrojnija, je sa 16,9 spala na 13,5 odsto učešća u ukupnom stanovništvu Vojvodine. Tokom celog posleratnog perioda neprikidno se odvijalo doseljavanje iz planinskih predela. Tamošnjim žiteljima država je za potrebe izgradnje vojnih objekata otkupljivila ekonomski bezvredno zemljište, plaćala pristojnu cenu i ovi stanovnici su kretali u panonsku ravnicu, otkupljivali zemljište od ostarelih domaćinstava i naseljavali se u Vojvodini. Pravdano gradnjom skloništa, kasarni i podzemnih tunela, raseljavanje planinskog stanovništva rezultira srbizacijom Vojvodine, pa je etnička homogenizacija ove regija umnogome produkt i militarističke strukture jednopartijskog jugoslovenskog društva.
Povraćaj imovine, mada limitiran, gotovo simbolički, epilog je urušavanja jednopartijskog sistema, zasnovanog na kolektivnoj svojini. Ali, hronologija posleratnih događanja je mnogo slojevitija, sa ne malim dostignućima, ali i slabostima ugrađenim i u današnji sistem. Restitucija se može shvatiti kao prvi pokušaj kompletnijeg viđenja prošlosti. Događaji neposredno posle rata, od kojih su se neki u nešto izmenjenoj formi nastavili do dana današnjeg, sagledani iz perspektive drugačije od pobedničkog trijumfalizma, mogu pomoći da preispitamo naš tvrdi stav po kome je “rat završen tek kada poraženi prihvati pobedničku sliku istorije”.


	Živan Lazić