norveški ambasador u Beogradu. Dakle, norveški premijer je bio jedan od dvoje govornika na poslednjem oproštaju sa Ljubišom Rajićem, građaninom Srbije. Možda je to i bilo očekivano - Ljubiša Rajić je bio dopisni član Norveške akademije nauka, jedan od njihovih „besmrtnika”. Ovde, to nije bio. Pa valjda zato nije bilo ni srpskih zvaničnika a kamoli "besmrtnika". Samo je jedan opozicioni lider rekao nešto lepo o Ljubiši, beskompromisnom kritičaru srpske politike.
Ali, čini mi se da je Ljubiša ipak bio najstroži prema samom sebi. Ogroman posao koji je obavio u svom ne dugom životu, sva priznanja koja je dobio za rad na širenju kulture skandinavskih zemalja, ugled umnog erudite i duhovnog oca mnogih generacija studenata, nisu od njega napravili arbitra koji sa visine posmatra svet, onu vrstu autoriteta koja se kod nas podrazumeva ako ste „neko i nešto”...
Pored velikog znanja i još veće radoznalosti, ta fina, nevidljiva a stalno prisutna budnost za druge, učinila je da Ljubiša Rajić postane jedan od najangažovanijih ljudi ovog našeg vremena. Samo što je kod njega to bilo neodvojivo od ličnog morala i dela. Sa izgledom Don Kihota i volterovskim razumom, Ljubiša je svet, događaje i ljude, čini mi se, najviše osećao i to osećao, kako se to kaže, empatijski, razumevajući šta se sa njima događa.
Ne znam da li je Ljubiši nešto značila Isidora Sekulić. Ali, danas vidim nekakvu njihovu povezanost kroz intelektualnu pobunu bez pompe, jer je ona, u nevreme, kako je pisao Jovan Skerlić, ne samo otišla u Norvešku već se usudila i da o toj, kako je on mislio nevažnoj temi, napiše knjigu. Njeno otkriće severne Evrope koje je tada bilo veliko kao dolazak na vrh Mont Everesta i posebno veliko kulturološko čudo bilo je i prst u oko usplamtelim i ratobornim domoljupcima, posebno onima koji su se predstavljali kao srpska elita. Zanimljivo je da je Ljubiša Rajić šezdesetak godina posle Isidore, imao veoma slične probleme „u našoj sredini”. I da će ih imati sve do svoje smrti. 
Desilo se, manje-više, slučajno da sam izdaleka i sasvim sa strane, bila jedna od svedoka njegovog suočavanja sa brzim krajem. Dogovarali smo se da se vidimo, bila mi je potrebna njegova pomoć. Prvi simptomi, pretvorili su se u teže, pa pregledi i operacija. Posle dolaska iz bolnice, poslao mi je poruku oproštaja. Da se, eto, taj sastanak i razgovor „nikada” neće dogoditi. Napisao mi je i to od čega boluje i kako je lečenje sasvim neizvesno. Kroz jednostavne a surove činjenice, videla sam svu tragediju. Verujem, da je onom svojom izrazito racionalnom stranom posvršavao sve svoje poslove, ali ne znam da li je za to „nikada” imao neko rešenje. Mislim da je to ostavio nama, da pokažemo da „nikada” u stvari ne postoji.