Mezarje u Srebrenici nije postojalo pre 1990. godine. Tada je počela njegova gradnja, da bi posle masakra u Srebrenici 1995. godine počelo da dobija izgled memorijalnog centra. Aktivistkinje Žena u crnom su počele da ga obilaze 2001. godine, najpre pojedinačno i u malim grupama, da bi prvi put 17. jula 2002, sa organizacijama civilnog društva, pošle u obilazak koji je sprečen zabranom ulaska u Republiku Srpsku od strane političkih i policijskih vlasti.
I pre pomenuitog datuma Žene u crnom su imale mnoštvo akcija, od kojih su bile najmarkantnije: kampanja da se 11. jul proglasi danom sećanja na genocid u Srebrenici, da se u Skupštini Srbije usvoji rezolucija o genocidu i akcija „Par cipela – jedan život“ od kojih bi se napravio spomenik u znak sećanja na žrtve genocida.
Mnoge organizacije civilnog društva u Srbiji, kao i sto organizacija izvan Mreže, u 30 gradova, već petu godinu zaredom organizuju Mirovni marš za Srebrenicu.Veliki broj građanki i građana 10. jula u Beogradu ućestvuje u akciji sećanja na srebrenički genocid. Njima se pridružuju aktivistkinje Mreže žena u crnom iz celog sveta, od kojih su Žene u crnom iz Italije redovne učesnice.
Za a ovogodišnji dan sećanja Marš putuje gradovima Srbije, razgovaraće se sa ženama, praviće se filmske projekcije i ulične akcije. Cilj je da se nikad ne zaboravi genocid u Srebrenici, u čemu pomažu članovi umetničkih udruženja kao što su Art-klinika, Škart, Spomenik, Dah teatar i umetnici pojedinci, koji često odlaze u Srebrenicu.
Žene u crnom su neprestano u kontaktu sa porodicama nevinih žrtava  kako na dženazama i godišnjicama genocida, tako i u praćenjima suđenja. Već tri godine oko sto aktivistkinja Žena u crnom redovno prate ročišta na suđenju Škorpionima. U Tuzli, grupa Žene zajedno grade mir dva puta godišnje posećuju mesta zločina.
Kao deo feminističke etike, Žene u crnom vode brigu o ženama koje žive potpuno same na selu. Druže se i pomažu im bez obzira što niko ne može da im nadoknadi izgubljene. I one

izručeni u poslednjem trenutku radi pridruživanja Evropskoj uniji. Za njih je sve to jedan komercijalni aranžman, a posledica takvog odnosa prema genocidu je potpuna nespremnost da sadašnja vlast prizna finansijsku, vojnu i svaku vrstu krivice Slobodana Miloševića kao i to da je Srbija bila jedina država koja nije učinila ništa da spreči genocid u Srebrenici. Zato su 2010. godine Mladićevi jataci oslobođeni u „nedostatku dokaza“, a poslednja ročišta sa suđenja Mladiću u prenosima na RTS-u ne traju ni tri minuta. Tomislav Nikolić je logična posledica jednog istog moralno-političkog i krivično-pravnog poretka. Što se tiče međunarodne zajednice, ona je počinila velike greške jer je suđenje za genocid u Srebrenici počelo kasno, pa to za žrtve ima mnogo manji značaj nego da je počelo pre deset godina. Za njih mir i pravda više nemaju isto značenje kao za žrtve već su plod odnosa snaga u svetu.