Žene za mir, zbornik , izd. Žene u crnom, Beograd, 2012.

Feminizam, etika odgovornosti, građanska hrabrost

U uvodnim tekstovima iskazana su glavna uverenja i ciljevi postojanja i delanja Žena u crnom. Žene ucrnom podsećaju da crninu nose u znak protesta protiv nacionalističkih vođa odgovornihzažrtverata90-ih godina XX veka na tlu bivše SFRJ.

tlu bivše SFRJ. One podsećaju da se oružjem ne sprečava rat, niti se ubijanjem ljudi postiže mir, te su uverene da je poštovanje ljudskog života preduslov svake političke aktivnosti. Žene u crnom žele da podstaknu građenje posve drukčijih vrednosti od vladajućih patrijarhalnih: nenasilje umesto nasilja, solidarnost umesto tlačenja, te život umesto uništenja, smrti i nekrofilije. U saopštenju povodom 20 godina Žena u crnom, one podsećaju da su uvek neposlušne ratu i svim drugim vidovima patrijarhata, te da već 20 godina grade politiku mira, nenasilja, solidarnosti, feminizma, antimilitarizma, antifašizma, antihomofobije, alterglobalizma. U radu “Feministička etika – Otpor Žena u crnom”, Staša Zajović iznosi etičke principe ove organizacije. Kako
		Ludwik Wincenty Gadomski, 14. avgust 2010.

 Drugo poglavlje zbornika započinje još jednim tekstom Staše Zajović pod nazivom “Feministički antimilitarizam Žena u crnom”. U ovom radu, autorka razmatra nekoliko prožimajućih problema: permanentnu militarizaciju tokom više od četiri decenije postojanja SFRJ, militarizam, nacionalizam i seksizam kao “sveto” trojstvo patrijarhata, zatim pitanje “Da li su žene po prirodi miroljubivi pol?”, ženski otpor ratu i militarizmu – od brige o drugima ka antimilitarizmu, dezerteri rata i prigovarači savesti – saveznici u borbi protiv rata, militarizma, nacionalizma, feminističko-antimilitaristički angažman – intervencija u kontekst – etika odgovornosti i etika brige. Najzad, autorka obrazlaže feminističko-antimilitaristički koncept bezbednosti: ljudska bezbednost mora da sadrži rodnu dimenziju, nasilje nad ženama mora da utiče na oblikovanje politike mira i bezbednosti na nacionalnom i međunarodnom planu, rad na terenu pomaže prožimanje teorijskih znanja i aktivističkog iskustva o pitanjima roda, mira i bezbednosti, multidisciplinarni pristup neophodan je za preispitivanje militarističkog koncepta bezbednosti i povezivati lokalno i globalno – jeste još jedan element feminističko-antimilitarističkog koncepta bezbednosti. U radu pod nazivom “Nasilje nad ženama u vremenima rata – nasilje kao oružje rata“, Mireja Forel podseća da je rodno nasilje nemoguće iskoreniti ukoliko se ne uzme u obzir, te osudi, sveprisutno opravdavanje nasilja u različitim sferama društva, nasilje koje se vrši prema drugima u vidu pretnji, ucena i ostalih činova rata. Ova autorka ukazuje i na to da je jedan od najvećih oblika nasilja protiv žena u vremenima rata bilo upravo vekovno ćutanje o pretrpljenim zločinima. Autorka s pravom upućuje na činjenicu koju lako zaboravljamo, tačnije ne reflektujemo, a reč je o tome da je nasilje pobeđivalo tokom istorije, a pobeđuje i u našem vremenu, te da je istorija prekrila zaboravom svoje žrtve lažima, terorom i manipulacijama. Najzad, Forel zaključuje da su žene glavni objekat strategije rata kojom se ženama oduzima sposobnost da budu subjekti. Perpetuiranje ćutanja o nasilju nad ženama jeste zapravo način da se prikrije patrijarhalni karakter militarizma, odnosno načini na koje su žene zlo/upotrebljene za postizanje ratničkih ciljeva.

Pomenimo ukratko osnovne poruke sadržane u obimnom tekstu “Feminizam, nacija i država u proizvodnji znanja od 1989.“ Rade Iveković. Autorka napominje da feminizam vidi kao niz otvorenih epistemoloških principa osetljivih na društvene odnose polova koji su svakog trenutka korigovani i dopunjavani. Otuda je feminizam, upućuje Iveković, kao epistemološka formacija, a u mnogome i kao politički angažman odigrao nezamenjivu pionirsku ulogu u društvenim naukama i u političkom životu. Autorka s pravom smatra da feminizam ispituje granice mišljenja i politike, te da pokazuje dubinski angažman na dva plana – metodološko-misaonom i praktično-političkom. Najzad, u tom je smislu uloga feminizma u jugoslovenskim zemljama, kako zaključuje autorka, kao premošćenje “pre” i “posle” nedavnih ratova, te kao pomak u stanovištu i u subjektima mišljenja i događanja. U tekstu pod nazivom “Antifašizam Žena u crnom. Kuda ide feminizam danas?” autorke Nataša Lambić i Staša Zajović podsećaju na činjenicu da su se Žene u crnom od samih početaka suprotstavljale fašističkim tendencijama uočivši u fašizmu modernu formu autoritarno-patrijarhalnog sindroma koji se nalazi u korenu nasilja i ratova, uključujući svakako i one koji su predstavljali povod organizovanja i delovanja Žuc-a od 1991. godine pa na dalje. Autorke zaključuju da je antifašizam vrednost feminističkog i mirovnog pokreta, kao i tekovina najprogresivnijeg dela Evrope i celog sveta, te da je antifašizam tekovina bivše Jugoslavije. U tom smislu autorke upućuju na: neophodnost rehabilitovanja vrednosti antifašizma, neophodnost izručivanja Haškom tribunalu optuženih za ratne zločine, neophodnost proglašavanja krivičnim delom negiranje Holokausta u II svetskom ratu i genocida u Srebrenici, zabranu svih manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija, zabranu upotrebe fašističkih i neonacističkih simbola i udruženja, zabranu publikacija koje podstiču mržnju i netrpeljivost, te zabranu svih organizacija i udruženja koja krše ili pozivaju na kršenje zajamčenih ljudskih i manjinskih prava, izazivanje ili podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti zasnovane na rasnoj, nacionalnoj, verskoj, seksualnoj ili drugoj pripadnosti. U drugom delu ovog obimnog rada, autorke navode najpre iskustva feministkinja u hispanoameričkom svetu (u Latinskoj Americi), a potom iskustva feministkinja sa prostora bivše Jugoslavije. Kako autorke upućuju, iskustva feministkinja sa prostora bivše Jugoslavije pokazuju i sličnosti i razlike u odnosu na iskustva u latinoameričkom svetu. Najpre, u zemljama Latinske Amerike postoji duža tradicija društvenih pokreta, autonomnih organizacija feminističkog pokreta nego na prostoru bivše Jugoslavije i što je još bitnije, Latinska Amerika je neka vrsta “avangarde/prethodnice” onoga što će se dešavatii na drugim mestima (vojne diktature, masovna politička represija, ali i otpori – socijalni forumi, široki narodni pokreti, levičarske vlade itd.).

(gde su sve debate i organizovane), ali i iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, Kosova i Makedonije. U svom radu pod nazivom “Naši i 'njihovi' zločinci”, Tamara Kaliterna ističe da Žene u crnom od početka koriste saopštenja kao oblik komunikacije kojim se želi uticati na relevantne odluke vlasti, institucija, grupa ili pojedinaca, te podseća na sledeće moralne i političke konstante koje se ponavljaju u saopštenjima Žuca-a nakon petooktobarskih promena 2000. godine: u Srbiji se zločin isplati, a zločinci bivaju nagrađeni; u Srbiji je na delu model pomirenja bez odgovornosti: u funkciji koalicionih dogovora i trgovine; u Srbiji je na delu poremećeni moralni poredak i vrednosni sistem: ratni zločinci bivaju proglašeni žrtvama, a
		Ludwik Wincenty Gadomski, 10. april 2010.

Marijana Stojčić i Ivana Vitas u radu pod nazivom “Od globalizacije siromaštva ka globalizaciji solidarnosti, mira i nenasilja” navode da je alterglobalistička pozicija Žena u crnom proistekla iz promišljanja iskustava aktivistkinja na terenu i potrebe da se ona teorijski artikulišu.

Kako autorke upućuju, u traganju za alternativnom vizijom pravde, Žuc koristi i iskustva i inicijative međunarodnih feminističkih i mirovnih organizacija i pokreta uz prilagođavanje lokalnom kontekstu. Jedna od takvih inicijativa je i Inicijativa za formiranje Ženskog suda za bivšu Jugoslaviju, kako navode autorke. Pomenimo da su u dosadašnjem procesu rada na organizovanju Ženskog suda za bivšu Jugoslaviju žene izrazile veliko interesovanje za ovu inicijativu i to kao za prostor kako za svedočenje o svakodnevnom iskustvu nepravdi tokom rata i u miru, već i kao sredstvo pritiska na institucionalni pravni sistem i izgradnju alternativnih modela pravde od strane žena. Najzad, autorke zaključuju da ono što obeležava delovanje Žena u crnom jeste odbijanje da se prihvati uloga pasivne žrtve nepravde i nasilja. Žuc to čini feminizmom, kosmopolitizmom, antimilitarizmom, nenasiljem i solidarnošću sa svima čija su prava uskraćena. Pomenimo i tekst Miloša Uroševića i Lepe Mlađenović “Dežurne u svim vidovima solidarnosti: permanentna politika slobode za lezbejke i gej-aktiviste” u kome autori pišu o neprikosnovenoj politici podrške slobodi lezbejki i gej-aktivista Žena u crnom, od osnivanja do danas. Naime, još 1991. godine nekoliko feministkinja je pripremilo malu tribinu u beogradskom Domu omladine, te je tako prvi put u Beogradu obeležen Međunarodni dan ponosa lezbijki i gej-muškaraca. Autori poručuju da je prostora uvek bilo za međunarodne susrete lezbejki i njihovu podršku Ženama u crnom, te da je uvek bilo, i pretpostavljamo da će biti, podrške lezbejkama od aktivistkinja ne-lezbejki Žena u crnom.
Konačno, izložimo ukratko najznačajnije poruke tekstova koji čine treće, poslednje poglavlje zbornika. U svom tekstu, tačnije pismu Žuc-u, Teodora Tabački iznosi svoje duboko uverenje da ne postoji nikakva kontradikcija između antirasističke, anti-kolonijalne, feminističke, queer ili anarho politike i klasne borbe. Kako Tabački upućuje, stvarni sukob oko redistribucije moći i vrednosti (ili ideje pravde) se reinscenira unutar svih pomenutih politika, i uvek iznova iscrtava liniju sukoba između konzervativnog pola i revolucionarnog pola koji teži da “izume” novi svet.