Svi naši disidenti: VESNA PEŠIĆ

Moje nade i iluzije

Na Slobodnom univerzitetu, koji su naši disidenti održavali po kućama, raspravljalo se zaista univerzitetski. Na neke veoma apstraktne, odnosno filozofske, antropološke i naučne teme. Okupljali su se određeni ljudi, koji su već bili u zatvoru, ili su izbačeni s posla, kao profesori s Filozofskog fakulteta. Dakle, svi oni koji su već bili pod prismotrom DB, a bilo je tu i onih koji su špijunirali za službu.

Odmah da kažem, da u vremenu disidenstva, naročito na njegovim počecima, nisam bila nekakva važna osoba u borbi za ljudska prava; do početka osamdesetih bavila sam se spremanjem magistrature, doktorata, istraživanjima, ljubavima... U politiku sam prvi put zavirila slučajno, 1968. Mada sam već bila diplomirala filozofiju i zaposlila se kao asistent u Institutu društvenih nauka, otišla sam u dvorište fakulteta. Tamo su demonstrirali moji profesori, Mićun je bio jedan od njih. Događaji iz 1968. bitno su uticali na Filozofsko udruženje i Sociološko udruženje. Iako je sve bilo pod partijskom prismotrom, bilo je to vreme kad su strani časopisi i literatura postali dostupni. Bilo je mnogo prevoda, istraživanja, debata i kritike. Postojao je izvesni, doduše jasno ograničen prostor, za slobodnije mišljenje. Nije se smelo pričati o Golom otoku ili kritikovati Tito, a odlazilo se u zatvor ako je neko pokušao da stvara partije, na primer Miša Mihajlov. DB je posmatrala šta rade slobodno misleći intelektualci, bilo je i mnogo zabrana studentske štampe, pa i poneke pozorišne predstave. Recimo, očekivala se premijera predstave Kad su cvetale tikve u Jugoslovenskom dramskom, ali se nije dogodila. Studenti, šezdesetosmaši, organizatori demonstracija na Beogradskom univerzitetu, veoma brzo potpali su pod udar represije. Bili su optuživani sa sve i svašta, čak i za mišljenja napisana u privatnoj prepisci (tako je otišla u zatvor Ljiljana Mijanović, žena čuvenog Vlade Revolucije), osuđivani su i terani u zatvor. Pošto su to mahom bili studenti sociologije i filozofije, ta se represija održavala na časopise, naročito na časopis Filozofiju. Objavljivao je šta se događalo sa studentima, a počeli su se objavljivati i radovi o ljudskim pravima i liberalizmu. Sve to sam pratila, ali nisam pripadala šezdesetosmašima, osim što sam navijala za njih. Nisam bila politička aktivna ni tada, ni tokom 70-ih godina. Imala sam mnogo svog posla, zabave i lutanja, politika me nije mnogo interesovala. Tek kada su počele da se potpisuju peticije, početkom 1980-ih, ja sam stupila na scenu. Kada sam potpisala peticiju za oslobađanje Parage, maja 1980, zatim u novembru iste godine, peticiju za ukidanje verbalnog delikta tj. čl. 133 Krivičnog zakona, koji je propisivao da se zbog izgovorene reči ili otpevane pesme može zaraditi dugogodišnja robija. Tako sam od strane državne bezbednosti registrovana u spisak disidenata. Hoću da kažem da ja nisam bila nekakav vođa, ali sam se angažovala u borbi za ljudska prava. Pre svega u domenu slobode izražavanja, što se odnosilo na političke, naučne i umetničke slobode. Znate, pogled unazad teži da preuveliča, da se vidi više od onoga što je stvarno bilo. Recimo, često mi pripisuju da sam bila jedna od lidera 5. oktobra 2000, ali ja tada nisam bila u DOS-u, već moj naslednik na mestu predsednika Građanskog saveza Srbije – Goran Svilanović. Ja sam bila tamo negde, u nekakvom predsedništvu stranke, prilično skrajnuta. Daleko od toga da sam ja organizovala i vodila 5. oktobar. Bila sam na nekoliko mitinga; Đinđić me je više puta angažovao da idem da govorim za vreme tzv. generalnog štrajka, ali ja nisam ni o čemu odlučivala, niti prisustvovala sednicama DOS-a. Da pitate bilo koga, svi misle da jesam, čak i da sam bila na vlasti. Neki mi, pak, zameraju što nisam bila na vlasti, nego sam se sklonila u Meksiko! Niti mi je ko šta nudio, a ni ja nisam čeznula da ulazim u vladu. Zaista me nije interesovalo vršenje vlasti, mast i slast. Više sam volela aktivizam, borbu, da pišem, debatujem... Dakle, od sada pa zauvek, trebalo bi da se zapamti: 5. oktobra bila sam sa građanima, u društvu mog prijatelja, Ivana Janković. Sećam se da je kod Palilulske pijace bilo mnogo uniforomisanih lica, i vodenih topova. Drsko sam im se obratila: Da li toliku artiljeriju pripremate za demonstrante pred Skupštinom - baš tamo sam se uputila?! – Ne, gospođo Pešić, ničega takvog neće biti! I, zaista, nije bilo.

 Oko kritike ustavnih amandmana okupila su se: Filozofsko društvo, Sociološko društvo i Udruženja književnika. Dogovorili smo saradnju i krenuli zajedno da pišemo amandmane, iako je nacionalizam već počeo da nagriza disidentske krugove. Književnici su brzo počeli da skreću s puta principijelne kritike, sa pozicija univerzalnih prava i demokratije. Pogotovo kad se pojavio problem s Kosovom, i kada je buknuo srpski nacionalizam, Udruženje književnika je predvodilo u tome. Sa nama, disidentima, koji su se borili za slobode i prava, otada su bile prekinute sve veze. Postali smo dva različita sveta, prilično antagonistička. Tokom osamdestih je bilo mnogo previranja, nastajala su neformalana udruženja: za slobodu umetničkog stvaranja, za naučno stvaranje, za borbu protiv smrtne kazne (jedno od prvih, u kome sam ja bila član, predsednik udruženja bio je Ivan Janković). Tokom osamdestih su neprestano nicale nove grupe, za slobodu ovoga i onoga. Dobrica Ćosić je osnovao Odbor za slobodu mišljenja i izražavanja, koji je okupljao akademike. I ja sam, pred kraj rada Odbora, postala njegov član. Mada, više nije ličio na sebe, bio je sasvim zahvaćen nacionalizmom. Pokajala sam se što sam to učinila, jer ti ljudi, iako na početku spremni da brane uhapšene iz cele Jugoslavije, sve manje su to činili. Od kako je problem na Kosovu bio definisan kao etnički sukob, a srpski narod proglašen žrtvom. Ali, režim je već bio znatno liberalniji, više nije bilo tvrde represije. Posledice je najviše odrazile u kulturi, njenim zatiranjem pod firmom borbe protiv „crnog talasa“. U to vreme je Mihailo Đurić, profesor Pravnog fakulteta, zbog kritike ustavnih amandmana u Zabeli je odsedeo čitavu godinu. Onda kada je u istom zatvoru bio i Lazar Stojanović. Stradali su i oni koji su potpisali apel za pomilovanje profesora Đurića. Na primer moja prijateljica Branislava Jojić, i drugi – Vojislav Koštunica, Danilo Basta, Kosta Čavoški i Stevan Vračar. Većina ih je ostala na fakultetu, ali više nisu bili u nastavi.
Kada sam počela da potpisujem peticije, jednu za drugom, difinitivno je krenula moja disidentska karijera. Peticionaštvom je uznimaravan državni i partijski vrh, što je bilo jedno te isto, a oni su nas napadali preko medija. Recimo, započinje suđenje „šestorici“, peticije se neprekidno pišu, a ja sam od Vlade Revolucije dobila zadatak: žAjde ti prati novine, vidi kakve su reakcije na peticije! Onda sam ja iščitavala štampu i pravila analize. Radila sam to predano; sve lepo otkucano predavala sam Vladi Mijanoviću, koji je bio kao nekakav moj šef. Na Slobodnom univerzitetu, koji su naši disidenti održavali po kućama, raspravljalo se zaista univerzitetski. Na neke veoma apstraktne, odnosno filozofske, antropološke i naučne teme. Okupljali su se određeni ljudi, koji su već bili u zatvoru, ili su izbačeni s posla, kao profesori s Filozofskog fakulteta. Dakle, svi oni koji su već bili pod prismotrom DB, a bilo je tu i onih koji su špijunirali za službu. Jednom su me pozvali i rekli da će govoriti Milovan Đilas, nisam otišla jer sam tog dana imala važnija posla. I, odigralo se to čuveno hapšenje dvadesetosrmorice, ali su Đilas i ostali brzo pušteni. Povodom suđenja „šestorici“ isleđivano je 120 ljudi. Svi koji su bilo kada učestvovali na tim privatnim skupovima. I ja sam bila pozvana da dam iskaz, o tome šta znam da su optuženi govorili. Kao i većina savetovanih od advokata Popovića, samo sam izgovarala: 229! To je značilo da se pozivam na član 229 krivičnog zakona, koji mi daje pravo da ne svedočim jer bi me to dovelo u opasnost. Poludeli su bili od tog člana 229. Onda mi kažu: - Pa, dobro, vi ste ozbiljna žena, naučnica, šta će vam to 229¬?! Da li ste, ipak, čuli, da je optuženi rekao to i to? Ja, opet: Ma, 229, i marš tamo! Nemam ja šta da s tobom pričam! Dva, dva, devet - for ever! Iskreno, na tim skupovima ništa se značajno nije govorilo protiv režima. Često je bila dosadna sama priča, bar meni. Ali je bilo uzbudljivo: tajanstvenost, održavanje po kućama, ljudi koji su stradali... Dakle, sam ambijent i unutrašnje značenje situacije. Kasnije smo se dokopali stenogramskih zapisa policije, iz kojih se videlo da baš ta šestorica optuženih, nikada ništa nisu govorili na tim skupovima. Posebno je Vlada Mijanović obavezno ćutao. Smešno je bilo čitati u policijskim stenogramima, kako on, taj prvooptuženi, Vlada Mijanović, ništa drugo nije rekao, osim: - Da li još neko hoće koka kolu?
Bilo je i drugih, brojnih okupljanja. Svuda sam učestvovala, prijalo mi je društvo, a i svest da, iako tu nema ničega „antidržavnog“, znaš da te država motri. Meni su bila divna okupljanja na Komiži, na Visu, to su bili Dani Anta Fijamenga. Nisam prisustvovala skupovima Korčulanske škole, nisam bila praksisovac, ali bila sam bliska sa nekima od tih ljudi. Zanimalo me je šta pišu jer su mladim Marksom terali kontru tzv. Starom Marksu, poznatim dogmama dijalektičkog materijalizma. Govorilo se o alijenaciji i individulnim slobodama, temama koje su mi bile zanimljive. Fijamengovi dani na Komiži održavali su od 1980, mislim da je tada već bila zabranjena Korčulanska škola. Volela sam tu manifestaciju jer su dolazili disidenti i buntovnici iz cele SFRJ, sociolozi i filozofi. Dolazio je i Vojislav Šešelj, i stalno stajao u plićaku, po čemu je Žako Puhovski zaključio da Šešelj ne zna da pliva. Po mom sudu tamo je bilo više zabave nego rasprave, ili su rasprave meni izmicale, a i nisu bile obavezne, pa sam ja više volela da istražujem to čarobno ostrvo. Naročito ostrvo Biševo, najdalju tačku u moru prema Italiji, gde ste mogli videti i osetiti ono što se zove virgine sea, ili netaknuto more.

 Kad smo pisali radove, uvek je morao da postoji nekakav marksistički okvir, mada je osamdesetih već bio napušten, ili krajnje relativizovan. Doduše, mnogima taj marksistički okvir nije smetao, jer smo odrasli u njemu. Iz današnje perspektive vidim da je Marks, u mnogo čemu, bio u pravu. Klasni pristup je tada bio dominantan, zatim potpuno potisnut nacionalnim, kulturnim, seksualnim i rodnim orijentacijama. Sada je, na opšte iznenađenje, ponovo vraćen klasni pristup o čemu danas pišu i američki autori. U mojoj doktorskoj disertaciji glavna diskusija bila je da li u našem društvu imamo klase ili slojeve. Vlast nije volela da se kod nas spominju klase, nego da su to nejednakosti po obrazovanju - diferecnijacija na jednom kontinuumu, bez klasnog sukoba. Pošto je radnička klasa dominantna, ne može samu sebe da eksploatiše! Naša sociologija dan-danas ne uspeva da se suoči s klasnim karakterom sadašnjeg društva, a imamo ogromne nejednakosti, nedovoljno istražene. Prvi koji je počeo da ruši taj klasni okvir glavnih rasprava, bio je feministički pokret. One su počele da se separiraju, zatim i druge horizontalne grupe. Tako je potpuno skrajnuto to pitanje klasa, a onda se, kao nekakav glavni trend, pojavio nacionalizam. I, s dnevnog reda su potpuno skinute bilo kakve univerzalne vrednosti, ali i socijalne nejednakosti. Nacionalizam je bio pokret totalne homogenizacije i autoritarizma. Pre svega kod nas u Srbiji, ali i na čitavom jugoslovenskom prostoru. Nisam se suprotstavila nacionalizmu zato što sam bila neki veliki marksista, nego s pozicije univerzalnih prava i sloboda, demokratije i liberalnih vrednosti. Smatrala sam da, kad jednom ode totalitarni sistem realnog socijalizma, treba napraviti demokratsko i moderno društvo i državu, slično onima na zapadu. Tako mislim i danas. Dakle, pripadam toj grupi intelektualaca koji su se zalagali za vladavinu prava, slobodu govora i demokratiju. Znate, naši levičari su potekli iz radikalnijeg okvira, nego što je socijaldemokratija. Ali, mislim da ovde, upravo zbog nacionalizma, nikada nije mogla da se napravi jedna normalna socijademokratska stranka. Ono što se zove levi centar. Baš kao ni konzervativna, jer su i levičari i konzervativci, nakon pojave Miloševića, prevashodno postali nacionalisti. U tom pogledu se ništa nije promenilo, osim što je ubačen novac kao glavni motiv onih koji se otimaju oko vlasti. Leva pozicija je nedovoljno artikulisana, neki se nazivaju personalistima, mada ja ne znam šta je to levi personalizam.
Do naglog raslojavanja između nas, boraca za prava i slobode i nacionalista, nije došlo naglo. Znalo se ko je ko, ko je nacionalista, a ko su univerzalisti, tj. modernisti. Ne volim termin građanisti, njega je na silu izmislio Sveta Stojanović. Znalo se da Dobrica Ćosić nije stradao zbog demokratskih ideja, već zbog nacionalizma. Matija je oduvek bio srpski nacionalista, Mihiz, takođe. Ali, to su bili kafanski ljudi, duhoviti. Matija je pisao za nedeljnik Čik. Nismo bili istomišljenici, ali i oni su se potpisivali na peticijama. Doduše, često se nije ni znalo ko je tu šta mislio. Znam da smo izbačene profesore smatrali marksistima, preciznije – praksisovcima. Slobodni univerzitet je bio sastavljen od šarenih uverenja; bilo je ekstremnih levičara i raznih fela, ali nije bilo važno u kog boga veruješ, već da se akcije i događaji organizuju samostalno. Način organizovanja je ključ priče. Biti u sopstvenoj organizaciji, samostalno organizovati događaje i debate. A, režim baš to nije podnosio. Sve je moralo da se dešava pod kapom i odobrenjem SK i SSRNJ. Dugo sam mislila da je režim izmislio da kod nas postoje trockisti, ali mi je Pavluško Imširević potvrdio da je to tačno. On je učestvuje u radu trockističke internacionale. Zapravo, disidentstvo je bilo konglomerat različitih ideloških struja, nedovoljno definisanih, a nacionalizam je na dnevni red stigao posle Titove smrti. Izbijanjem albanske pobune na Kosovu i žestokim odgovorom srpskih nacionalista - na talasu koga je isplivao Milošević. Potičem iz porodice u kojoj se nikad ništa nije pričalo o srpstvu; moji su smatrali da se o srpstvu priča uz gusle, da je to neka paorska stvar. Tako da sam bila prilično zatečena: otkud sad ti nacionalisti?! Oni više nisu kafanski zabavljači, a izgleda da to nikada nisu ni bili, nego, bogami, nosioci ideja o velikoj Srbiji, ratovima i instaliranjem obažavanog vođe svih Srba! Nadiranjem ekstremnog nacionalizma, raspao se taj konglomerat svega i svačega, peticionaša i alternativnih udruženja, koji su se nazivali disidentima. Počelo je jedno drugo vreme, nastalo je novo grupisanje, a disidentstvo je postalo prošlost.