Istog dana kada je postavljen na položaj, 15. maja, Fransoa Oland je odleteo za Berlin da bi podvukao koliko je „francusko-nemački stožer” ostao prioritet Pariza. „Merkoland” će dakle naslediti „Merkozija”? Velike razlike još uvek postoje između francuskog socijaldemokrate i nemačke konzervativke, naročito o tome čemu bi trebalo dati prioritet, pokretanju rasta ili nastavku rigorozne budžetske politike. Ali prisetimo se da su odnosi između Sarkozija i Merkelove takođe na početku bili obeleženi hladnoćom i značajnim neslaganjima.
U stvari, niko ne zna koji koncept EU ni koju viziju spoljne politike Fransoa Oland namerava da zastupa. Ove teme su bile gotovo potpuno odsutne iz izborne kampanje. Nikola Sarkozi je igrao na kartu prepoznavanja svog „svetskog liderstva”, i isticanja „neiskustva” rivala koji

svi ovi tokovi mišljenja u stvari daju prednost povratku protekcionizma i ojačavanja uloge nacionalnih država. Sa druge strane, „alter-evropski” diskurs, koji predlaže jedno produbljivanje integracije i nastavak napuštanja nacionalnih suvereniteta sve uz kritiku liberalnih opredeljenja i velikih demokratskih nedostataka sadašnjeg funkcionisanja EU, uvek ima problem da se uobliči, da se strukturiše i učini razumljivim i poželjnim.

U stvari, Fransoa Oland će imati malo saveznika na koje će moći da računa na evropskoj sceni. Protekle četiri godine obeležene su uzastopnim porazima socijaldemokrata u preostalim zemljma u kojma su još bili na vlasti, od Španije do Grčke. A najjači udari će verovatno tek doći – sa mogućim izlaskom Grčke iz evrozone, što bi mogle da slede i druge zemlja sa juga Evrope. Francuskim socijalistima će biti potrebno da odmah redefinišu svoje političke i ekonomske ciljeve, podrazumevajući da bi svaka politika podsticanja rasta ograničena na nacionalne granice bila odmah osuđena na propast.
Pitanje budućeg širenja Unije neće se dakle postavljati na kratak rok. U slučaju jugoistočne Evrope, izuzev očekivanog pristupanja Hrvatske, u julu 2013, neće se dogoditi nijedan drugi značajan napredak. EU će se još neko vreme zadovoljavati time da daje „male simboličke gestove” radi umirivanja nestrpljivih balkanskih zemalja i njihovih pro-evropskih pokreta koje je stvarala poslednjih godina. Kao na primer, kada je dala status kandidata Crnoj Gori a zatim Srbiji – simbolički gestovi koji ne prejudiciraju ništa u vezi sa brzinom procesa intergacije.
Ipak, ova „oprezna” politika biće na iskušenju zbog tenzija koje se gomilaju. S obzirom na politički, ekonomski i socijalni ćorskokak na Kosovu, a suočeni i sa nastavkom zanemarivanja prema teškoj krizi kojom je obuhvaćena Makedonija, obećati integraciju „jednog dana”, ako zemlje na koje se to odnosi budu verno sledile neoliberalnu „mapu puta” i sve programiraniju realnost koju su zamislile briselske tehnokrate, neće biti dovoljno. Već sada makedonski premijer, opasni populista Nikola Gruevski, shvata uloge u igri koja će se voditi u novom periodu u koji ulazimo, izražavajući to tvrdnjom da Makedonija može nastaviti EU integraciju samo po cenu „gubitka nacionalnog identiteta”.
Evropski upravljači izgleda da sporo shvataju da taj „vrli krug”, koji je počeo da se kotrlja u godinama između 1990 i 2000, kada se moglo verovati da će političke snage reformista neminovno da dovedu zemlje zapadnog Balkana, svakako po cenu velikih napora, ka „blistavom vidiku” prisajedinjenja, pripada prošlosti.U novom periodu koji počinje, politički smisao evropskog projekta ali i drugih fundamentalnih koncepata kao onih o „rastu” i „ekonomskom razvoju”, trebalo bi da budu radikalno redefinisani. "Socijalna podrška" liberalizma neće više biti dovoljna za zasnivanje politike, ni u Francuskoj ni u Evropi. Fransoa Oland je toga svestan i zna da neće moći da uživa ni u kakvom odlaganju. Već sutradan po izbornoj pobedi, suočio se sa tim da „problemi tek počinju”.