Šta se radi sa greškama u privatizaciji

27. juna istekao je rok za odgovor na tužbu Jugoremedije koju je to preduzeće podnelo protiv države zbog štete koju je nanela radnicima akcionarima. Od države još nije stigao nikakav odgovor.

Nezavisno od raspleta na sudu i skupštini akcionara, bitno je da se sagledaju posledice privatizacije i svega što se dešavalo tokom deset godina, a to je deindustrijalizacija, nazadovanje, masovna nezaposlenost i beda. Uprkos izborima, vidljiv je izvestan kontinuitet

nego na širu scenu koju oličava država i gde se odigravaju procesi koji su nas doveli dovde. Popov je u smislu šireg značenja izdvojio pozorišnu predstavu Radnici umiru pevajući Olge Dimitrijević u kojoj su predstavljeni svi mehanizmi društa koji doprinose tome da se ne vidi izlaz iz tragične situacije. Tu su podmićivanje, pitanja ima li štrajk smisla i šta se njime dobija, glasine, ubacivanje „svojih ljudi“, problemi u komunikaciji sa lokalnom i centralnom vlašću. Predstava je potresna replika boljševičko-staljinističke i titoističke idelogije koja je dugo vladala i u kojoj su dominirali patos i potreba za žrtvovanjem. U predstavi Radnici umiru pevajući nema patosa, ali je prikazana kriza protesta protiv nepodnošljive situacije kao replika jedne dugotrajne ideologije.
U kontekstu značaja kulture u otvaranju širih društvenih problema Popov je otvorio tri pitanja: Muzej savremene umetnosti koji je doveden do propasti i simboličku stranu njegovog nastajanja za koje su zaslužne Mitra Mitrović i Stanka Veselinov, žene koje su pale u nemilost Titovog režima; zatim prologodišnji protest studenata Beogradskog univerziteta i reakciju rektora koji je rekao da treba pozvati policiju da se obračuna sa neposlušnim studentima. Nasuprot tome, pre pedeset godina sudenti su protestovali protiv policijskog nasilja nad njima, i ova inverzija pokazuje da treba tražiti odgovore šta se promenilo u kontekstu i u personalnom sastavu u kulturi i među akterima. Treće pitanje otvorio je u vezi sa Ateljeom 212 i sukobom jednog dela glumaca i upravnika, koji je podelio kolektiv povodom predstave o Zoranu Đinđiću. Nekada je Atelje bio značajna institucija čija se kreativnost cenila i to je privlačilo pažnju vlasti koja je nastojala da tu kreativnost obuzda. Sada kreativni deo kolektiva traži da vlast interveniše da ih oslobodi od upravnika koji im smeta da rade. Popov je ocenio da drame u mikrookviru svedoče o bujanju kreativnih snaga koje otvaraju glavne životne probleme i da treba istraživati njihove uzroke, trajanje i rešenja, pri čemu se treba okrenuti i zaboravljenim elementima analize kao što su mašta i emocije, među kojima je i stid koji bi mogao biti pokretač kritičke uloge intelektualaca čija je dužnost da razumeju i reaguju.

Zagorka Golubović se složila sa naglašavanjem uloge kulture u rešavanju društvenih problema, jer „kultura je propisivanje pravila i ciljeva institucija“. Postavila je pitanje zašto smo od Džozefa Stiglica morali da čujemo šta se ne sme prodavati da ne bismo pali u neokolonijalizam, dok naša javnost nikada nije obaveštena zašto je u Srbiji izabran baš postojeći model privatizacije. Primarni zadatak je angažovanje šire javnosti da bi se ohrabrili radnici akcionari na udruženi otpor kako ih država ne bi tretirala kao subverzivne elemente, nego kao legalnu instituciju. Pomoć i solidarnost sa akcionarima Jugoremedije istovremeno je usmerena na promociju akcionarstva kao modernog vida otpora koji je u osnovama liberalizma, rekla je Zagorka Golubović podsećajući da je još Džon Stjuart Mil rekao da ljudi imaju pravo na otpor ako se radi protiv njihovog dobra.
Predložila je da se o svim nedostacima privatizacije i zloupotrebama koje su dovele do toga da samo radnici budu kažnjeni/ne ispituje se kredibilnost kupca, ne kontroliše se sprovođenje ugovora, Agencija reaguje tek posle pet godina, kada su preduzeća već uništena/ obavesti Međunarodni sud u Strazburu i Međunarodna organizacija rada MOR.
O tome koliko je važno da se preispita odnos države, najbolje ilustruje nalaz Saveta za borbu protiv korupcije koji je otkrio samo u jednom slučaju privatizacije da je prvi kupac na Interpolovoj poternici, drugi u zatvoru, a treći u bekstvu.
Da se u odnosu Agencije za privatizaciju prema Jugoremediji mogu naslutiti i neki nejasni interesi, potvrđuje i podatak da je zainteresovani kupac državnih akcija iz SAD primljen na razgovor u Agenciji za privatizaciju tek posle mesec dana /prekjuče/, i to na intervenciju američke ambasade. Tom prilikom mu je direktor Agencije Vladimir Cvetković rekao „neću ti prodati tih 42 odsto akcija“ i „šta me briga ako fabrika ode u stečaj“. Tako nešto direktor ne bi mogao da izjavi da nema debelu zaleđinu, ocenio je Deurić i najavio nove akcije radnika akcionara.
Simeon Pobulić, koji se dugo bavi istraživanjem savremenog kapitalizma podsetio je na reči američkog ekonomiste Krugmana da privatizacija nudi bezobzirni koncept koji ne štedi i ne unapređuje i da ljudi koji odlučuju, a nemaju kulturu, nemaju osećaj za čoveka. Kod nas je još gore, rekao je Pobuluć, jer postoji težnja da se pobegne iz socijalizma, a ne zna se šta je kapitalizam. Naš kapitalizam uništava supstancu, a pravi kapitalista to ne radi. Našim činovnicima je u glavi stvaranje nove klase, a ne proizvodnja, ocenio je Pobulić.