Spor ATP „Vojvodina” i Novog Sada

Pokušaj lokalne vlasti i banaka da opljačkaju preduzetnika

Posle presude Privrednog suda u Novom Sadu da grad nije ispunio ugovornu obavezu izmeštanja međumesnog prevoza na novoizgrađenu autobusku stanicu ATP „Vojvodina”, postavlja se pitanje zašto su lokalna vlast i banke dobro preduzeće oterale u stečaj, a 430 radnika na biro rada

Novi Sad nije ispunio obaveze iz ugovora sa ATP „Vojvodinom” i donedavnim većinskim vlasnikom Ilijom Devićem, presudio je Privredni sud u Novom Sadu i naložio da se na ime nadoknade iz lokalnog buđeta novosadskoj prevozničkoj firmi isplati cirka 12,5 miliona evra. Time se stvari u pet godina dugom sporu menjaju za 180 stepeni i, mada su obe strane uložile žalbu Apelacinom privrednom sudu, nazire se nada da će se prevoznik oporaviti i oko 435 radnika vratiti na posao.

Ovo je drugi put da je novosadski privredni sud razmatrao slučaj: prethodno je presudio u korist grada, ali je drugostepeni sud presudio u korist ATP „Vojvodine” i naložio nižem da proceni nastalu štetu. Novosađanima je i za, u suštini, postupanje po nalogu više instance bilo potrebno čak šesnaest meseci i jedanaest ročišta, a sve da nova presuda, spram odluke u prvom razmatranju dijametralno suprotna, bude obelodanjena tek nakon izbora.
Posledice po Novi Sad biće krupne, ponajviše stoga što su pogrešili najmanje dve poslednje gradske vlade i dva skupštinska saziva, a i lokalna vlast u periodu 2.000-2.004. godine postupala je krajnje neodlučno, bez vizija, pokušavajući da stalnim produžavanjem monopola karata lokalnog javnog prevoznika na prodaju karata kupi i birače. Kada varoš, drugu po veličini u Srbiji, vode sitne šićarđije, građanima se ne piše dobro.
Ceo slučaj počinje jula 2004. godine. Ilija Dević, na aukciji i u konkurenciji jedanaest rivala, za, 3,9 miliona evra kupuje dobro, ali malo posustalo Autotransportno preduzeće „Vojvodina”. Mada široj javnosti manje poznat, reč je o uspešnom preduzetniku, koji je još od 1973. godine u privatnom proizvodnom biznisu vezanom za prevoz putnika. Nastavio je da razvija svoju novu firmu, kupio 40 novih autobusa, uz zatečena 320 zaposlio još 115 radnika, proširio spektar poslovanja, produžio dužinu dnevnih linija svih 110 autobusa. Ipak, kruna njegove preduzetničke vizije vezana je za 6,7 hektara placa na ne previše udaljenoj novosadskoj periferiji, stečen kupovinom preduzeća.
Kao čovek iz branše i nekadašnji stanovnik Novog Sada, Dević je znao da aktuelna međumesna autobuska stanica ne zadovoljava narasle potrebe grada, premale je površine, 1,1 hektar, i od 1977. godine ostala bez desetogodišnje privremene dozvole. Od tada radi po inerciji, nelegalno. U gradu decenijama traju rasprave o novoj autobuskoj stanici. Dević je sačekao da prođu izbori i novoj lokalnoj vlasti, predvođenoj sa SRS, ponudio da na svom placi i svojim novcem izgradi novu autobusku stanicu. Jedina obaveza grada bila bi da ugasi postojeću stanicu i ceo međumesni saobraćaj preusmeri na novi objekat.

Kako se međumesni saobraćaj i dalje odvija sa stare stanice, planiranog prihoda i dalje nema, promena vlasničke structure tu ništa ne pomaže, preduzeće i dalje tone u sve veće gubitke. Na predlog poverilaca, pre svega banaka, uvodi se stečaj, a 430 radnika odlazi na biro rada. Ukupna potraživanja, banaka, dobavljača, države, zaposlenih, kreću se oko 24 milijarde dinara, 22,5 miliona evra. Grad i banke, od kojih je Kreditagrikol kao najveći poverilac i najaktivnija, sve čine da firmu likvidirajui naplate deo potraživanja prodajom stanice, bez obzira što bi povratile samo dve trećine plasiranih kredita, dok bi dobavljačima i radnicima pripalo od 10 do 30 odsto potraživanja. Zapravo, gro novca „leži” u neispunjenim obavezama premeštanja međumesnog saobraćaja, a upravo tu činjenicu i banke i grad pokušavaju da prikriju. Nikola Pavlović, stečajni upravnik, buni se što banke, protivno pravilima, dovode potencijalne kupce da razgledaju pobjekat, a još nije bilo sudski odlučeno kakav će biti epilog stečajnog postupka- reorganizacija filme ili bankrot i ukidanje preduzeća. Međutim, isti stečajni upravnik, na pritisak poverilaca i grada, u parničnom sporu ciljno, do besmisla umanjuje traženu visinu nadoknade. Prvostepeni Privredni sud u Novom Sadu u parničnom sporu presuđuje korist grada, dok se u stečajnom postupku odlučuje za opstanak firme reorgranizacijom, prihvatajući plan stečajnog upravnika, premda je sličan I nešto obuhvatniji bio i ponuđeni plan advokata preduzetnika Devića.

Međutim, sama odluka o reorganizaciji kao izlasku iz stečaja je formalna. Realno zavisi od ishoda parničnog spora. Ukoliko preduzeću ne pripadne pravična nadoknada, gubici bi se dalje gomilali i firma bi ostala u nepremostivim problemima. Suština je u ishodu parničnog spora, jer se i reorganizacija preduzeća, u svim varijantama, zasniva na isključivom pravu na obavljanju međumesnog prometa i nadoknadi za štetu nastalu neispunjavanjem ugovornih obaveza od strane grada.
Stoga je ključna odluka Apelacionog privrednog suda iz decembra 2.010. godine kojom se grad označava klrivim za neispunjavanje obaveza, a nadoknada za prva četiri meseca (na koliko se u inicijalnoj tužbi odnosio spor)procenjena je na četiri miliona evra. Kako se u međuvremenu proces strahovito odužio, Viši sud je vratio slučaj Privrednom sudu u Novom Sadu i naložio mu da proceni štetu nastalu u mnogo dužem periodu, za šta je Novosađanima bilo potrebno čak jedanaest ročišta, pet raznih veštačenja i više od šesnaest meseci. Taman da prođu i ovogodišnji izbori.
Zanimljivo je da se na izborima 2.008. godine na lokalni nivo vlasti vratila koalcija DS i LSV koja je tokom opozicionog mandata teško optuživala Maju Gojković i prethodnu vlast za „sklapanje štetnog ugovora”. Po dolasku na vlast nije ni tužila prethodnike, niti tražila raskid ugovora, već je nastavila neispunjavanje obaveza, nadajući se, pošto je ista koalicija bila na sva tri nivoa vlasti, da će sa pozicija moći uspeti slučaj i sudski okončati ne prema pravu, već prema sopstvenim nakanama. Sudeći po prvostepenoj odluci, razvlačenju spora, ponašanju u stečajnom postupku, možda bi i uspela da se Evropska unija nije ozbiljnije zainteresovala za dvadesetak privatizacija u Srbiji označene izrazito spornim sa stanovišta korupcije. Odmah je primetila da je i spor ATP „Vojvodina” sporan, svrstala ga je među pet najintrigantnijih. Usledila je odluka Višeg apelacionog suda, potom i Privrednog suda u drugom razmatranju. Sada su oba sudska nivou na istom stanovištu o krivici u parničnom sporu, razlikuju se samo u proceni visine štete. Dok su Novosađani greh sopstvene vlasti cenili na 12,5 miliona evra, na osnovu štete od 3,9 miliona za prva četiri meseca, Apelacioni sud je štetu za ceo period vrednovao na čak 56 miliona evra. U oba slučaja nisu uračunate kamate. O konačnoj visini štete, odlučiće novo razmatranje više sudske instance.