Obrazovanje i univerzitet na raskršću

Znanje kao sila, moć ili pomak civilizacije

Nacrt najnovije Strategije predviđa da 2020. godine u Srbiji bude 38,5 odsto visokoobrazovanih građana; da od jaslica, vrtica, ludoteka (dečjih igraonica) i škola za roditelje, preko osnovnih i srednjih škola, deca, đaci i nastavnici provode ceo dan (odvojeni od porodice i lokalne zajednice susedstva); da broj đaka upisanih u gimanziju bude veći nego u srednjim stručnim školama.

“Znanje je sila znanje je moć učite deco i dan i noć” prisećamo se namerenija čika Jove Zmaja da utuvi verovanje u školu i učenje, a potom i svojevremenih parola iz školskog hodnika.
A sve to slično i danas nam pretaču u postmoderni stereotip da je znanje resurs, pa nam “lideri” poručuju da iskoračujemo u “civilizaciju znanja”. Jer kažu da je ”era znanja” označila savremeno doba novih iskoraka kapitalizma, doba u kojem znanje i ideje navodno postaju pokretači ekonomskog rasta (više nego zemlja, rad, novac, ili neki drugi od opipljivih resursa), a da pojam duštvenog kapitala (posebno u zemljama koje oskudevaju u finansijskom), znanje kao “kolektivna inteligencija”, čini formu energije u “sistemu mreža i tokova”, itd. Naravno iskustvo i mudrost nam kazuju, da sve primimo sa rezervom, jer su otvorene i nebrojene nedoumice u raspravi šta je to Znanje (od kompetencija, umenja, mudrosti, preko teorija o procesima razumnog rasuđivanja, percepcije, emocijama, nepisanom-iskustvenom znanju; zatim pitanja jezika, simbola, nomenklature itd.).
Nisu izbegnute ni rasprave koje proizvodnji znanja pripisuju i klasne odlike, sa već poznatim pričama iz arsenala teorija o društvenom konfliktu raznih nivoa i usmerenja.
U nas je sve dodatno iskomplikovano tranzicijskim procesima, koji kako kažu treba da označe između ostalog i promene u sistemu vrednosti. Neki to najšire definišu i kao pomak sa autoritarnog ka demokratskom poimanju i vladanju, od podanika ka “samooslobađajućem građaninu”.

Svi ovi zahtevi kažu da se oslanjaju na rasuđivanje, ali otvaraju i uvide u brojne nepoznanice, što u okolnostima tranzicije stvara dodatne nedoumice. One su navele da se nove nomenklature (elita se čini neodgovarajućim terminom), nađu pozvane da u brdu dokumentacije (koje su opet više spisak opštih želja i malo ko ih primenjuje), priđu izradi još jedne od već izrađenih neefektuiranih strategija, ovoga puta “Strategiji razvoja obrazovanja u Republici Srbiji do 2020”.

Strategija, direktiva, dekret, preporuka, predviđanje, vizija (nevidovitih), spisak želja……?
Ukratko, nacrt najnovije Strategije predviđa da 2020. godine u Srbiji bude 38,5 odsto visokoobrazovanih građana; da od jaslica, vrtica, ludoteka (dečjih igraonica) i škola za roditelje, preko osnovnih i srednjih škola, deca, đaci i nastavnici provode ceo dan (odvojeni od porodice i lokalne zajednice susedstva); da broj đaka upisanih u gimanziju bude veći nego u srednjim stručnim školama. Dakle posredno, da se odloži traženje zaposlenja do posle 18-te godine života; da se uključi i polaganje međunarodne mature, pa sve do profilisanja fakultetskog obrazovanja, čija bi upisna politika bila vezana za potrebe tržišta (kojeg tržišta 2020te ?). Zatim se predviđa da se omogući obrazovanje odraslih permanentnim pristupom izvorima znanja i t.d., nižu se zamišljena poboljšanja i podobnosti poimani iz arsenala ideja i saznanja postojeće (isključenošću još zastarelije) nomenkature.
Kao što je već opšte konstatovano “dugoočekivana strategija nudi malo originalnih misli i rešenja i u velikoj meri produbljuje intelektualni konformizam u viđenju načina života, funkcionisanja institucija i rezultata obrazovanja u uspešnijim društvima” (komentar Politika 03.04.2012). Dakle pokušaj kopiranja modela “preko plota” bogatijeg komšije, bez lokalnog kritičkog konteksta, stanja i potreba ili razvojnih potencijala. Naravno, govori se i o brojnim pravilima po kojima bi se finansiralo obrazovanje (finansiranje po učeniku i sl. ), da bi se izjednačili privatni i državni fakulteti. Ali nema dubljih razmatranja svih aspekata po kojima se uvođenjem privatnih tokova, školarina, stipendija, kredita i sl.. stvara složeno obrazovno tržište po kojima obrazovanje postaje potrošnja, a znanje roba. Ali pri tome nejasno i neuputno, zamišljeno je da ustanove za akreditacioni proces obezbede kvalitet i sl. (gde je tu mesto dinamici, otvorenosti, samostalnosti univerziteta, međunarodnih mreža i standarda i sl?). Navodi se stav -“pronalazak tople vode”- da su izdvajanja za obrazovanje premalena (spadamo u zemlje sa procentualno najmanjim izdvajanjima za obrazovanje, od čega se 97 odsto troši na plate), ali se ne daje strateško ni objašnjenje ni rešenje.
U Strategiji nigde nema ni reči o nepisanim,”spontanim&iskustvenim” znanjima (tacit knowledge) niti kako se podstiče inventivnost, osposobljava za inovaciju, neguje i otkriva talenat, kako se razvija kreativnost i sl.. i drugi nekonvencionalni aspekti obrazovanja i veština autonomno samoniklo spontano ishođenih, a danas sve odlučujućih za uspešnije obrazovne i druge strateške poduhvate.
Evropa kao mantra
Opsežno usmerenje koje prožima Strategiju posvećeno je temi “usklađivanje sa Evropom”, ali misli se donekle i nekritički na EU, ali značajno mesto zauzima stav prema Bolonjskoj deklaraciji. Nedostaje uvid u višestruko značenje “Bolonje “, a brojni “za i protiv“ argumenti vezani su za jednostrana tumačenja zavisno od polazišta. Stoga je vredno pomenuti da je tradicija akademskih sloboda simbolizovana vrstom akademske povelje donetom još 1155. god. u drevnoj Bolonji, gradu u kojem su otkriveni latinski manuskripti visoke učenosti, rimskog građanskog prava, filozofije, teologije i medicine. Otkriće ovih manuskripta i početak njihovog šireg proučavanja i potom primene novih znanja, označilo i početak Renesanse, svojevremeni novi zamah Evrope u izlasku iz Srednjeg veka, feudalnih odnosa i brojnih drugih stranputica i zatucanosti. To jest bilo je preteča onoga što je potonjim razvojem preobraženo u Bolonjski univerzitet, a žeđ za učenošću sledili su i drugi centri učenja i inovacija diljem kontinenta.
U sećanju na drevna iskustva i na duh akademske otvorenosti i slobode 18-tog septembra 1988 god. četiristotine i trideset rektora univerziteta potpisalo je Magna Charta Universitatum tzv. “Bolonjsku povelju“ o međunarodnoj saradnji, stvarajući otvorene okvire za nove zamahe u novim proširenim prostorima, a mimo zatvorenosti nacionalnih država.

Plemenita ideja “bolonjskog procesa“ jačanja “međusobnog povezivanja evropskih država kroz formiranje zajedničkog prostora visokog obrazovanja“, kompromitovana je kod nas površnim naglaskom na zadovoljavanju “3+2 Bačelor – Master“ forme. A nju treba danas da sprovedu isti kadar - profesori “podobni“ još iz nasleđenog zatvorenog monosistema, koji je podsećao na feudalni, dakle iz fiksirane nomenklature. Nasuprot tome, “duh Bolonje“ trebalo bi da zahvati dubinske, integralističke reforme od ovih pukih formalnih.
I naravno ovaj proces propraćen je vidljivim protestima naših studenata, koji su osetili nedorečenosti Strategije, ali su se ugledali i na iskaze opštijeg nezadovoljstva svojih kolega diljem kontinenta.
Međutim ostaje značajna činjenica da su tokom jeseni 2011 god. studentski protesti u Beogradu doživeli svoju kulminaciju u blokadama i organizovanju Plenuma na fakultetima. I umesto dijaloga ova legitimna borba studenata se suočila sa represijom i demonstracijom sile kojoj su pribegli Rektorat, Dekanati fakulteta, pojedine političke partije i različite desničarske organizacije. Studente je fizički napadalo i privatno obezbeđenje koje su unajmile uprave fakulteta, kao i grupe neonacista (koje su na fakultete bacale kamenice i baklje i u nekoliko navrata noževima napale studente na Plenumu).
Studentski protesti i blokade zasnovane na principima Plenuma, kao direktnog, demokratskog studentskog tela, nova je pojava na univerzitetima Beograda, Zagreba, Ljubljane, Rijeke, Novog Sada i ostalih gradova ex-yu prostora. Ali pod represijom i atomizacijom, svođenjem na sužene zahteve promena, poništena je veza sa protestima započetim u vreme sada već legendarnih beogradskih uličnih “šetnji” kojima je obaran autoritarni režim. Vreme kada su sazrevale ideje o alternativnom obrazovanju sa nadom i očekivanjima da se oformi jezgro novog Univerziteta sa novim reformisanim programom koji bi, ne samo formalno, pratio složena kretanja u demokratskom svetu.
Rangiranje univerziteta u svetu

Poznato je da je Univerzitet kao forma obrzovnog procesa utemeljen prosvetiteljskim impulsima evrocentrizma i nacionalnom državom kao oblikovaocem forme i sadržaja. Evoluirao je tokom poslednjih par stotina godina, a danas se suočava u novim okolnosnostima globalizujućeg sveta i novih komunikacija, sa novim političkim i organizacionim inicijativama. Pokušaji da se oformi jedinstveni globalni prostor učenja da se razume i objasni, da se sagleda celovito, uključuje i oblike akademskog rangiranja svetskih univerziteta (ARWU). Jedan takav pokušaj prvi put je publikovan juna 2003. god. u Institutu za visoko obrazovanje Jao Tong Univerziteta u Šangaju, i široko prihvaćen kao “Šangajska lista“. Uzimajući šest kriterijuma po kojima rangira svetske univerzitete, koji uključuju brojne nobelovace, broj visoko citiranih istraživača odabranih od Thomson Scientific, broj radova objavljenih u časopisima “Nature“ (Priroda) i “Science“ (Nauka) - ( broj radova po indeksu naučne citiranosti i uspeh “performans“ po glavi učesnika u odnosu na veličinu institucije).
Od rangiranih 1000 univerziteta od strane ARWU, prvih 500 se nalazi na stalno obnavljanoj listi na web-sajtu. Već duže vreme kao vodeći Univezitet na istaknutoj listi slovi Harvard (Harward), pa sledi Berkli (Berkley) pa Stanford (Silikonska dolina) iz SAD-a, odmah iza je i Kembridž u U.K, Univerzitet Koledž London je takođe pri vrhu (!), ali nažalost niti jedan univerzitet iz ex-YU ne stoji na ovoj listi.
Rangiranje je dinamično i otvoreno, prema istaknutim kriterijumima o kojima su moguće dalje rasprave, no lista čini globalnu vodilju i orijentir vrednovanja oko upisne tražnje studenata i roditelja u potrazi za “najboljim“. Naravno i oko visine školarina i donacija i sl., u globalnoj konkurencji u kojoj obrazovanje postaje i formom izvoza.
Naspram konfliktnih tokova za koje nema odgovora, obrazovni sistem i Univerzitet u postojećoj formi doživljava kritike na brojnim stranama, koje zadiru i u sam smisao njegovog postojanja u nasleđenoj formi. Pre svega navodi se potreba za novim kategorijama mišljenja proizvodenim novim globalnim tokovima, a u naznakama je i novi fenomen, alternativni globalni e-univerzitet u brojnim varijetetima. Jedan od kritičara postojeće dominantne pakse profesor Džon Reding (John Reading) objavljuje iscrpnu studiju o stanju univerziteta i to baš na učilištu sa vrha liste, na Harvardu, tvrdeći da “....sa iščezavanjem državnih granica, definitivno je afirmisan globalni prostor kao prostor istraživanja i političke akcije. Državni univerzitet je u ruševinama, masovni univerzitet je u ruševinama kao privilegovano mesto nacionalne kulture - baš kao što je i sama nacionalna kultura – u ruševinama".1 Ubedljivo tvrdi da je Univerzitet preživeo svoju svrhu, svrhu definisanu pre dva veka, kada su se nacionalne države i moderni pojam kulture ujedinili da stvore Univerzitet kao branioca nacionalne kulture. U Evropi je to svojevremeno pomoglo da se učvrste nacionalne kulture, dajući “razum običnom životu ljudi” i sjedinjujući “prošlu tradiciju i buduću ambiciju u jedinstveno polje kulture”, čime je Univerzitet otelotvorio takav ideal.
Argumenti se nižu kritikom svrhe Univerziteta koji stavlja svoja umeća u službu Vlade i korporativnog kapitala, koji on naziva industrijom. Potom se pita “od kada je javni interes sveden samo na vladu i industriju“ i podseća na katastrofalne sprege (n.pr. otpada i radijacije u vezi sa nuklearnim programom), koje su proizvedene kada su “krupni biznis, velike vlade i visoko rangirana nauka bili blisko spregnuti“, ali i podseća na fenomen “radoznalošću teranog” istraživanja, sugerišući da je na vidiku revolucija u visokom obrazovanju. Sam model “pare i muzika“ - onaj koji plaća (korporacije i vlade) svakako naručuje i melodije - danas dovodi u pitanje relevantnost Univerziteta.

Prestižne institucije ispletaju donatorske kampanje milionskih suma dolara, a profesori “zvezde“ sele se sa jednog Univerziteta na drugi, naravno uz stalno povećanje plata. Same školarine su prerasle stepen inflacije već godinama, dok potražnja za visokim obrazovanjem ostaje da bude snažna globalno, ali i lokalno.Uporedo, sami univerziteti sve više funkcionišu u “Darvinijanskom“ svetu, gde prilagođeni opstaju dok ostali tavore.

	Milan Prodanović