Početna stana
  
 
 
   

Povodom teksta "Slučaj službenika Saveta za borbu protiv korupcije" Miše Brkića, (Novi magazin br. 58 od 7. juna 2012. godine)

Napad na profesionalnu, političku i etičku zaostavštinu Verice Barać

Ako je nekome u interesu da diskredituje Vericin rad u Savetu i nalaze iz izveštaja koje je potpisivala, taj neko će svoj interes najefikasnije zaštiti ako diskredituje Jugoremediju.

Prošlo je skoro osam godina od kako je FPP Balkan limitid postao većinski akcionar Knjaz Miloša, a zvanični podaci o vlasniku aranđelovačke eksploatacije mineralne vode daju sve manje naznaka ko je to dođavola. Isto važi i za ulogu Milana Beka. Negde se „zna” da je „pomogao” FPP-u oko kontroverznog preuzimanja akcija, a da je FPP svega par meseci kasnije u vlasništvo Knjaza kao suinvestitora uveo Salford, koji se „dovodi u vezu” sa Bekom, kao i Danube foods grupa, u čijem sastavu Knjaz danas posluje, i to bi mu otprilike bilo to. Vrapci promukoše da je Beko suvereni gazda i Knjaza i Salforda, ali Agencija za privredne registre slušaće oluju.
One 2004. godine, dok je rat između Danona i Vlade Divca sa jedne, i FPP-a sa druge strane još uvek besneo, Bekovo ime jedva da se javno pominjalo čak i u „konsultantskoj” ulozi. Miša Brkić je tada za Vreme detaljno pratio aranđelovačku dinamiku, izrazito na strani FPP-ove ponude, doktrinarno protiv države, tadašnjeg menadžmenta Knjaza i, naravno, sindikata (Divac se javlja skoro isključivo kao naivna žrtva negativaca). Svoje poverenje u dobre namere i integritet investicionog fonda registrovanog na Kajmanskim ostrvima (jedna od onih lokacija na kojima se skrivaju zlonamerni bez integriteta), Brkić je ovako objasnio: Istražujući validnost menažersko-sindikalističke demagogije, Vreme je iz vrlo pouzdanih izvora bliskih ovom poslu dobilo potvrdu namere FPP-a da će, čim kupi akcije i uđe u Upravni odbor, inicirati
dokapitalizaciju Knjaza Miloša. „FPP već raspolaže tim novcem i on će biti usmeren na finansijsku relaksaciju Knjaza Miloša, a firma je otvorena i za saradnju sa Vladom Divcem”, rečeno je Vremenu u tim izvorima. Što se tiče socijalnog programa, izvori Vremena potvrdili su da će "FPP po ulasku u Upravni odbor insistirati na povećanju plata svim zaposlenima od deset odsto i uvesti program koji će sprečiti otpuštanje mimo socijalnog programa” (Miša Brkić, „Ubiše knjaza”, Vreme br. 711. od 19. avgusta 2004. godine). U istom tekstu, novinar tako blizak FPP-u da je za njihovu praktično anonimnu ponudu garantovao integritetom svog lista, upozorava: U međuvremenu, beogradskom čaršijom se pronela vest (utorak, 17. avgust) da se u senci posla FPP
 
Ludwik Wincenty Gadomski, 27. februar 2010.
Balkan Limiteda sa kupovinom akcija Knjaza Miloša krije srpski biznismen Milan Beko. Predstavnik FPP Balkan Limiteda za Srbiju Srđan Muškatirović izjavio je da je FPP angažovao beogradsku konsultantsku firmu ROS kao lokalnog ekonomskog konsultanta i da su prvi kontakti dve kompanije uspostavljeni pre tri meseca u Beogradu. „FPP-u je poznato da je Miša Beko zaposlen u ROS-u kao konsultant”, rekao je Muškatirović za Vreme. Kao što smo već rekli, investicija koju su Brkiću uoči preuzimanja Knjaza potvrdili u samom vrhu FPP-a, realizovana je dobrim delom i sredstvima Salforda. Ostalo, na žalost, nije istorija. U stvarnosti poznatog zaposlenja Miše Beka živimo i dan danas. U kojoj je meri Brkićevo pisanje uticalo na opredeljenje malih akcionara da akcije prodaju FPP-u, teško je proceniti. Verovatno ne mnogo. Koliko je, međutim, doprinelo legitimnosti ove akvizicije i rehabilitaciji Milana Beka?
Mogao bih i dalje, ali ovo je sasvim dovoljno o Miši Brkiću, čiji tekst „Slučaj službenika Saveta za borbu protiv korupcije” pre svega razumem kao napad na profesionalnu, političku i etičku zaostavštinu Verice Barać, moje dugogodišnje bliske prijateljice i saradnice. Brkić je u svom tekstu čitavu aferu oko stečaja Agrobanke nalepio na člana njenog Upravnog odbora Danila Šukovića, za koga pritom suptilno (prstom u oko), u zagradi napominje da je Vericin životni saputnik, a zatim je analogijom sa Agrobankom „objasnio” i finansijske probleme kroz koje poslednjih meseci prolazi Jugoremedija, zrenjaninska fabrika lekova u kojoj je Danilo Šuković takođe član Upravnog odbora. Makar je čitaocima Republike vrlo dobro poznato da je Verica Jugoremediju uvek izdvajala od ostalih slučajeva kojima se Savet bavio. Prilikom svog poslednjeg susreta sa radnicima i malim akcionarima ove fabrike, 16. februara prošle godine, rekla je i ovo: Izveštaj o Jugoremediji i kasnije inicijative Saveta u vezi sa vama su nešto najbolje što smo uradili. Ne samo zbog toga što su vaši zahtevi bili osnovani, pravedni i zakoniti, već pre svega zato što je vaša borba dokazala da borba protiv korupcije donosi boljitak (Republika br. 496-497 od 1. marta 2011. godine).
Drugim rečima, ako je nekome u interesu da diskredituje Vericin rad u Savetu i nalaze iz izveštaja koje je potpisivala, taj neko će svoj interes najefikasnije zaštititi ako diskredituje Jugoremediju.
I obrnuto, ako će srpska javnost Vericin rad i dalje ceniti kao smelu, ali uzaludnu „borbu sa vetrenjačama” (što je za, recimo, Milana Beka podjednako dobra zaštita od Savetovih izveštaja kao i posmrtna diskreditacija Verice Barać), najbolji argument za to bio bi neuspeh antikorupcijskih napora u Jugoremediji da donesu boljitak fabrici, akcionarima i radnicima.
Direktor Jugoremedije Zdravko Deurić (takođe moj dugogodišnji blizak prijatelj i saradnik) je u odgovoru na Brkićev tekst već objasnio da je „Slučaj službenika Saveta za borbu protiv korupcije” zapravo gomila neistina i manipulacija. Međutim, Novi magazin je odbio da odgovor objavi u celosti, što je glavni razlog zbog kog pišem ovaj tekst. I još jednom skrećem pažnju Novom magazinu kako je Brkić 2004. godine trošio ugled Vremena za interese jednog ponuđača u preuzimanju Knjaz Miloša, za kog je tada, iz vrlo pouzdanih izvora bliskih ovom poslu, tvrdio da se zove Fabijen Pikte, ugledni strani investitor. Da li je gospodin Pikte ikada kročio u „svoju” fabriku u Aranđelovcu nemam pojma, ali Srđana Muškatirovića smo kasnije videli u, recimo, Upravnom odboru Novosti, za koje se Milan Beko onomad kod Jugoslava Ćosića javno predstavio kao suvereni gazda. A Vreme je postalo Miškovićeva kupusara.
Miša Brkić inače ima poveliku, za njega izrazito neprijatnu istoriju sa Savetom za borbu protiv korupcije, Vericom Barać i njenim izveštajima o Sartidu, Nacionalnoj štedionici i Jugoremediji. Bilo bi elementarno pristojno da je i za taj lični podatak našao mesta u nekoj zagradi. Mada, čitajući Brkićev „odgovor” Zdravku Deuriću u novom broju Novog magazina, svaki prigovor pristojnosti postaje mi besmislen. Pritom je tekst malo konfuzan, pa nisam razumeo da li i Vericu ubraja u „crvene kmere”.
  Ivan Zlatić
 
Šta se radi sa greškama u privatizaciji
1. 07. - 31. 08. 2012.
Danas

 
 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2012