Evropa i svetska ekonomska kriza 

Štednja ili razvoj pitanje je sad

Možda dilemu kako spasiti evro i ne bi bilo teško rešiti da finansijska i monetarna kriza u Evropi nisu u dobroj meri posledica svetske finansijske krize. Ipak, za sve ono što se u Evropi događa sa kapitalom i evrom ne bismo mogli kriviti samo spoljne uticaje. Članice, da bi ojačale Uniju kao trgovinski blok, ocenile su da bi u tom cilju dobra poluga bila zajednička valuta. Iako su je podržale najmoćnije evropske zemlje, izuzev Velike Britanije i Danske, one nisu za to oslonac potražile u razvijanju političke unije koja bi utvrdila zajedničke standarde u poreskom i socijalnom sistemu. U skladu sa takvom ograničenom koncepcijom i Centralna evropska banka se ograničila na zadatak da čuva vrednost zajedničke valute, ali da u slučaju većih unutrašnjih privrednih poremećaja zemljama članicama ne pomaže kreditima. Banka je na taj način oduzela sebi status „kreditor poslednjeg uporišta“ kojeg se drži svaka emisiona banka u svetu. Valjda se mislilo da snažnoj evropskoj ekonomiji to neće biti potrebno. Još jednu grešku povukla je za sobom konstrukcija zajedničke valute: poslovne banke u valutnoj zoni su svima davale kredite po istim, niskim, kamatama. I oni iz bogatih i oni iz manje bogatih zemalja koristili su taj novac po ceni od koje nije bolela glava. Očigledno naglasak je bio stavljen na potrošnju koji je odgovarao industrijski najrazvijenijim članicama. I onda, kao što to biva u međunarodnim odnosima koji nisu nepromenljiva veličina, došlo je do velikog obrta u ekonomskom odnosu snaga, zahvaljujući između ostalog i efektima globalizacije. Kapital je nezadrživo krenuo od Zapada ka Istoku i od Severa ka Jugu

Niska cena rada koja je u prošlosti bila kočnica razvoja u zemljama nove destinacije kapitala pokazala se sada kao oruđe napretka. Istovremeno, kao loša sudbina, deregulacija u najrazvijenijim zemljama počela je da pokazuje svoje rđave strane, ponajviše u oblasti bankarstva. S obzirom da se akumulacija i s tim u vezi profiti najlakše i najbrže postižu u bankarstvu, kapital se bogatim zemljama u dužem periodu, sem nekoliko izuzetaka, slivao u finansijski sektor, ne stvarajući nove vrednosti, a izvlačio se iz realne proizvodnje. Tako se stiglo i do onog stanja kojeg nazivamo: de-industrijalizacija. Uporedo sa takvim tendencijama u realnoj ekonomiji napuštala su se dovoljna ulaganja u energetsku i transportnu infrastrukturu, a zatim u osnovno i srednje obrazovanje, nauku i istraživanja. Tipičan primer su SAD. Odjednom, uglavnom neočekivano, dolazi do prskanja američkog finansijskog balona 2008. godine zbog neodgovornog ulaganja u poslove sa nekretninama. Uporedo sa tim enormnim gubitkom javljaju se preveliki budžetski deficiti i kriza državnog zaduživanja koja se iz SAD proširila i na Evropu. Da se ne bi urušio finansijski sistem u SAD, a slično se radilo i u drugim zemljama, velike banke su se morale spasavati pod geslom: „previše su veliki da bi propali“. Pomoć je stigla od države korišćenjem novca poreskih obveznika, dok se u poslovanju banaka ništa bitno nije izmenilo. Štaviše, menadžeri velikih banaka koji su i najviše odgovorni nisu proglašeni krivcima već su čak primili novčani podsticaj za dobro poslovanje! Moto pristalica „nevidljive ruke“ da „vlade nisu rešenje već su problem“ nestao je preko noći. Države i međunarodne organizacije zajedno su ponovo stupile na scenu. U okviru državne politike potražila su se rešenja koja su se svodila u prvi mah na smanjenje budžetskih stavki odnosno na strogu štednju. Pošlo se od toga da je uzrok svemu preterano trošenje države, rasipnički i neefikasan javni sektor, visoka cena socijalne sigurnosti i da se nije dovoljno vredno radilo. Tim tvrdnjama suprotstavila se istina da je u najteže pogođenom delu Evropske unije u evrozoni prosečan deficit pre krize u 2007. godini iznosio svega 0,6% od bruto domaćeg proizvoda. Prema tome, javna potrošnja nije mogla da bude uzrok koji je doveo do fiskalnog kolapsa i uzroke, hteo to neko ili ne, trebalo je potražiti u finansijskim transakcijama bez pokrića. Nikada ni jedna demokratska vlada nije rasipala svoje izvore na skali od jednog ili više biliona dolara kao što je to pre 2008. učinilo loše upravljanje u privatnom sektoru finansijskih institucija.