Ne možemo reći da na političkom planu o tome postoji potpuna saglasnost koja bi obuhvatila sve nacionalne društvene agense. Zahtevana oštra štednja i smanjenje budžeta je u suprotnosti sa pokretanjem nove proizvodnje i održavanjem socijalne ravnoteže. Pod udarom kritike je naročito pristup da se rizik izlaska iz krize u praksi tako postavi da dobici budu privatizovani, a gubici socijalizovani. Isto važi i ponašanje menadžera velikih korporacija i banaka koji nastoje da nagrađivanje u odnosu na zaposlene krajnje neproporcionalno skrenu u svoju korist. Sva ovakva nezadovoljstva prenose se na političko polje tako da će se pristup ekonomskom oporavku odraziti na izbor snaga koje bi trebalo da vode svoje zemlje ka nekom novom blagostanju na pouzdanijim socijalno ekonomskim osnovama. Nije ni čudo što ove sudare prati bujanje raznih ekstremističkih pokreta, uključujući i one šovinističke i profašistučke provenijencije.
Bilo kako bilo, dugovi kao ekonomski fenomen nameću programe ozdravljenja koji mogu biti postignuti samo ako se povrate kapaciteti za održiv ekonomski rast što se naravno ne može dogoditi samo od sebe. „Nevidljiva ruka tržišta“ tu ne može ništa. Zato je potreban program obnove koji neće dovesti do novog kruga zaduživanja samo za ljubav kratkoročnih mera ekonomskog podsticaja. Kako mnogi tvrde, Evropi je potreban svestran investicioni i razvojni program usredsređen na realnu ekonomiju, modernizovanje strukture, unapređenja konkurentnosti i povećanja dodatne vrednosti. Što se tiče ozdravljenja evra, nameće se ekzpanziona monetarna politika što povlači za sobom veću inflacionu stopu. Očigledno time se pokreće i pitanje šta znači napredak u današnjim okolnostima: da li samo bogaćenje onih na vrhu ili poštena podela dobiti između zaposlenih i poslodavaca. Ovome programskom kompleksu može se dodati i unapređenje evropskog zajedništva, što praktično znači da bi program rasta za Evropu u duhu kohezije i solidarnosti trebalo da se sačini zajednički, to jest da svaka članica pruži svoj doprinos. Da li tom pitanju treba dodati i pretvaranje Unije u organizaciju takozvane dve brzine - jedna koja bi se odnosila na federalno, a druga na konfederalno upravljanje – ostaje da se vidi.
Bez obzira šta se prema dosadašnjim standardima EU za pristupanju u članstvo traži, Srbija bi trebalo da formuliše svoj program prilagođavanja prema novonastalim globalnim situacijama, pogotovo što u okviru strukturnih promena pod „moranje“ spada reidustrijalizacija na osnovama savremene tehnologije, obnovljive energije, ostvarivanja visoke dodatne vrednosti i usmeravanje fiskalne politike na rast. Ovde ubrajamo i unapređenje poljoprivrede kao velikog nacionalnog resursa gde je uz pomoć novog znanja neophodno unaprediti kvalitet i prinos poljoprivrednih proizvoda i u vezi sa tim proizvodnju u sektoru prerade hrane. To znači još nešto: privredu trebalo nepovratno postaviti na kolosek znanja, inovacija i produktivnosti, ekološke održivosti i visoke zaposlenosti. Ako bismo bili sposobni i voljni da izradimo takav program koji bi pratilo odgovorno, transparentno i planski izvesno odlučivanje, dolazak stranih investitora ne bi smeo da predstavljaju neki posebno velik problem, mada treba računati s tim da je na svetskom nivou opadanje investicija neizbežno. Ipak, neki će biti radi da dođu u zemlju koja se nalazi na kursu koji se uklapa u tendencije novog razumevanja rasta i koji građani razumeju kao svoj lični napredak. Pri tome ne treba se ustručavati od malih koraka koji su u zbiru veliki, kao što ne treba prepustiti stihiji izbor i podsticaj potencijalnih investitora jer nije svejedno ko, gde i šta ulaže.
Neophodnost reindustrijalizacije
Programi reindustrijalizacije koji se oslanjaju na nova tehnološka rešenja, čak u tandemu sa infrastrukturnim radovima, po svojoj prirodi ne obećavaju nagli visok porast zaposlenosti. Umesto toga, oni pružaju sigurniji posao i pristojne zarade što utiče da se postepeno otvore novi ne manje pristojni poslovi u drugim sektorima. Ne treba da zaboraviti da je svako radno mesto u industrijskom sektoru povezano sa dva kvalitetna radna mesta u uslužnom sektoru, a da jedno radno mesto u automobilskoj industriji stvara pet radnih mesta u pratećoj industriji. Razume se, da reindustrijalizacija nameće razvijanje novog obrazovanja i obučavanja naročiti mladih. To jeste novi trošak, ali vrlo isplativ. 
Dakle, ne bi bilo suvišno da pažljivo pratimo šta se sve čini u Evropskoj uniji u pogledu savladavanja krize i industrijske obnove, jer ćemo i mi morati ranije ili kasnije da budemo deo tih napora. Od koristi bi bilo da budemo što bolje upućeni u uzroke promašaje koji su ovih godina doveli neke evropske zemlje do ruba ekonomske propasti i pored toga što su bile članice superiorne ekonomske integracije. Jer, istina jeste da je naša privreda umnogome slična upravo tim zemljama. Otuda bi trebalo da idemo u susret novim rešenjima, a ne da budemo zatečeni usvojenim formulama zajedničkog koncepta industrijske obnove koji će verovatno biti povezan i sa boljim pristupom finansijskim instrumentima. Kako god se ovaj proces odvijao, bićemo svakome poželjniji partneri ako budemo dobro razumeli šta ovakvi preokrete za nas znače, a koji svakako neće obuhvatiti samo ekonomiju već će uticati na širok registar svih onih vrednosti koji spadaju u domen socijalne pravde. Naravno, mnogo toga će zavisiti od mudrosti političkih snaga koje će se nalaziti na čelu Srbije.
U sadašnjem trenutku, glorifikacija moći Evropske unije je nerazumno preterivanje kao što je i proricanje njene skore propasti. Zajednička osobina jednog i drugog je demobilizacija snaga. Međutim, ni jedno ni drugo ne slaže se sa istinom koja nije negde između već se nalazi u nečem novom koje je još uvek u procesu rasprava, proveravanja i čak ideološkog nadmetanja. To ne znači da su rešenja neopisivo daleka. Okolnosti to ne dopuštaju.