U Zrenjaninu, gde je i počela borba radnika Jugoremedije, a i Vericina uz njih, Nebojša Popov je u Građanskoj čitaonici pročitao tekst o Verici Barać, kao uvod u razgovor o njoj. Pažljiv i suptilan tekst pod naslovom „Verica Barać – pravi čovek“ nije opisivao tu nesvakidašnju ženu, pre je bio odgonetka njene ličnosti, i šta je bio izvor njene slobode, nesebičnosti i dubokog osećanja za pravdu. Verica Barać je pažnju javnosti privukla istupanjem na radiju Slobodna Evropa, u jeku bombardovanja, kritikom tog čina i politike Slobodana Miloševića koja je izazvala bombardovanje i stradanja. Hapšena i ucenjivana, nije zaćutala. Iz protesta građana proistekao je Građanski parlament u Čačku čija je bila predsednica, da bi se povezao sa sličnim trendovima u drugim gradovima. Tako je nastao Građanski parlament Srbije i opet je Verica Barać bila na njegovom čelu. O iskustvima i težnjama Građanskog parlamenta objavila je knjigu. Učestvovala je i u protestu građana koji su masovno podržali štrajk rudara Kolubare, zbog Miloševićevog odbijanja da prizna rezultate izbora 2000. godine. Kao javni

17. aprila ove godine, republičkoj vladi. Javni govor Verice Barać o vladi koju je videla kao sredstvo korupcije može izgledati kao egzotični ispad ukoliko se ne zna njen životni put koji je poslednjih deset godina bio ispunjen bitkom sa teškom bolešću i postojanošću pred patnjama za koje su znali samo najbliži prijatelji. U njenom radu nije bilo gneva, očaja ni agresije, ona je samo sugerisala rešenja. Uvek u sferi zakona, nije podlegla zovu vlasti. Njeno telo je uprkos bolesti i hirurškim intervencijama bilo vitalno i mada je treperila celom bićem, nije znala za umor.
Verica Barać je rasla u porodici u kojoj se smatralo grehom da se bilo koji posao valjano ne dovrši, u porodici u kojoj se cenila pravda i sloboda, i zajednička i lična. Iz takvog shvaanja izvire ustanički duh Srbije za kojim su se poveli njeni najbliži muški srodnici otišavši u partizane. I to opredeljenje, kao i političko stradanje posle rata, u porodici je prošlo tiho, bez euforije i agresivne osvetoljubivosti. Bogate slike zavičaja i porodično vaspitanje podloga je na kojoj je Verica rasla, slobodna od nametanja bilo kakve sile vlasti i spoljnog autoriteta. Svest o slobodi i pravdi snažila je njen duh i na tome je gradila svoj lični profil, izvan svake isključivosti i iskušenja ideologija.
Kao pravnik cenila je svog profesora Andriju Gamsa i njegove rasprave o svojini i upravljanju javnom i privatnom imovinom. Strasno je volela literaturu, film, pozorište, ali i druženje s prijateljima u kafani, i to njeno široko interesovanje i obrazovanost činili su je jedinstvenom i neponovljivom. Susret sa problemom Jugoremedije još više je doprineo njenoj izuzetnosti. Tu su se susrele dve odlučnosti – Vericina i radnička, sretno se spojivši u neograničenu uzajamnu odanost, poverenje i principijelnost. Citirajući Belu Hamvaša, Popov je rekao da je Verica Barać bila slobodan čovek, pravi čovek, a to je onaj „koji nema ništa pritajeno i skriveno, nikakve zadnje misli i ništa prividno i lažno“.
Razgovor u Građanskoj čitaonici protekao je uznaku sećanja na solidarnost Verice Barać sa radnicima i noćima provedenim sa njima, na podu Akcijskog fonda koji su radnici Jugoremedije dva puta okupirali, i na njene reči da su svojom borbom za fabriku radnici stekli samosvest i samopoštovanje.