Predsednički izbori u Francuskoj

Plodovi gneva

Francuska se ponovo probudila iznenađena, sutradan posle prvog kruga predsedničkih izbora. Rezultati dvojice finalista koji će se takmičiti u drugom krugu 6. maja, očekivani su, iako njihov redosled nije bio tako izvestan, ali veoma mala prednost (1,5%) kandidata socijalista Fransoa Olanda u odnosu na odlazećeg predsednika, Nikolu Sarkozija, kao i rezultat kandidatkinje ekstremne desnice, Marine Le Pen (18% glasova) dominiraju svim debatama.

Marina Le Pen je prevazišla rezultate koje je postizao njen otac, koji je četiri puta bio kandidat na predsedničkim izborima, i koji je sebi uspeo da  obezbedi čak i „kartu” za drugi krug izbora 2002, kada se suočio sa Žakom Širakom. Ali sa skromnijim dobitkom od 16,8% glasova. Kćerka osnivača Nacionalnog fronta dokazala je netačnost predviđanja u sondažama glasačkog tela koje su pokazivale „zbijanje“ onih koji bi glasali u njenu korist:  glas za Nacionalni front ostaje dakle glas koji se „teško priznaje”, mnogi glasači neće to otkriti.
Kao što je uobičajeno ovi glasovi ekstremne desnice koncentrišu se u industrijskim oblastima u krizi, pogođenim masovnom nezaposlenošću, uglavnom na severu i jugu zemlje. I pored toga, „banalizacija” Nacionalnog fronta se nastavlja, a Marina Le Pen među svoje značajne rezultate ubraja i one u oblastima koje su do sada bile neprijateljski nastrojene prema NF, kao što je Bretanja.
Nasuprot Marini Le Pen, kandidat radikalne levice, Žan-Luk Melenšon, izgubio je opkladu: stigao je tek do četvrtog mesta, sa11,1% glasova, iako su ga raznorazna istraživanja već nedeljama stavljala u isti nivo sa kandidatkinjom ekstremne desnice, sa 14-15% potencijalnih glasova. Ono što je pokazao ovaj stari šef socijalista ostaje, ipak, veoma značajno. Koalicija Fronta levice oživela je boje stare Komunističke partije oko koje je formirana ova koalicija. Još od 1981, komunisitički kandidat nije uspeo da pređe nivo od 10% u prvom krugu nekih predsedničkih izbora.
Od nedelje uveče, Žan-Luk Melenšon kao i kandidat ekologista Eva Žoli (2,3%) i trockista Filip Putu (1,2%) jasno su pozvali na glasanje u korist Fransoa Olanda, da bi „oterao Sarkozija”. Tako se broj glasova levice popeo blizu 43%, dok Nikola Sarkozi nema nikakve rezervne glasove. U tim okolnostima, izgleda da se oslobađa prostor za Fransoa Olanda.
Odlazeći predsednik se međutim pojavio veoma „nakostrešen”, i nimalo ne izgleda kao neko ko bi napustio igru. Ishod drugog kruga izbora zavisiće u stvari od birača dva sasvim različita kandidata: Marine Le Pen i centriste Fransoa Bejrua (9,1%). Zbog hrišćansko–demokratske tradicije, Fransoa Bejru je bio ministar u više desničarskih vlada, ali ima već pet godina kako nije striktno „ni levo ni desno”, i nikada nije štedeo kritike za rezultate predsednikovanja Nikole Sarkozija. Potpuno pomirenje između ova dva čoveka čini se dakle nemogućim, toliko da je odlazećeg predsednika primoralo da se sutradan nakon prvog kruga, odluči da se obrati pre svega elektoratu ekstremne desnice, za koji je rekao da „razume nevolju”.

Radi se o jednoj pravoj transgresiji, o ozbiljnom prekršaju. Nikola Sarkozi dolazi iz degolističke tradicije, stvorene u otporu prema fašizmu i nemačkoj okupaciji. Jedan zid još uvek deli degolistički pokret od ekstremne desnice. Drugi krug 2002, bio je najbolja ilustracija toga: čitava Francuska okupila se oko Žaka Širaka da bi „napravili branu protiv fašizma”. Čak su i ekstremno levi trockisti pozvali da se glasa za jednog kandidata desnice…
Već od kampanje 2007, Nikola Sarkozi je napravio jedan suprotan izbor, ne ustručavajući se da u svom programu ponovi mnoge teme ekstremene desnice – u vezi sa imigracijom, prestupništvom i nebezbednošću, ne bi li „isušio” njeno biračko telo. Ova strategija je funkcionisala 2007, Žan Mari Le Pen se morao zadovoljiti sa mršavih 10% glasova, ali je ubrzo pokazala svoje granice.
Iako Nikola Sarkozi nije prestajao da teme političke debate prebacuje sve više udesno – opsesivna mržnja prema islamu, otvoreno rasistički nastupi prema Romima, itd. – glasači su ostali prijemčivi na zavodljivost „glasa sankcije” i glasanja „protiv sistema” koje je predstavljao Nacionalni front. Prema već od samog Žan Mari Le Pena svojevremeno upotrebljenom obrascu, glasači su „više voleli original od kopije”. U takvom zamahu, Nikola Sarkozi izgleda kao neko ko nema druge mogućnosti sem da i dalje nastavlja u istom pravcu. Odlazeći predsednik ne ustručava se da napada jedan „posrednički sistem” ako bi mu išao na štetu. Verni partner Angele Merkel, on od tada kritikuje funkcionisanje EU, prizivajući izlazak Francuske iz Šengenskog ugovora.
Ovo desničarenje svakako bi moglo da zavede značajan deo birača Nacionalnog fronta, ali to ne bi zaista bilo do-voljno da obezbedi reizbor Nikole Sarkozija, utoliko pre što će Marina Le Pen i šefovi Nacionalnog fronta učiniti sve da odvrate svoje glasače od podrške Sarkoziju. Oni se u stvari klade u poraz odlazećeg predsednika, izazivajući jednu rekompoziciju desnice koja bi direktno mogla da ide u njihovu korist.
U stvari, drugi krug glasanja za predsednika neće zatvoriti dugi izborni period. Glasači će se glasačkim kutijama vratiti između 10-og i 17-og juna radi parlamentarnih izbora koji se u Francuskoj organizuju po većinskom sistemu u dva kruga u nekih 577 teritorijalnih okruga. Sa levicom u boljoj formi i Nacionalnim frontom od blizu 20%, isključena je svaka mogućnost pobede desnice. U stvari, svi kandidati bi trebalo da dobiju više od 12,5% glasova u prvom krugu da bi ostali za drugi krug. To znači da često drugi krugovi izgledaju kao „trouglovi” između kandidata levice, kandidata desnice i jednog iz NF. Nacionalni front će imati malo izabranih ali će gotovo svuda mo-ći da pobedi kandidata „klasične” desnice.
Francuska desnica je dakle na prekretnici posle koje se ponovo može naći u jednoj apokaliptičkoj situaciji, bez nesumnjivog lidera, jer je Nikola Sarkozi već izjavio da će napustiti politiku ukoliko bude poražen 6. maja. Lični sukobi i lične ambicije dovode dakle do mešanja različitih ideologija, vodeći ka jednoj radikalnoj rekompoziciji desnice, što će se pretvoriti u nestajanje „zida“ između klasične i ekstremne desnice. Druge evropske zemlje (Austrija, Holandija) već su spoznale tu evoluciju, ali u Francuskoj, ona će označiti kraj jednog političkog ciklusa dugog više od pola veka kojim je dominirala degolistička tradicija. Počev od svog izbora 2007, Nikola Sarkozi je prekinuo sa „temeljima” ovog „francuskog izuzetka”, jasno to pokazujujući u potpunom diplomatskom savezništvu sa SAD i povratkom u komandnu  strukturu NATO, koju je general De Gol napustio 1966. Očekivani poraz Nikole Sarkozija označiće dakle kraj jednog istorijskog ciklusa.

Što se tiče levice vreme je za mobilizaciju – čak i ako je jedini cilj u paroli: zajedno protiv Sarkozija. Kandidat socijalista nam je veoma malo otkrio svoj program, ispisan u veoma klasičnom obliku prilagođene socijaldemokratije i sa malo čega vizionarskog. Fransoa Oland je ostao potpuno odbojan i nezainteresovan na kritike ekologista u vezi sa tumačenjem pojma „rasta” i nije imao drugi socijalni i ekonomski model sem krajnje problematičnog povratka u „zlatno doba”, u godine između 1951 i 1960, famoznih „trideset veličanstvenih godina” francuske ekonomije, koje su obeležene njenim stalnim usponom.
Daleko od tog idiličnog sna, Fransoa Oland će imati zadatak da upravlja ekonomskom krizom i sasvim je jasno i krizom euro zone kojoj se ne nazire skori kraj, uprkos relativnom „zatišju” poslednjih meseci. Ili, ignorisati sve što će se dešavati sa evropskom politikom. Budući izbori i odluke predsednika sa levice zavisiće takođe i od visine rezultata na parlamentarnim izborima, sa jednim velikim pitanjem: hoće li Socijalistička partija raspolagati apsolutnom većinom, ili će morati da se udružuje sa Frontom levice i Komunističkom partijom, koje imaju velike šanse da značajno povećaju svoj rezultat. Žan-Luk Melenšon je napustio SP u trenutku referenduma o evropskom ustavu 2005, tokom kojeg je vodio kampanju za „ne”, i sve vreme jako napadao liberalni model, obećan od EU. Šestog maja glasaće Francuska, ali i Grčka, gde bi antiliberalna levica takođe mogla da priredi iznenađenje.

	Žan Arno Derens