Šta (ni)je uradila Vlada Srbije u svom mandatu (2008-2012)

Bolji život samo u ekspozeu premijera

U ekspozeu koji je podneo narodnim poslanicima 7. jula 2008. godine mandatar Mirko Cvetković je posebno istakao da će nova, Vlada socijalne pravde i nacionalnog pomirenja, učiniti sve da najširi slojevi stanovništva participiraju u rezultatima ekonomskog napretka, da će graditi društvo u kojem će svi građani imati šanse za napredak na društvenoj lestvici, da će besplatno visoko obrazovanje biti dostupno svim marljivim učenicima i studentima, besplatna zadravstvena zaštita garantovana svim siromašnim građanima kao i, da će svi građani Srbije biti zaštićeni od ekstremnog siromaštva.

Vlada formirana 2008. godine nam je obećala dostojanstven život i normalnu Srbiju.
Kraj mandata ove Vlade dočekujemo sa prosečnim platama najnižim u regionu. Godine 2012. od nešto više od 7 miliona stanovnika, siromašnih je 2,8 miliona jer njihovi prihodi teško mogu da podmire elementarne potrebe. Od tog broja u ekstremnoj bedi živi 1,4 miliona stanovnika Srbije. Veruju da će 2008.  najavljeni dostojanstven život, stići  najkasnije do juna 2012. godine, a u ekspozeu mandatara šeste post-petooktobarske Vlade.

Rđavi vladari, pisao je Tacit, uvek koriste „javni govor“ koji nema nikakve veze sa realnošću. Javni govor nekorespondentan realnošću Tacit naziva korumpiranim jezikom i pojašnjava njegovo značenje: „zloupotrebom jezika oni okrutnost opisuju kao opravdanu kaznu; pljačku kao ekonomiju; egzekuciju kao podučavanje disciplini“.

Pretpostavka dostojanstvenog života, koji za građane Srbije čini se postoji samo u zaboravljenom ekspozeu iz 2008. godine, je i poštovanje politikâ jednakih šansi za sve. Srbijanska politička zajednica je daleko od ideje dobrog i pravednog društva, a rezultati socioloških istraživanja govore ne samo o niskom stepenu pravednosti, već potvrđuju činjenicu da je srbijansko društvo trenutno jedno od najzatvorenijih u Evropi. Istraživanja pokazuju ne samo da osoba iz radničke porodice nema gotovo nikakvu šansu da promeni svoje mesto u društvenoj strukturi u odnosu na svoje roditelje, već i da se gotovo graniči sa nemogućim šansa da jedna ista osoba napreduje u svom preduzeću ili, tokom celog radnog veka. Visoko školstvo je gotovo potpuno zatvoreno za siromašne. Post-komunistička transformacija srbijanskog društva je, kako pregnantno zaključuje Ivica Mladenović »gotovo u potpunosti restaurisala predmodernu konzerviranost društvene strukture u „krvi i poreklu”.

Nesaglasno ekspozeu u Srbiji je četiri godine kasnije, u januaru 2012. godine, registrovano 63.000 visokoobrazovanih i oko 200.000 mladih starosti između 15 i 30 godina - bez posla. Poslodavce ne može da pronađe ni 150 doktora nauka. Više od 64 odsto doktoranada smatra da nema perspektivu u Srbiji, dok više od 36 odsto ozbiljno planira da napusti Srbiju.

Mandatar Mirko Cvetković 7. jula 2008. godine je u obraćanju narodnim poslanicima kao očekivani rezultat Vlade koju će predvoditi naveo »otvaranje najmanje 200 hiljada novih radnih mesta u naredne četiri godine i smanjenje stope nezaposlenosti sa 18,1 odsto na 11,9 odsto«.

Stopa nezaposlenosti u Srbiji na kraju novembra 2011. godine iznosila je 23,7 odsto. Procene privrednika su da je za četiri godine izgubljeno 400.000 do 600.000 radnih mesta.

Nije devalvirala samo vrednost naših života. Devalvirala je i nacionalna valuta, pa se tako u leto 2008. godine, u vreme podnošenja ekspozea Mirka Cvetkovića 78,5 dinara menjalo za jedan euro, a prema kursu iz druge sedmice marta 2012., nešto više od 110 dinara. Srbijanska valuta je za tri i po godine izgubila 40 posto vrednosti, ekonomisti tvrde, kao nijedna moneta u okruženju.

Razloga za nezadovoljstvo, apatiju i razočarenje je mnoštvo, no čini se da je „nepodnošljiva socijalna situacija i nedostatak poverenja u institucije i politički sistem koji obilato uzgaja korpuciju i produbljuje socijalne nejednakosti” premrežio sve segmente svakodnevnice. Suočeni sa stvarnošću da je 16 odsto populacije starije od 65 godina, da 60 odsto mladih ne vidi načina da promeni besperspektivnu svakodnevnicu, da je radnička klasa „pretvorena u ismijani relikt socijalizma zabilježen na crno-bijelim fotografijama, a radnik postao sjećanje na čovjeka koji je ’nekad’ izgradio sve što mu je ’danas’ oduzeto“ (Marijan Crtalić) postavlja se mnoštvo pitanja, ali se nekako u svetlu „pomirenja dva bola“ nameće jedno: zasto je priča o »nacionalnom pomirenju« bila važnija od izgradnje normalne Srbije?

Zato što bi u normalnoj Srbiji bilo nezamislivo da se presudom bilo kog suda Marko Milošević oslobodi svih optužbi zbog zastarevanja procesa. Zato što u normalnoj Srbiji Miloševićevi sledbenici ne bi bezočno, u lice poniženih učesnika 09. marta, demonstracija 1996/97. i oktobra 2000. izgovorili da bez njih ne bi bilo ni evropskog puta Srbije. Zato što u normalnoj Srbiji glasnogovornici 90-tih ne bi mogli da izgovore tvrdnju koja nailazi na ćutanje i odobravanje demokratske elite, da je Miloševićeva nacionalna politika danas doživela punu satisfakciju u politici aktuelne vlasti. Zato što u normalnoj Srbiji portparol zločinačkog ubijanja Bosne se ne bi popeo na briselsku binu, i ne bi pevao o reci koju su zauvek okrvavili i obeščastili zločinci sa srpskom zastavom u rukama i bože pravde na usnama.

Zato što u normalnoj zemlji sticanje statusa kandidata za EU ne bi slavila samo jedna politička stranka, već cela Srbija. U normalnoj Srbiji bilo bi nezamislivo da se razmišlja o spajanju svih izbora, a u perspektivi, zašto da ne i ukidanju, jer kada imamo jednog vođu i jednu partiju, čemu izborni egzibicionizam? Svi će građani biti vernici jedne partije, vernici u jednom vođi. U zemlji u kojoj više nije nezamislivo ni da se Narodna skupština samoukine, 20.000 građana u tišini je otišlo do groba Zorana Đinđića.

Tokvil tvrdi da je „korupcija temelj despotije“. U normalnoj Srbiji bilo bi nezamisliva partokratska hajdučija. U srži iskvaren, poredak partitokratske hajdučije obesmišljava svako zalaganje za opšte dobro i javni interes. Vlast je izgubila legitimnost, partije reprezentativnost, civilno društvo eutanazirano.

U Srbiji za koju su nam pre četiri godine obećali da će biti normalna zemlja, pored partokratske hajdučije i zaboravljenog ekspozea postoji još nešto: zapis britanskog putopisca Vivijanija, koji u knjizi „Srbija - raj za siromašn?g čoveka“ opisuje Beograd rečima: svaka druga kuća je kafana, svaka druga radnja je menjačnica. Dvesta godina kasnije ekspozeom najavljena zaštita stanovnika tog raja za siromašne, kreščendo doživljava 2012. godine umirujućom tvrdnjom Mirka Cvetkovića da se „u Srbiji nije gladovalo ni u mnogo teže vreme“.

	Jelena S. Mihajlovska