Izraelski Premijer Benjamin Netanijahu posetio je SAD početkom marta 2012. Došao je da kaže, još jednom, da nuklearni Iran predstavlja egzistencijalnu pretnju Izraelu, i da Izrael zadržava pravo da preduzme pravovremenu akciju da se tome suprotstavi. Predsednik Obama se energično složio da nuklearni Iran predstavlja egzistencijalnu pretnju Izraelu, ali da SAD ne mogu to da podrže, jer je pravi čas za Netanijahua prošao. Moraju da se iscrpe mogućnosti nevojne akcije protiv Irana, pre nego što se počne misliti na drugačije korake.
Hajde da ispitamo premise. Zašto bi Iran sa nuklearnim oružjem predstavljao egzistencijalnu pretnju za Izrael? Naime, ko veruje da bi Iran, ako ima nuklearno oružje, to oružje upotrebio da bombarduje Izrael? Sada niko, na bilo kom odgovornom položaju u Izraelu, u SAD, ili bilo gde u svetu, u to ne veruje. Oni samo govore da veruju.
Hajde da počnemo sa tobožnjim argumentima. Izraelski zvaničnici ukazuju na činjenicu da su predsednik Ahmadinedžad i drugi rekli da žele da „zbrišu” Izrael. Naravno, mnogi stručnjaci su naglasili da prevod nije tačan. Ali čak i da je tačan, znači li to išta drugo do ponavljanje dugotrajnog stava velikog broja ljudi na Bliskom istoku koji se suprotstavljaju konceptu jevrejske države i zastupaju različita druga rešenja u tom dugom osporavanju?
Zašto bi, zaboga, Iran bombardovao Izrael? Ako bi to uradili, ubili bi bar onoliko Arapa koliko i Izraelaca. I postali bi odmah predmet izraelske odmazde, koji je dobro naoružan nuklearnim oružjem. Iran koji bombarduje Izrael je fantazija u koju nijedan odgovorni političar ne veruje.
Pa ako u to ne veruju, zašto to govore? Odgovor mi izgleda jasan. Ako bi Iran konačno i imao neko nuklearno oružje, to bi doista nešto promenilo. Promenilo bi geopolitički balans na Bliskom istoku i politički oslabilo položaj Izraela. To bi verovatno, takođe, vodilo brzom snabdevanju nuklearnim oružjem brojnih drugih zemalja. Mislim da bi odmah počele Saudijska Arabija, Egipat i Turska.
Ako bi Izrael ili SAD bombardovale Iran preventivno, odmah bi nastale enormne političke posledice. Pre svega, to bi skoro sigurno bilo neefikasno zaustavljanje iranskog projekta. Drugo, to bi politički oslabilo položaj i Izraela i SAD u celom svetu. Dva razloga objašnjavaju zašto ima toliko suprotstavljanja vojnih obaveštajnih službi Izraela i SAD, toj vojnoj raspravi. Ono čega se oni plaše je da bi rasprava mogla da se „primi” i da dozvoli nekim političkim liderima, da polude i započnu rat.
Tako su i Izrael i SAD zarobljeni u gubitničkoj situaciji. Šta god da urade, politički gube. Verujem da su oni toga svesni i da ni Netanijahu ni Obama ne mogu da pronađu šta stvarno uraditi i kako da održe svoje vlastite političke interese na unutrašnjem planu. Stoga provode vreme prekorevajući i ucenjujući jedan drugog. U međuvremenu, iransko vođstvo koristi saopštenja da bi mahalo patriotskim zastavama i jačalo svoj unutrašnji položaj koji je, ne tako davno, bio ozbiljno ugrožen.
Međutim, vratimo se Palestini, koja ostaje realni problem za Izrael. Hamas je sada odlučio da veže svoju strategiju za Egipat i Muslimansku braću, koja, izgleda, kontrolišu egipatsku vladu. Fatah se očigledno plaši da može da izgubi kontrolu nad Zapadnom obalom u korist Hamasa. Uhvaćen u zamku između Hamasa i vlade SAD, palestinski predsednik Abas je takođe u gubitničkoj poziciji i takođe ne zna šta da radi. Tako da drhti, trese se kao prut, što ne izgleda kao najbolja taktika za preživljavanje.
Budućnost je na strani Palestine. A ja, jednostavno, ne verujem da se ona može držati mirnom. Može li Izrael da se sporazume sa Palestinom? Uskoro ćemo to saznati.