Bašar al-Asad je dospeo na vrh liste najpopularnijih ljudi sveta. Svi ga proglašavaju tiraninom, čak vrlo krvavim tiraninom. Čak i one vlade koje odbijaju da ga optužuju izgleda da ga savetuju da obuzda svoju represiju i da napravi neke političke ustupke svojim unutrašnjim protivnicima.
Pa kako to da on ignoriše svaki ovaj savet i nastavlja da koristi maksimum snage u političkom kontrolisanju Sirije? Zašto nema spoljašnje intervencije koja bi ga prisilila da se ukloni? Da bismo odgovorili na ova pitanja, počnimo sa procenjivanjem njegovih snaga. Počnimo s tim da ima snažnu vojsku, i da su, do sada, sa nekoliko izuzetaka, armija i druge strukture sile u zemlji ostale lojalne režimu. Drugo, izgleda da on i dalje komanduje podrškom barem polovine populacije zbog čega se tamo sve više sukobi opisuju kao građanski rat.
Ključna mesta u vladi i oficirskim telima u rukama su Alavija, grani Šiitskog islama. Alavi su manjina populacije i sigurno je da se plaše toga šta će biti sa njima ako opozicione snage, u velikoj meri Suniti, dođu na vlast. Osim toga, druge značajne manjinske snage – hrišćani, Druzi i Kurdi – izgleda da takođe brinu zbog Suniti vlade. Konačno, velika trgovačka buržoazija već se okrenula protiv Asada i Baas partije.
Ali, da li je ovo dovoljno? Ako bi ovo bilo sve, sumnjam da bi Asad mogao još dugo. Režim je pritisnut ekonomski. Opozicionu Slobodnu Sirijsku armiju podržavaju irački Suniti i, verovatno, Katar. A hor optužbi u svetskoj štampi i od političara svih vrsta svaki dan je sve glasniji.
Ipak, ne mislim da ćemo za godinu ili dve videti da je Asad otišao, ili da se režim u osnovi promenio. Razlog tome je da oni koji ga najglasnije optužuju u stvari ne žele da on ode. Hajde da ih pogledamo jednog po jednog.
Saudijska Arabija: Ministar inostranih poslova rekao je Njujork Tajmsu da „nasilje mora da se zaustavi i da se sirijskoj vladi ne da više nijedna šansa”. Ovo zvuči stvarno snažno sve dok ne primetimo da je dodao da „međunarodna intervencija mora da bude isključena”. Činjenica je da Saudijska Arabija želi kredit oponiranja Asadu, ali je vrlo uplašena zbog potonje vlade. Saudijska Arabija zna da bi u post-Asadovoj (verovatno potpuno anarhičnoj) Siriji. Al-Kaida našla bazu. A Saudijci znaju da je cilj broj jedan al-Kaide upravo svrgavanje saudijskog režima. Ergo, „bez međunarodne intervencije”.
Izrael: Da, Izrael nastavlja sa svojom opsesijom Iranom. i da, Baasistička Sirija je i dalje prijateljska sila, naklonjena Iranu. Ali, kada je sve rečeno i učinjeno, Sirija je uvek bila relativno dobar arapski sused, ostrvo stabilnosti za Izraelce. Da, Sirijci pomažu Hezbolahu, ali je i Hezbolah, takođe, relativno miran. Zašto bi Izraelci stvarno želeli da preuzmu rizik od turbulentne post-Baasističke Sirije? Ko bi tada držao vlast i da li bi ta vlast obuzdavala dzihad protiv Izraela? I zar ne bi pad Asada vodio uznemiravanju Libana, koji sada izgleda relativno miran i stabilan, i zar se to možda ne bi završilo u daljem snaženju i obnavljanju radikalizma Hezbolaha? Ako Asad padne, Izrael bi mnogo izgubio, a ne tako mnogo dobio.
SAD: Vlada SAD govori snažnim glasom. Ali, zar niste primetili koliko je opreza u praksi? Vašington Post je 11. februara ovako naslovio jedan članak „Dok se odvija krvoproliće, SAD ne vidi dobar izlaz za Siriju”. Priča, koja sledi, ističe da vlada SAD nema „apetit za vojnu intervenciju”. Nema apetit, uprkos pritisku intelektualaca kao što je Čarls Krautemer koji je dovoljno iskren da prizna da „to nije baš zbog slobode”. Stvarno je, kaže on, ono što je u vezi sa uništenjem režima u Iranu.
Ali, zar to nije upravo ono zbog čega Obama i njegovi savetnici ne vide dobra rešenja? Oni su bili naterani u libijsku operaciju. SAD nisu izgubile mnogo života ali, da li su, doista, postigle geopolitičku prednost, kao rezultat? Da li je novi libijski režim, ako neko uopšte moze reći da postoji novi libijski režim, nešto bolji? Ili je ovo početak njegove duge unutrašnje nestabilnosti, kao što je slučaj i sa Irakom?
I tako, kada je Rusija uložila veto na rezoluciju UN o Siriji, mogu da zamislim uzdah olakšanja u Vašingtonu. Pritisak za započinjanje intervencije libijskog stila je popustio. Obama se zaštitio od republikanskog dodijavanja ruskim vetom. A Suzan Rajs, ambasadorka SAD pri UN, mogla je svu krivicu da baci na Ruse. Oni su „odvratni” rekla je, ali vrlo fino, tako diplomatski.
Francuska: Uvek nostalgičan prema nekad dominantnoj ulozi u Siriji, ministar inostranih poslova Alen Žipe je vikao i optuživao. Ali trupe? Mora da se šalite? Dolaze izbori, a slanje trupa uopšte ne bi bilo popularno, posebno zato što ovo ne bi bio lak posao, kao Libija.
Turska: Turska je neverovatno poboljšala svoje odnose sa arapskim svetom poslednjih deset godina. Ona definitivno nije srećna u vezi sa građanskim ratom na svojim granicama. Želela bi da vidi neki politički kompromis. A ministar spoljnih poslova Ahmet Davitoglu je citiran kako garantuje da „Turska ne snabdeva oružjem niti podrškom dezertere”. Turska želi da bude prijatelj svim stranama. A, osim toga, Turska ima vlastito pitanje Kurda, a Sirija moze da ponudi aktivnu podrsku, oko čega se do sada uzdržavala.
I tako, ko želi da interveniše u Siriji? Možda Katar. Ali, Katar, iako bogat, teško da je velika vojna sila. Donja linija je takva, svejedno što je glasna retorika i svejedno što je grozan građanski rat, niko stvarno, stvarno ne želi da Asad ode. Tako da će, najverovatnije, ostati. <