Nekada su SAD imale mnogo prijatelja ili, bar, relativno odane sledbenike. Ovih dana izgleda da imaju samo protivnike svih političkih boja. Osim toga ne izgleda da im dobro ide ni u neprijateljskim okršajima.
Pogledajmo šta se događalo novembra 2011. i u prvoj polovini decembra. Bilo je konfrontacija sa Kinom, Pakistanom, Saudijskom Arabijom, Izraelom, Iranom, Nemačkom i Latinskom Amerikom. Ne bi se reklo da su SAD pri tom izvukle bolji deo iz bilo kog od ovih sporova.
Svet je protumačio prisustvo i obraćanje Predsednika Obame u Australiji kao otvoreni izazov Kini. On je u australijskom Parlamentu rekao da SAD žele "resurse nužne za održavanje našeg snažnog vojnog prisustva u ovom regionu". U tu svrhu SAD postavljaju 250 marinaca u jednoj australijskoj vazduhoplovnoj bazi u Darvinu (i možda sve veći broj u budućnosti, do 2050.).
Ovo je samo jedan od brojnih gestova sličnog vojnog razmetanja u regionu. I tako, pošto se SAD izvlače (ili su prisiljene da se povuku) sa Bliskog istoka - i zbog političkih i zbog finansijskih razloga - one pokazuju svoje mišiće u azijsko-pacifičkom regionu. Da li se u ovo, doista, može verovati,imajući na umu, istovremeno, rastuće protivljenje javnog mnenja SAD prema spoljnom mešanju i hitne zahteve za smanjivanjem troškova, čak i vojnih? Do sada, kineski "odgovor" bio je virtualno ne-odgovor, jer, kako se kaže, vreme je na kineskoj strani, čak i u kineskim odnosima sa SAD, ili, možda, baš posebno u kineskim odnosima sa SAD.
Zatim, tu je Pakistan. SAD su bacile rukavicu izazova. Pakistan mora da prestane da tetoši svoje islamističke pokrete. On mora da prestane da potkopava Karzaijevu vladu u Avganistanu. On mora da prestane da preti Indiji ugrožavajućom vojnom akcijom u Kašmiru. Ili šta? U tome je problem. Izgleda, prema procurelim dokumentima, da su SAD mislile da njihov bar poslednji prijatelj u Pakistanu, sadašnji Predsednik Asif Ali Zardari može da otpusti armijskog vođu, generala Ašfak Parvez Kajanija. Umesto toga, general Kajani je sredio da Predsednik Zardari ode u Dubaji na lečenje. Potencijalni državni udar, pomognut s leđa od SAD, je propao. A ako SAD probaju da se osvete ukidajući finansijsku pomoć, uvek je tu Kina da zauzme njihovo mesto.
Na Bliskom istoku, ono što Predsednik Obama želi iznad svega je da se ništa dramatično ne desi između Izraela i Palestine sve do, barem, njegovog ponovnog izbora. Ovo realno ne zadovoljava potrebe Saudijske Arabije ili Premijera Netanjahua u Izraelu. Tako da i jedni i drugi, sa stanovišta SAD, postupaju tako da nastavljaju da podstiču buru u tom loncu. A SAD su se stavile u položaj da se zauzimaju, da zastupaju, a ne da im komanduju ili ih kontrolišu.
Zatim je tu Iran, pretpostavljeno glavna neposredna briga SAD (kao i Saudijske Arabije i Izraela). Pa su SAD koristile svoje najtajnije avione dronove da špijuniraju Iran. Ništa iznenađujuće u ovome, osim što izgleda da se nekako jedan od ovih dronova prizemljio u Iranu. Kažem "prizemljio" jer je ključno pitanje zašto se i kako prizemljio. CIA, čiji je ovo avion, neuverljivo je pokušala da to objasni mehaničkim kvarom. Iranci su dali da se nazre da su oni oborili avion sajberakcijom. SAD kažu "nemoguće" - ali Debka, internet glas izraelskih jastrebova, kaže da je to istina. Ja, na primer, mislim da je to moguće. Osim toga, sada kada Iranci imaju drop,oni rade na otkrivanju svih njegovih tehničkih tajni. Ko zna? Oni mogu da objave tajne kako bi ih saznao ceo svet. A tada, koliko tajni supertajni dronovi mogu biti?
I, naravno, Nemačka. Kao što svi znaju, postoji "kriza" u evrozoni. A Kancelarka Merkel je radila vrlo naporno da privoli zemlje evrozone da prihvate "rešenje" koje će raditi za nju, i politički, unutar Nemačke, i ekonomski, unutar Evrope. Ona je insistirala da se donese novi evropski sporazum koji bi automatski nametao sankcije zemljama evrozone koje krše pravila. SAD misle da je to pogrešan pristup. Mišljenje SAD je da je to srednjoročna akcija koja se neće usmeriti na vrlo kratkoročnu situaciju. Obama je hitno uputio svog sekretara Trezora Timoti Gajtnera u Evropu, da insistira na njegovim alternativnim sugestijama. Važno je primetiti da je Gajtner totalno ignorisan i da su se Nemci držali svog izbora.
I konačno, latinskoameričke i karipske zemlje sastale su se u Venecueli da bi osnovale novu organizaciju, CELAC - što su španski inicijali za Zajednicu latinskoameričkih i karipskih država. Sve zemlje Amerike su potpisale, osim dve, koje nisu bile pozvane - SAD i Kanada. CELACu je namenjena uloga da zameni Organizaciju američkih država (OAS), koja je uključivala SAD i Kanadu ali je suspendovala Kubu. Možda će biti potrebno neko vreme da OAS nestane i da ostane samo CELAC. Ni to, sigurno, nije nešto što se pozdravlja u Vašingtonu.