Šta se u stvari desilo u Engleskoj

Engleska je postala jedna od vodećih zemalja u svetu po dubini jaza između siromašnih i bogatih, što je postala zemlja u kojoj se marginalizacija najsiromašnijih dosledno i brutalno sprovodi i koja mnogostrano odražava duboku krizu u koju upada sve više udesno orijentisana, nezajažljiva i gramziva ljudska životinjska vrsta ispoljavajući na taj način svoju pravu predatorsku narav.
Ovogodišnji i rušilački nemiri širom Engleske su počeli kao miran i dobro organizovan antipolicijski protest u Londonu, kao sasvim primerena reakcija nakon što je policija ubila jednog "obojenog", navodno člana neke kriminalne bande, zato što je navodno pucao iz revolvera na policiju. To se međutim pokazalo da je obična policijska laž, posto je posebna istražna komisija docnije ustanovila da iz revolvera nađenog kod ubijenog, uopšte nije ispaljen metak. Ovo navodim zato da naglasim da su u samom početku nemiri imali anti-rasističku primesu sto nije retko u slučaju često rasističkih, bar tako ih "obojeni" doživljavaju, postupaka engleske policije. Ova anti-rasistička komponenta je međutim potpuno nestala trećeg dana nemira. U stvari u nemirima je učestvovalo 60% belih prema 40% "obojenih".

S obzirom na svoju levu humanističku opredeljenost, naravno da sam u samom početku od srca navijao za učesnike u protestu, i to pre svega zato što smatram da mladi, i "obojeni" i beli, u veoma raznobojnoj Engleskoj imaju puno dobrih razloga da budu nezadovoljni i da svoje nezadovoljstvo iskazuju javnim protestima. I to pre svega zato što je tokom proteklih decenija usled pogrešno (bar ja tako sudim) vođene politike (kako torijevaca tako i laburista) Engleska postala jedna od vodećih zemalja u svetu po dubini jaza između siromašnih i bogatih, što je postala zemlja u kojoj se marginalizacija najsiromašnijih dosledno i brutalno sprovodi i koja mnogostrano odražava duboku krizu u koju upada sve više udesno orijentisana, nezajažljiva i gramziva Ijudska životinjska vrsta ispoljavajući na taj način svoju pravu predatorsku narav.
Međutim, veoma brzo i za mene podosta neočekivano, uglavnom miran protest prerastao je u pljačkaško ludilo i orgijanje. Snimci koje smo imali prilike da gledamo na TV neodoljivo su me podsećali na scene iz američkih naučno-fantastičkih filmova tipa " New York (ili Los Angeles) 2060." Video sam u crno obučene, maskirane siledžije, koje kao da nadiru iz nekakvog podzemlja u koje su bile saterane da bitišu a ne da žive (neobrazovani, zaglupljeni od strane političara, i opljačkani do gole kože od strane banditskih bankara), kako s puno žara i mržnje pomešane s radošču, pljačkaju i pale radnje. I to uglavnom sportske i elektronske radnje ne bi li se domogli statusnih simbola današnjih mladih tj. Nike-patika ili 3D i HD televizora i kompjutera, iPada, kao i onih idiotskih kompjuterskih igrica. A video sam i totalno zbunjene i zatečene, od straha paralisane londonske policajce, sasvim različite od onih svemoćnih "robokopa", čuvara reda i zakona iz filmova koji prikazuju nekakvu katastrofičnu anglosaksonsku viziju čovekove budućnosti, kako kao posmatrači stoje po strani i u stvari u panici su i ne znaju šta da rade. A saznao sam takođe da se pljačke dešavaju istovremeno u više delova Londona, da su čini se koordisane, i da je eventualna logistika rušilačkog pljačkanja bila obezbeđena korišćenjem pre svega Black-Berry, ali i drugih informacijskih 1T mreža. Sve u svemu, pravi Armageddon po ukusu reditelja Majkl Baya.

Zašto je došlo do prerastanja uglavnotn mirnog protesta u nasilničko orgijanje? Fenomen je veoma kompleksan pa i odgovora stoga ima puno, i to različitih. No pre no što pokušam da odgovorim, moram da naglasim sledeće. Kao prvo, danas u poodmaklim godinama nikako ne odobravam niti imam razumevanja za razbijanje izloga (iako sam 1939. lično učestvovao u razbijanju izloga nemačke knjižare u Novom Sadu u kome je bila izložena knjiga "Mein kampf'” ispod velike fotografije Adolfa Hitlera!), pljačku robe i podmetanje vatre. Međutim, kao drugo, smatram da je bankar koji dobija milionski bonus otet od novca poreskih platiša zbog uspešnog ili čak i neuspešnog kockanja s tuđim (odnosno mojim) parama, sto puta veći bandit, a lopovi su obojica, od onog tinejdžera koji je iz radnje s razbijenirn izlogom zdipio (a ko bi odoleo iskušenju!) na brzinu Applov iPad o kome sanja i koji inače ni u ludilu ne bi mogao da kupi, niti bi mu ga iko drugi kupio.
Najkraće rečeno, mislim da su nasilnički nemiri, paljevine i pljačka posledice višedecenijske kratkovidne loše politike (i torijevaca i laburista) potpunog napuštanja projekta izgradnje "društva dobrobiti" (kao što je to na primer Švedska), što je dovelo do velikog porasta društvene nejednakosti i duboke marginalizacije siromašnih. Nemiri su posledica i odražavaju haotično odrastanje jedne duboko frustrirane generacije koja je svestrano i totalno nesigurna u pogledu svoje budućnosti.

Mladi danas u Engleskoj osakaćeni su usled lošeg osnovnog obrazovanja i nebrige svojih neodgovornih roditelja, a takođe su i nesigurni da li će uspeti zbog enormnih školarina da studiraju na univerzitetu. A nesigurni su i da li će uspeti da nađu posao, da osnuju porodicu, a da kupovinu svoje kuće i ne pominjem. Šta više, nesigurni su i da li ce uopšte naći političara koji bi ozbiljno zastupao njihove interese umesto, na primer, da bulazni o torijevskoj viziji nekakvog "great society" u kome se svi, i tajkun s beskućnikom i vice versa, medusobno poštuju, grle i vole, ali naravno pod budnim okom brojne i dobro opremljene policije koja treba da bude glavni garant (tako danas smatra većina Engleza!) stabilnosti i prosperiteta društva.
Naravno da ima i drugačijih mišljenja. Neki ugledni torijevci, na primer, smatraju i javno zastupaju stav da su rušilački nemiri očekivani rezultat tridesetgodišnjeg lošeg uticaja liberalne inteligencije koji je uništio osnovne društvene vrednosti time što je dozvolio da su rađana deca koja ne znaju ko im je otac, što je u školama uništena disciplina inače ranije, u dobra vremena, lepo održavana šamarima i prutom, što je ukinuta meritokratija u obrazovanju, što je uništen nacionalni identitet, što zločini malo ili uopšte nisu kažnjavani, što su davane privilegije i prava a bez zahtevanja ikakve recipročne gradanske odgovornosti, itd. Za njih su učesnici pljačkaških nemira jedna podklasa sa dna engleskog društva koju čine bezvredni, neobrazovani i neodgovorni uglavnom mladi ljudi koji su u stvari "divlje životinje koje odgovaraju samo na instinktivne animalne impulse: da žderu i da piju, da se pare, da grabe i uništavaju tuđu imovinu...". Ja se naravno sa ovim mišljenjima duboko ne slažem, i užasavam ih se, a za razliku od većine mojih engleskih kompatriota uključujući i one koji su trenutno na vlasti. U stvari značajan deo engleskog drustva zahvatila je danas nekakva društvena histerija koja nateruje da sudovi danonoćno rade pošto treba što brže i efikasnije da izreknu više od 2500 presuda (u zatvorima već nema slobodnih mesta!), i to presuda čija je strogost nesrazmerna težini prekršaja, i koje se ne zasnivaju na doslovnom poštovanju slova zakona i pravdi, već treba da predstavljaju osvetu pristalica policijski koncipiranog društvenog "reda i mira" i drugih "tradicionalnih vrednosti engleskog društva".