Razgovor o knjizi Čarlsa Ingraoa

Kontroverzne kontroverze

U prostorijama redakcije lista Republika održan je 27. septembra 2011. razgovor o jednodecenijskom projektu američkog istoričara Čarlsa Ingraoa pretočenog u knjigu pod nazivom Suočavanje sa jugoslavenskim kontroverzama. Knjigu je u decembru prošle godine objavila izdavačka kuća Buybook iz Sarajeva.

U razgovoru su učestvovali Zagorka Golubović, Mirko Đorđević, Milenko Marković, Olivera Milosavljević, Vojin Dimitrijević, Nikola Samardžić, Nebojša Popov i Sonja Prodanović. Medijatori razgovora bili su Jovan Pešalj kao predstavnik Građanskih inicijativa i Dragan Stojković, član uredništva Republike.
Dragan Stojković: Dobar dan svima, hvala što ste se odazvali pozivu. Knjiga o kojoj danas govorimo predstavlja rezultat desetogodišnjeg rada čitavih timova naučnika iz sveta ali i iz bivših jugoslovenskih republika. To je jedinstven poduhvat i pa su stoga Građanske inicijative i list Republika organizovale ovaj susret sa ciljem da naši istaknuti sociolozi, istoričari, pravnici kritički vrednuju njezine domete, koliko je to, naravno moguće u razgovoru od nekoliko časova. Ovaj razgovor trebalo je da vode Zlatoje Martinov, glavni i odgovorni urednik Republike i Gojko Mišković u ime Građanskih inicijativa. Zlatoje Martinov je na putu u inostranstvu, a Gojko Mišković je sprečen usled novoiskrslih radnih obaveza. Obojica su me zamolili da vam prenesem njihove pozdrave i želje za uspešan razgovor. Reč prepuštam Jovanu Pešalju.

Jovan Pešalj: Knjiga pred vama je poslednja faza decenijskog projekta kada se prezentuju najvažniji rezultati, ovo nisu svi rezultati, svi rezultati se nalaze na sajtu Inicijative naučnika i kada se sa tim rezultatima upoznaju šira javnost sa nekom namerom da se utiče na neka uobičajena tumačenja skorašnjih događaja. Takođe još bih želeo da naglasim da je od početka ovog projekta posebna pažnja poklonjena srpskoj javnosti i ostala je želja da se utiče na srpske naučnike, srpsku javnost, počev od prve konferencije u Moroviću 2001. godine na kojoj su učestvovali samo srpski naučnici i naučnici sa Zapada, do toga da je na čelu svake ove radne grupe bio jedan predstavnik iz Srbije ili nekog srpskog porekla upravo iz namere da se rezultati učine prihvatljivijim široj srpskoj javnosti. Još bih želeo da se zahvalim u ime Inicijative naučnika i fondacije koje su finansirale ovo istraživanje, Nacionalnoj zadužbini za demokratiju, američkom Institutu za mir i Maršalovom fondu. Ja bih sada zamolio učesnike ovog razgovora da nešto više kažu o tome. Prva se javila profesorka Golubović, izvolite.

Zaga Golubović: Hvala. Ograničiću se na dva uvodna teksta za koja mislim da su dosta i kontroverzna i problematična. Zadržala bih se na nekim problemima koji su izneti u prvom Ingraovom tekstu i drugom tekstu, čiji su autori Vočel i Benet jer mislim da su tu neke zamene teze izvršene i da su pravljena neka poređenja koja je teško odbraniti i koja nisu adekvatna istorijskim događajima. Prvo, tvrdim da je u Ingraoovom tekstu prilično dubiozno upoređivanje raspada Čehoslovačke i Jugoslavije, jer su uzroci i načini raspada sasvim različiti. Raspad Čehoslovačke nije primarno uzrokovan etničkim sukobima, već upadom sovjetskih trupa u Čehoslovačku koje su razorile tzv. praško proleće, a Jugoslavija se raspala pre svega težnjama Titovih naslednika za stvaranjem etničkih homogenih država.

Tu su razlike dosta velike i u postupku ali i u motivaciji. Dosta je čudno prihvatanje termina hrvatskog proleća ili buđenja hrvatskog proleća u povezivanje sa praškim prolećem, ovde se ne kaže baš eksplicitno povezivanje, ja to znam iz jedne diskusije odnosno rasprave koju sam vodila sa gospođom Kučar u Londonu gde je ona pokušala da hrvatskim Maspok predstavi kao praško proleće i da je sprečeno to hrvatsko proleće pa su zbog toga nastali poznati događaji iz devedesetih. Mislim da je stvarno to jedna krupna zamena teza jer praško proleće je bio izrazito socijalni pokret za oslobađanje od staljinizma i zato se i zvalo socijalizam sa humanim likom dok je takozvano hrvatsko proleće bio inspirisano nacionalnim buđenjem i težilo već u samom početku separatizmu i u onoj priči o ugroženosti svih jugoslovenskih naroda kad se objašnjava zašto se morala Jugoslavija raspasti, Hrvati su upravo kroz taj nacionalni pokret pokazivali da su ugroženi jer moraju da finansiraju Kosovo, manje razvijene zemlje, i nemaju mogućnosti da razviju svoju etničku homogenost i identitet. Mislim da je ta teza ovde najproblematičnija. Zatim, druga teza gde se kaže da nesposobnost jugoslovenske države da stvori dovoljno veliku grupu građana koji bi delili osećanje nacionalnog identiteta je jedan od razloga raspada. Opet je to zamena teze jer jugoslovenstvo nije bilo nacionalni identitet već državotvorni, a činjenica da nije bio mali broj onih, mislim da su to mnogi pozaboravljali, koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni. Međutim, poslednjih godina pred raspad Jugoslavije, ja to znam iz vlastitog iskustva kad smo se u popisu moja ćerka i ja izjasnili kao Jugosloveni, ja sam se sa popisivačem morala svađati jer je on insistirao da napiše da smo „nacionalno neopredeljeni“ jer je zakon o popisu 1991. godine već nije poznavao jugoslovenstvo kao nacionalnu pripadnost. Rekla sam: izvinite, insistiram da napišete Jugosloven, a da li će to neko posle menjati i kako će to interpretirati to ćemo da vidimo. Odgovorio mi je: Nama je naređeno da napišemo neopredeljen.

Država nije sankcionisala jugoslovenstvo kao naciju

Prema tome reč je opet o tezi koja vodi tome i koja je po mom mišljenju problematična, kaže se da je država sankcionisala jugoslovenstvo kao naciju. Mislim da to apsolutno ne stoji, prvo, nije trebalo da je definiše kao naciju ali trebalo je da je učvrsti kao državotvornu politiku. Sama činjenica da u popisu nije bilo poželjno da se izjašnjavaš kao Jugosloven znači da država to nije sankcionisala. Kad se kaže Jugoslavija to je bila samo maska za srpsku hegemoniju, dosta je tu tezu teško braniti, dobro u vojsci je sigurno bilo najviše Srba itd, ali kada je reč o hegemoniji onda su po svom razvoju, napredovanju, ekonomskom prosperitetu, sigurno bile više Slovenija i Hrvatska i one su prve istakle tezu o ugroženosti u Jugoslaviji jer kao najnaprednije su bile zakočene u daljem razvoju, opet pozivajući se na to da treba da pomažu zaostale republike, uključujući i Srbiju i Kosovo. Dakle, mislim da te dve- tri teze sasvim protivreče istoriji Jugoslavije i da se na taj način ne može objasniti njezin raspad. Dalje se kaže da su političari po republikama shvatili da će im za ostanak na vlasti biti potrebna podrška javnosti, pa su stoga morali da igraju na kartu nacionalnih osećanja. To je interpretirano u knjizi kao da je javnost već tada bila masovno nacionalistički orijentisana. Dakle, objašnjava se zašto se tokom raspada Jugoslavije i posle toga sve više budio i razvijao nacionalizam. A kaže se istovremeno kako je zbog toga put tranzicije pošao tim putem kojim je pošao, a mogao je biti drugačiji mada se baš to ne objašnjava: šta je moglo biti drugačije. Ne objašnjava se, recimo, zašto su propali pokušaji Ante Markovića za reafirmaciju Jugoslavije koji nisu dobili podršku iz inostranstva, nisu slučajno Hrvati slučajno rekli „Danke Dojčland“ kad se raspala Jugoslavija. Nemačka je više podupirala raspad nego što je davala šanse jednom Ante Markoviću koji je pokušao da stvaranjem ustavotvorne skupštine začne demokratizaciju.

U svakom slučaju Marković je bio drugačiji, imao je drugačiju perspektivu Jugoslavije nego političari koji su bili predstavnici ili naslednici Titovi u svojim državama. Ja sam pisala o tome u nekoliko navrata. Već negde tamo od 1975. godine kad sam bila u Švedskoj, mene su pitali, pošto su dosta bili zainteresovani za Jugoslaviju i za takozvane reforme koje su bile objavljene kao novi kurs, a godinu dana ranije je donet i novi Ustav. Mene su pitali šta mislim o tom Ustavu, ja sam stvarno izgleda bila vidovita, rekla sam „taj ustav je uvod u raspad Jugoslavije“. Zašto? Jer se u Ustavu doslovno kaže „najpozvanije su državotvorne republike kao najviši elementi samoupravljanja da rešavaju o sudbini Jugoslavije“. Za mene je to bio uvod u raspad Jugoslavije i ako hoćemo da razgovaramo o raspadu Jugoslavije mislim da se ne može preći preko tog elementa. Još nekoliko reči o tome. Prvo, Tito je ostavio naslednike koji su jedva dočekali mogućnost da budu gospodari na svome a da bi bili gospodari na svome morala se raspasti Jugoslavija i stvoriti nacionalna država. Dakle nije reč o tome, kao što se u knjizi kaže, da nacije koje su sačivanjavale Jugoslaviju nisu bile kulturno homogene i jedino što ih je povezivalo bio je jedinstveni oficijelni jezik i da su se zbog toga stvarala stalna trvenja. Ja sam kao sociolog obilazila Jugoslaviju i vršila istraživanja i na Kosovu i u južnim i severnim delovima Jugoslavije, a Nebojša i ja smo 1986. godine vršili jedno veliko sociološko istraživanje na celoj Jugoslavije. I šta se pokazalo? Pokazalo se da etnička distanca uopšte nije bila velika naročito je to bio slučaj u Bosni i Hercegovini jer tu je i bilo najviše mešovitih brakova, ali nije bila čak velika ni na Kosovu, nije bila takva ni u Hrvatskoj. Ne pamtim da li se to poredilo sa nekim drugim zemljama gde je etnička distanca bila mnogo veća. Ali u svakom sučaju u Evropši su postojale zemlje sa nekoliko puta većom međuetničkom distancom, pa u njima nije došlo do krvavohg rara niti do raspada države. Prema tome nije bila stvar u tome da je nedovoljna kulturna homogenost uzrokovala krah Jugoslavije i njezin raspad, nego je to učinila aspiracija novih političkih lidera da budu istinski gospodari na svom terenu, na svom feudu. Ne negiram naravno ni ogromne razlike u ekonomskoj razvijenosti republika SFRJ. Sigurno je da su ti novi lideri mogli igrati, a i igrali su, na tu kartu. Takodje je izvesno da je vrlo lako bilo stvoriti sukob između npr. jedne Slovenije i Kosova - Slovenije koja je već osećala teret da daje previše tim nerazvijenim delovima Jugoslavije.

Međutim, uopšte ne mogu da prihvatim tezu koja dosta kruži i ovde i u inostranstvu da je Jugoslavija trebalo da se raspadne i da nije mogla da se održi. Ona je imala, po mom mišljenju, daleko bolje šanse da se održi i da održi jednu tranziciju po demokratskoj liniji nego što su to imale druge realsocijalističke zemlje. Dakle, ima jedna teza koja je takođe pod znakom pitanja, a to je da je strani faktor bio glavni uzročnik raspada Jugoslavije. Razlozi i uzroci raspada leže u unutrašnjim faktorima, dok je spoljni samo priopomaogao u trenucima kada je raspad već bio očigledan i neminovan.
Već sam govorila koji su to unutrašnji faktori koji su uz to imali i podstrek koji im je dao Ustav iz 1974., gde se kaže da su republičke države one koje treba da odlučuju o tome kako će se dalje razvijati SFRJ, i nije slučajno da su zbog ambicija repuibličkih partijskih rukovodstava sa novim pluralizmom nastale i nove partije koje su sve bile zasnovane na nacionalnoj liniji. U tom momentu nije se moglo očekivati da se radi na održanju Jugoslavije i jednoj mudrije zasnovanoj tranziciji i to su stvari koje se ne uzimaju dovoljno u obzir. To je razlog zašto se nakon raspada Jugoslavije, sve republike osim Slovenije – mada i tamo ima bitnih razvojnih problema - nalaze na involutivnom putu. Hvala.

Mirko Đorđević: Ja ću nakon čitanja ove knjige izneti neka svoja zapažanja i neke primedbe. Iz ovoga što sam čuo, vidim da ćemo se mi manje-više vrteti oko otvorenih pitanja i dobro što je ovde upotrebljena u naslovu reč kontroverze. Sve je to još uvek u znaku kontroverzi, makar kad se radi o tumačenjima, a ovo je jedna knjiga te vrste. Ja govorim o ovoj knjizi i tekstovima u njoj, a čujem da ima i šira verzija, ona mi nije dovoljno poznata, pa ću zato nekoliko reči o tome reći. Prvo što je dobro i što se na samom početku knjige nalazi, to je zapažanje da politička elita u svim državama nakon raspada Jugoslavije, ne samo ranije nego i danas kontroliše istoriju i na taj način te kontroverze samo uvećava, tako da smo sa ovom knjigom doista pred jednim načinjenim dobrim korakom ali ne i konačnim naučnim osvetljenjem uopšte svega onoga što je uzrokovalo raspad, što se videlo u toku krvavog raspada i što i danas stoji kao otvoreno pitanje. Prva moja napomena je u tome, dakle, da mi i danas nemamo doista situaciju da preovlađuju naučni pristupi nego još uvek imamo ono što nam nude političke elite u sadašnjim mini državama za potrebe sadašnjeg trenutka.

Imam dakle dve napomene. Prvo, ne vidim iz ove knjige, a pažljivo sam čitao, da se vodilo računa o nečem što je već urađeno na ovu temu u svoje vreme, još u toku ratnih operacija i nakon toga, pa se uopšte odatle polazi jer postoje knjige, grupe istraživača koji su problem posmatrali na jedan sličan ali ipak ne ovakav način, mislim na knjigu Srpska strana rata koja je u svetu zapažena i vrednovama i u svoje vreme i kasnije, kao prvi ozbiljan korak da se na probleme pogleda, pa smo očekivali hrvatsku stranu rata i ne znam i koju ali je nije bilo. Osim toga list Republika čiji smo danas gosti je pratio uživo zbivanja oko raspada i iznosio procene, zapažanja utemeljena na činjenicama koje danas u nauci bi morale da imaju mnogo važnije mesto nego što im se u ovoj knjizi pridaje.
Drugo, Jugoslavija se formalno raspala u okviru ratnih sukoba, ali u knjizi nisu iskorišćeni momenti već naučno valorizovani ranije. Raspad je započeo još sredinom '80-ih godina, a to ne vidim u ovoj knjizi. Da li se u knjizi iko bavio – i to je treća napomena - ulogom crkava i verskih zajednica u tom raspadu, a raspad Jugoslavije je počeo rano i počeo je između ostalog i po religijskim i konfesionalnim šavovima. Obično se ovde insistira na temi nacionalizma, to je nesporno, ali ko je hranio i davao logistiku tim nacionalizmima, to je ovde poprilično zanemareno. Danas se ima utisak, kada se čita ova knjiga, da Jugoslaviju takva kakava je bila, nisu hteli ni Hrvati, ni Slovenci ni Srbi, a razorio ju je čitav niz faktora: nesposobnost te partije koja je bila rukovodeća i jedina i ustavnopravna određena kao rukovodeća da se i sama transformiše.

Danas postoji još ću to da naglasim, čitav niz ovakvih knjiga ali mnoge od njih, mislim na ozbiljne knjige u svetu o raspadu Jugoslavije, nemaju slabosti da ne valorizuju već postojeće naučne rezultate koji su zavidni, a vreme je pokazalo da su tačni. Kad se danas priča o tome da li je ovo bio kraj velikosrpske hegemonije, osvajački ili građanski rat itd., odgovora nema i to ostaje u zaklonu tih kontroverzi još uvek. Kada bi se - a to je trebalo učiniti - uzela u obzir sva dosadašnja istraživanja u knjigama, tekstovima, grupa istraživača, naučnika, publicista - onda bi ova knjiga i dalje zadržala naslov kontroverza, jer je to još uvek kontroverza. Prijatno me je iznenadilo da u uvodnom tekstu ove knjige pisac insistira na tome koji su to znaci nacionalizma bili i u kojim su se sferama manifestovali, pa je ovde poveći deo posvećen famoznoj knjizi o Milutinu. Obično književno delo, pripovedačko ni po čemu novo kao književno umeće, igralo je ulogu velikog faktora i to smo mi u svoje vreme, analizirali, bukvalno taksativno.
Zato mislim da su ove napomene koje sam izneo makar dobre za razgovor, a vidim već da ćemo se u tom krugu kretati pa bih se sad na ovome ovde zaustavio.

Milenko Marković: Prvo je pitanje kada se ova knjiga uzme u ruke, šta nam ona nudi u odnosu na dosadašnja saznanja o propasti bivše Jugoslavije. Da li ona predstavlja iskorak u tom pogledu? Kako se nosi sa maglama i mitovima koja i te kako još uvek opterećuju naše predstave o onome što se dogodilo u vremenima teške krize. Oslobađanjem od tih opterećenja bitno zavisi kako ulazimo u novo doba. Nije irelevantno pitanje zašto su bivše članice sovjetskog lagera više odmakle na putu demokratije od bivših članica jugoslovenske federacije. Srbija i BiH su drastični primeri zaostajanja u pogledu demokratske tranzicije. Zašto su jugoslovenski nacionalizmi istorijski nazadniji od nacionalizama bivše sovjetske federacije? Nacionalizam u socijalističkom lageru nije proizveo krvave međuetničke obračune kao u bivšoj Jugoslaviji.
Priređivači knjige međutim, nisu imali ambicije da se upuštaju u ta pitanja, da dobijaju konačne odgovore.To jeste knjiga prevashodno o brojnim jugoslovenskim kontroverzama. Ja ću skrenuti pažnju na nekoliko tih kontroverzi bitnih pre svega za srpsku čitalačku populaciju.

Jedno je od kontroverzi - zašto se Jugoslavija jedina od bivših socijalističkih zemalja raspala krvavim međuetničkim ratovima. Time se bavi tekst pod naslovom „Rat u Hrvatskoj 1991-1995,“ koji je zanimljiv još i stoga jer su udružili svoja autorska umeća dvojica istoričara iz Hrvatske i Srbije. Sučeljavanja iz tih dveju republika uvek su bila značajna za opstanak Jugoslavije. Kao i danas: sređivanja prilika na Balkanu, u značajnoj meri zavise od procesa normalizacije odnosa između Hrvatske i Srbije. Danas na primer, daju se različiti odgovori o odgovornosti za protekle međuetničke ratove. Sve su bivše jugoslovenske republike nesumnjivo odgovorne za te ratove, a li svakako ne podjednako. Najveći doprinos toj kataklizmi dao je režim Slobodana Miloševića. “Milošević snosi ogroman dio krivice za konačno uništenje Jugoslavije“, kaže se na 38. strani ove knjige. Odbijao je predloge Hrvatske i drugih republika o konfederaciji, zastupajući koncept čvrste federacije, pod srpskom hegemonijom. Načelni stav njegove nacionalne politike je da „svi Srbi moraju živeti u jednoj državi“, pretvarajući na taj način „srpsko pitanje“u ratno pitanje. Otvorio ga je u Hrvatskoj, podstakavši pobunu hrvatskih Srba protiv hrvatske države i okrećući JNA na stranu te pobune. Neki srpski istoričari i politikolozi smatraju da je stanje u zemlji bilo toliko loše da bi se, da nije bilo Miloševića, našao neko drugi ko bi joj „zadao smrtni udarac“. Moguće da bi bilo tako, ali istorijske zabeleške dokazuju da je Milošević, a ne neko drugi, bio onaj koji je „gurnuo zemlju preko ivice“, konstatacija je autora ove knjige.

U knjizi će se naći i odgovor na još uvek sporno pitanje izmedju Srbije i Hrvatske: kakav se rat vodio u Hrvatskoj. Je li to bio agresivan, osvajački rat ili građanski rat. Bez obzira na pravne definicije toga rata, najvažnije je da su ga Hrvati doživeli kao agresiju na njihovu zemlju. Srbi ne samo tada,već i danas, ostaju kod definicije da je to bio građanski rat. U svakom slučaju to je još uvek sporno pitanje kome se ne nazire skoro razrešenje između dve države, pa se ono, ostavlja za neku dalju budućnost.
Međutim, slabost je razmatranja rata u Hrvatskoj što se bavi slabostima srpske vojne odbrane Kninske krajine. Kao da je važniji karakter srpske vojne odbrane Knina od političke strane hrvatsko-srpskog sukoba. Uspešna odbrana Knina teško da je uopšte i bila moguća. Pogrešan rat uvek je gubitnički. Brzina i uspešnost vojne akcije oslobađanja Hrvatske, ne leže samo u pomoći američkih generala, već pre svega u svesti o neophodnosti oslobađanja svoje rodne grude. Ne može se pri tome prenebregavati i drugo lice toga rata, to jest da su se tom prilikom ispoljavali i izgoni Srba odnosno etnička čišćenja sa njihovih životnih prostora, kao što su Knin i Slavonija. Pominje se, naprimer, sastanak Tuđmana sa svojim generalima 31. jula na Brionima, ali se ništa ne govori o Tuđmanovom stavu prema eventualnom srpskom egzodusu, drugim rečima, nije jasno izvedeno stanovište o opravdanosti hrvatskog oslobađanja Knina i drugih delova Hrvatske, ali i o neopravdanosti zločina nad srpskim civilima. Takva vrsta pojašnjenja izostala su u ovoj knjizi.

Veoma značajna strana knjige je u objašnjenju nedovoljne angažovanosti medjunarodne zajednice u gašenju požara u bivšoj Jugoslaviji. Navodi se pimer sporosti u prihvatanju šest „sigurnosnih zona“, u Bosni i Hercegovini, čija je primarna svrha bila zaštita civilnog stanovništva. Pa i nakon što su prihvaćene te zone, izostajalo je jasno obeležavanje njihovih granica i odlučnije vojno sprečavanje nasrtaja Mladićeve ili bosanske vojske. Ni u jednoj ranijoj mirnodopskoj akciji Ujedinjene nacije nisu ispoljile toliko slabosti kao u Bosni i Hercegovini.
Čitanjem ove knjige nameće se zaključak da u međunarodnoj zajednici nije bilo dovoljno političke volje za angažman na sprečavanju ratnih požara u B i H, pa i na celom prostoru bivše Jugoslavije. “S okončanjem hladnog rata Jugoslavija je izgubila strategijsku važnost tampon zone između Istoka i Zapada.“ (str.49). To može služiti kao razlog zašto SAD nisu bile spremne da izlože opasnosti nijednog američkog vojnika. Politika Vašingtona se sve vreme trajanja jugoslovenskog konflikta svodila na stanovište: „čini što manje i nadaj se najboljem“ (str.201). S druge strane, Rusija je gajila neskrivene simpatije prema vojno nadmoćnim bosansko-hercegovačkim Srbima i zakulisno je nastojala da ograniči intervenciju UN. (isto, 201). Posebno je zanimljiv podatak da je jedan od uslova da se pruži pomoć bio zahtev Međunarodne zajednice da „Jugoslavija ostane na okupu“. Evropska zajednica, naime, gnušala se prizora raspadanja Jugoslavije na mini državice. Čak je izneta mogućnost da Jugoslaviju u rat nisu gurnula proglašenja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, već izjava Džejmsa Bejkera ministra inostranih poslova SAD, sa namerom da blokira proglašenje tih nezavisnosti. On je naime prilikom svoje posete Beogradu izjavio da SAD neće „ni pod kakvim okolnostima priznati Sloveniju ili Hrvatsku“. Slična ocena mogla bi se protegnuti i na ulogu spoljnog faktora u rešavanju ukupnog jugoslovenskog konflikta. Zato smatramo da će u konačnom svođenju jugoslovenskih računa, izuzetno mesto zauzimati procena uloge međunarodne zajednice u rešavanju jugoslovenske tragedije.

Za političku javnost Srbije u kojoj još uvek postoji sklonost da se krivica za krah Jugoslavije i Srbije prebacuje na spoljni faktor, na „inostrane zavere“, veoma je značajno da su u knjizi naglasci na unutrašnjim faktorima. Preovlađuju analize o unutrašnjim slabostima režima, nemoćima centralnih organa vlasti da kontrolišu situaciju, procesima republikanizacije povezanim sa nacionalizmom. “Jugoslavija je samu sebe ubila“, kaže se u knjizi. Nije propušteno da se kaže da je osnovna baza podrške za razbijanje Jugoslavije bio nacionalizam. Tekst “Kosovo pod Miloševičevom vladavinom“ daleko je realniji u pogledu ocena te vladavine. Prikazani su svi bitni aspekti Miloševićeve represije prema kosovskim Albancima i gušenju kosovske autonomije. Međutim, autorima nije bila bliska ideja da je Miloševićeva represija išla na ruku ratnoj opciji, da nije davala šansu „Gandijevom otporu“ Ibrahima Rugove. Čitavo pisanje ovog teksta vođeno je tako kao da je oslobodilaćku borbu kosovskih Albanaca jedino ispravno predvodio, ne Ibrahim Rugova, već OVK odnosno ratna alternativa. Navedeno je u napomeni uz ovaj tekst, da su korišćeni razgovori sa pojedinm ličnostima iz predmiloševićevske srpske rukovodeće strukture, sa mnom, naprimer, ali se ne vide i znakovi tog korišćenja u postojećem tekstu.

Olivera Milosavljević: Ja bih govorila o dve kontroverze, ali ne o kontroverzama koje su opisane u ovoj knjizi, već o dve kontroverze koje izaziva ova knjiga. Jedna se odnosi na naslov i tu se ne bih složila sa kolegom Markovićem, da naslov odgovara sadržini knjige, ja ne znam šta su ovde jugoslovenske kontroverze zato što ova knjige pre svega u manjoj meri predstavlja hronologiju raspada Jugoslaviji ali u neporedivo većoj meri predstavlja hronologiju onoga što se desilo posle raspada Jugoslavije.

Svi autori eksplicitno govore o državama nastalim iz bivše Jugoslavije, stalno se govori o bivšoj Jugoslaviji, nema nikakve dileme da Jugoslavija prestaje da postoji 1992. godine i to se vidi iz svakog teksta i onda otkuda suočavanje sa jugoslovenskim kontroverzama. Sad, može da se postavi pitanje da je taj naslov jugoslovenske kontroverze samo tehničke prirode da je to možda ispalo malo jednostavnije za upotrebu, ali onda bi to impliciralo da je Jugoslavija jedna prazna ljuštura u koju može da se stavi apsolutno svaka sadržina ili naprotiv može da se pretpostavi da se time želelo sugerisati da sve što je usledilo za nestankom Jugoslavije, predstavlja njeno autentično nasleđe sa čime apsolutno ne mogu da se složim, niti bi to prosto jedno ozbiljno istraživanje potvrdilo. Dakle, zašto se faktički postojeće etničke države koje su mogle da nastanu samo razbijanjem Jugoslavije podvode pod termin jugoslovenske kontroverze, zašto se nije išlo na ono što direktno to jeste, zašto ovo nije suočavanje sa kontroverzama južnoslovenskih nacionalizama. To bi bio adekvatan naziv za ono što je sadržano u ovoj knjizi i to pitanje dobija još dublju dimenziju u uvodu gde autor na strani 14 kaže da se jugoslovenske kontroverze mogu pratiti i do 1389-te, a mogu čak da se prate i do antičkog doba. Dakle ta Jugoslavija je zaista jedna prazna ljuštura u koju može da se ugura apsolutno sve. Zašto ovo kažem? Pa zato što se postavlja pitanje kakve veze ima sa Jugoslavijom taj veći deo sadržine knjige, kakve veze etničko čišćenje koje se desilo 1993-95-98 ima veze sa Jugoslavijom koja je nestala 1992. godine kada u samoj knjizi piše da je Jugoslavija razbijena da bi se izvršilo etničko čišćenje. Kakve veze imaju sigurne zone koje nastaju 1993. sa Jugoslavijom, kakve veze sa Jugoslavijom i jugoslovenskim kontraverzama imaju rat na Kosovu 1998. godine, bombardovanje 1999. godine, kakve veze ima Haški sud osnovan 1993. sa Jugoslavijom, Jugoslavija pre svega toga već ne postoji. Ako se mislilo na SR Jugoslaviju, a nije se mislilo, onda se postavlja pitanje šta se to raspalo 1992. godine. Dakle to je prvo pitanje koje mi se non-stop vraćalo i mislim da se ovakvim naslovom, a izdavač nije slučajno stavio plavu, belu i crvenu boju u naslov pretpostavljam, da sa ovakvim naslovom implicira nešto što prosto nije utemeljeno. Druga kontroverza ove knjige se odnosi na problem naučne objektivnosti etničke pripadnosti, postavlja se pitanje kakve veze ima naučna objektivnost sa etničkom pripadnošću naučnika, a očigledno da rukovodioci ovog objekta misle da ima, kakav se to novi kvalitet uopšte može da dobije kada se naglašava da su vođe timova bili etnički Srbi, tu se posebno postavlja pitanje u čemu je razlika između etničkih Srba i Srba i ono što je za mene potpuni fenomen, kako je moguće da jedan fenomen koji je predmet naučne ekspertize kao što je nacionalizam, nacionalni identitet i sl. uđe u sami metod ljudi koji se bave knjigom jer podrazumevajući da je to odlučujući faktor objektivnosti u nauci.

Na strani 19, autor uvoda kaže da će jasnim navođenjem nacionalnosti sudionika pokazati njihovu objektivnost. Oprostite, ja ne vidim nikakvu vezu između naučne objektivnosti i nacionalne pripadnosti i čak kaže, pohvaljuje sam sebe da su uspeli da angažuju nekoliko etničkih Srba za vođe timova. Pa čekajte, valjda su angažovali nekoliko srpskih naučnika a ne etničkih Srba da budu rukovodioci tima. Tu postoji još jedan po meni za mene iritantan paternalistički odnos, na strani 18, da su naučnici sa Zapada imali funkciju da olakšaju interakciju među kolegama naučnicima iz bivše Jugoslavije.
Mislim da to ima veze sa pokušajem da se pokaže da verovatno naučnici na ovom prostoru nisu naučnici nego su etnički Srbi, Hrvati, etnički Albanci i šta drugo, i da su tu potrebni ljudi sa Zapada koji će ih za ruku voditi da oni uopšte mogu da sednu za sto i komuniciraju. Mogla bih još dosta toga da kažem o sadržini same knjige u kojoj ima puno kontradiktornosti, ja potpuno razumem da kad više timova radi različite teme da je nužno da do toga dođe, ali kada se već na kraju objavi knjiga onda bi te kontradiktornosti morale da budu iščišćene, pomenuću samo najuočljivije: američki čitalac posle čitanja ove knjige, neće znati da li je Tito bio veliki centralista ili decentralista. A to je bitno, jer u jednom tekstu se tvrdi da je bio veliki centralista, a u drugom da je bio veliki decentralista. Ne znam kako će povezati da je čitav raspad sa jedne strane, nastao kao produkt manipulacije medija, a s druge kao posledica nerazjašnjenih trauma iz Drugog svetskog rata, a na početku stalno dobijamo tezu o razbijanju mitova i tog narativa koji je to proizveo. Američki čitalac neće shvatiti ni da li je na Kosovu bio aparthejd prema Albancima ili je, naprotiv, bio vršen progon nealbanaca. Imam primedbu na čitav niz nenaučnih kategorija koje se ovde koriste : recimo termin "neki Srbi kažu, neki Albanci kažu, pa onda ovo etnički Srbi, etnički Hrvati, pa onda hrvatsko stanovište, srpsko stanovište" a govori se o nauci, pa ne znam koje je to srpsko stanovište u nauci i hrvatsko stanovište u nauci. Dakle to bi bile te dve ključne moje primedbe, ovo nije slučaj o jugoslovenskim kontraverzama, dve trećine knjige se odnosi na vreme posle raspada Jugoslavije, dakle odnosi se na nacionalne etničke države i na kontraverze koje su one proizvodile a ne Jugoslavija i ovo drugo, ne znam kako je moguće da taj fenomen analize uđe u sam metod rada nauke i da postane uopšte relevantan za dokaz objektivnosti u nauci.

Đokica Jovanović:  Mislim da prvo kod dobrog dela primedbi knjigu spašava njen naslov, naročito ovaj deo koji se odnosi na kontraverze, tome je već nešto rečeno mislim da su priređivači na taj način dobar deo svoga materijala stavili u metodičke zagrade i konačno mislim da je to dobro ukoliko iza ove knjige izađe i još serija publikacija. Sticajem okolnosti, znam da postoji jedan dobar deo materijala neobjavljen u ovoj knjizi i smatram da se radi o inspirativnom i analitičkom materijalu koji svakako treba publikovati.
Imam par metodoloških primedbi, negde u uvodu se otprilike kaže ovako: "Odustali smo od svakog pokušaja da se pozabavimo jugoslovenskim konfliktima, čiji koreni potiču iz vremena prije Miloševića". Naravno nećemo ići od kulina Bana na ovamo ali recimo, slučaj Kosova se nikako ne može razumevati ako se kao predmet našeg posmatranja uzme samo period od Miloševića pa na ovamo. Isuviše je dobro dokumentovano u literaturi i iskustvu, ako hoćete i u predanju i u našim ličnim-porodičnim predanjima šta se na tom Kosovu dešavalo recimo 1912-te pa na ovamo i svakako je to ono što metodički pristup traži. Njega na žalost nema u knjizi. Trudiću se da što je moguće kraće govorim. Zatim, smatram da je metodološki nedopustivo da se naročito u prvom tekstu nestanak Jugoslavije poredi sa biološkom smrću. Biološki organizam nestane, međutim ideja Jugoslavije ili Jugoslavija nije rođena 1918-te godine već, to dobro znamo, i kao ideja i kao politčki i pre svega kao kulturni koncept mnogo pre toga, ali i posle da tako kažem političko-pravnog nestanka Jugoslavije. Jugoslavija opstaje i dalje ako ništa drugo kao jedna kulturna činjenica, kao kulturna ideja ili kao kulturno sećanje, te se prema tome, po mome mišljenju, ne može govoriti o definitivnom kraju konačno kao što pesnik na jednom mestu kaže ono što je jednom bilo to će svagda i nadalje ostati, ništa ne umire zauvek. Sledeće, mislim da ponegde nailazimo i na neke stereotipe koje ovakva knjiga ne bi trebalo da trpi, na jednom mestu se kaže da je Jugoslavija 1941. godine između ostalog lako razbijena zbog unutrašnje političko, kulturne, ideološke nesaglasnosti,  zbog unutrašnjih sukoba itd. Ja bih samo da podsetim da je u isto vreme Poljska pregažena praktično preko noći, da je Francuska pregažena preko noći, to su zemlje koje nisu imale unutrašnja cepanja kakva je imala Jugoslavija. Razlog je prost: Nemačka je bila isuviše jaka. Po mome mišljenju Jugoslavija je dakle 1941. godine lako razbijena ne toliko zbog unutrašnjeg cepanja već zbog snage agresora. E sada šta bih ja dopisao ovde, to je ono što mi u jednom smislu neodstaje čitajući ove tekstove - što se takođe dobar deo tekstova drži onog određenja da se krivica, tačnije odgovornost, mora individualizovati i da kolektivi nisu odgovorni. Moje mišljenje je da su kolektiviteti i te kako odgovorni za određenu politiku i oni staju iza jedne određene kulture, grade jednu određenu kulturu koja u ovom slučaju da tako kažem vrhuni u ideologiji, konačno vrhuni u ratu i na kraju vrhuni u zločinima. Ne zaboravimo da je Milošević imao manje-više plebiscitarnu podršku za svoje političke i ideološke naloge. Prema tome, postoji i te kakava kolektivna, kako hoćete, u izvesnom smislu nacionalna odgovornost, o tome je Hana Arent pisala, ali mi se takođe čini da je iz našeg rakursa polako iščilela jedna činjenica. Pravnici će to bolje reći nego ja, ali recimo da je prvi secisionistički korak u stvari učinila Srbija svojim ustavom od 28.09.1990. godine. Jugoslavija je dakle još uvek bila živa kao država. U tom ustavu se Jugoslavija se ne pominje ni u preambulama ni u uvodnim delovima ustava, pominje se u poslednjoj glavi, u poslednjem članu, i to 135-om članu i evo na koji način - kada se aktima organa federacije ili aktima organa druge republike protivno pravima i dužnostima koje ima po ustavu SFRJ narušava ravnopravnost Republike Srbije ili se na drugi način ugrožavaju njeni interesi, a pri tome nije obezbeđena kompenzacija, republički organi donose akte radi zaštitnih interesa Republike Srbije. U sledećoj tački se kaže, da ne tražim sada ovde, uglavnom - akti savezne države su akti drugoga reda u odnosu na akte koje donosi Srbija. 
I sada bih dao par napomena kulturološke prirode. Dobar deo da tako kažem politički ideološke agitacije se odnosio na to kako se ne može živeti sa drugima i kako je Drugi da tako kažem arhetipski neprijatelj Srbima. U isto vreme se traga za nekakvim dokazima pa je čak i Andrić zloupotrebljen u onoj rečenici kako pripadnici triju konfesija gaje večnu mržnju, mada toga kod Andrića nema u tome smislu. Izvesni Aleksa Bogosavljević, kraljevski srpski žandarmski oficir, nosilac carskog ruskog crsta svetoga Georgija u knjizi koja se zove "O Arnautima 1879. godine"  koja je štampana u Nišu, između ostalog kaže, a meni je stav koji se nalazi i u ovoj knjizi ovoga srpskog žandarmskog oficira vrlo moderan, glasi ovako: "Nalazeći se u ovako bliskom srodstvu sa Arnautima mi bismo imali raznih načina da sa njima vežemo bratske i istinske prijateljske veze za to ima raznih načina, prvi i najpouzdaniji bi bio da se spreme nekoliko mladića radi izučavanja jezika, života i običaja ovog u svakom pogledu interesantnog naroda. Takvim upoznavanjem uveren sam da bi veza prijateljstva srpskog i Arnautskog naroda postala jaka i iskrena kao što je nekada i bila".
Za kraj naravno, sa namerom da se eventualno javim opet, pomenuću i priču Stevana Sremca koja se zove "Ibiš aga" o poslednjem Turčinu u Nišu koji je kada je odlazio iz Niša svoje imanje prodao svome siromašnom komšiji, a pola Niša je izašlo da ga otprati plačući, dakle radi se o nekakvim takvim stvarima kojih ima u našoj literaturi a bojim se da onda kada je trebalo nismo to iznosili na svetlo dana i nismo to iznosili publici i javnosti.

Vojin Dimitrijević: Ja sam ovde naveden kao tim lider za jednu temu i dužan sam da nešto kažem kako to izgleda iznutra pre nego što uzmemo u obzir ono što izašlo u formi ove knjige. Kao i u svemu i ovde imate ono što je izašlo, ono što se desilo pre toga i ono što se desilo posle toga. Ceo ovaj projekat je izgurao jedan čovek, Čarls Ingrao, i to uz veliku energiju, veliki napor, veliku sposobnost. Morao je da bukvalno juri ljude, da ih „ugnjavi“, kako bi pristali na saradnju. Tako je to počelo, tako se radilo i tako je to živelo kasnije. On je ušao u celu tu stvar ne znajući tačno sa kim ima posla i na kakve sve probleme može da naiđe i oponašao je od tih nekih američkih načina govora, uključujući i sam naslov.

Kada se engleski kaže yugoslav contraverses onda to nije baš tako da je to sve o kontroverzama samo u Jugoslaviji nego je to neko određenje za Ameriku koja verovatno manje prostore kao Jugoslavija ne može ni da konstatuje. Sa druge strane je ta potreba da se kaže etnički Srbin. Ja se ovde navodim kao etnički Srbin i to je isto potreba nekog američkog načina izražavanja da se jednostavno naglasi da ako recimo na Kosovu za nekoga kažete Albanian, onda morate da kažete ethnical Albanian da bi se znao da nije reč Albanacu koji je došao iz Albanije, a vi znate da je teorija koja je lansirana odmah posle Osme sedmice prema kojoj je velika većina Albanaca na Kosovu bila ilegalno doseljena za vreme Drugog svetskog rata, pa onda u toj propagandi se neko setio da pita Zavod za statistiku i ispalo je da je samo 3.000 ljudi došlo iz Albanije. Međutim, ako se setite da je kasnije, kada se pružila prilika, izvršen sumanuti pokušaj da 800.000 ljudi bude proterano, i onda vidite da je ta ideja i onda bila sumanuta. Prema tome, ovde imate potrebu da se nešto kaže kako američkom čitaocu ne bi izgledalo da nastaje zbrka između državljanstva ili nacionalne pripadnosti koja kod nas uopšte postoji jer se na engleskom nationality podrazumeva kao državljanstvo, a kod nas imate međunarodnih ugovora gde je nationality zapravo državljanstvo.
Tako da bih ja otpisao nešto od toga na te jezičko-terminološke nesporazume i na te potrebe da se bave jednom sredinom koju dovoljno ne poznaju, druga stvar je i to da je Ingrao imao velike teškoće da pridobije ljude da to rade. On je sam obezbedio sredstva za projekat i kada je stvar već počela da se formira i da se štampa onda je nastala velika bežanija autora koji nisu hteli da budu u knjizi plašeći se za svoj nacionalni kredibilitet i ugled koji bi tobož bili ugroženi. Važi to i za priličan broj autora iz Srbije. Takođe je bilo i pretnji i eto zašto ova knjiga nije mogla da bude izdata negde drugde nego jedino u Sarajevu. Bilo je pretnji tužbama da ako neki od priloga budu izašli da će autori - opet pretežno iz Srbije - da tuže i da se izvuku iz svega toga.

Tako da moramo shvatiti da je ovo pokušaj jednog čoveka manje-više samog, uz saradnike koje je nalazio na razne načine i s mukom, da se nešto ostvari. Ja sam sam lično vrlo nezadovoljan ovim delom o Haškom tribunalu koji je navodno proistekao iz toga projekta kojim smo rukovodili Džuli Merton i ja. Tu ima vrlo malo toga i tu ima izvesna mera uobraženosti jer ono što smo mi nudili kao istraživanje ovde u Srbiji, gospodin Olkop nije smatrao za relevantno nego je uvažavao samo ono što je urađeno u inostranstvu. Svi smo tu nešto trpeli, stvar je takva kakva je, ali je pitanje da li će ona doprineti tome da se na neki način prezentuje to sećanje na raspad SFRJ. Ja sam napisao jedan neozbiljan tekst koji se zove "srpska polovina istorije" i pokušao da ispričam kako se sada istorija predaje, tumači itd. Sad sam, međutim, imao prilike i na časovima na žalost i na postdiplomskim studijama i nekim školama za novinarstvo da vidim da je shvatanje da je Jugoslavija bila velika opasnost za Zapad i da je ona morala da bude uništena, da su je uništavali pretežno Amerikanci i da ju je branio Milošević, ono stoji i danas! Tu skoro sam pročitao tekst jedne mlade novinarke koja je vrlo ljuta na Cimermana i Bejkera tvrdeći da su oni rasturili Jugoslaviju, što je notorna neistina jer ako postoji i jedna zemlja koja ju je spasavala do poslednjeg trenutka, to su bile upravo SAD i taj Džejms Bejker, tako daje za mene veliko pitanje da li ovaj naš rad, ovaj projeka i ova knjiga mogu da pomognu tom nekom novom mejn strimu, tom nečem što se dobija kroz školu, koje se dobija kroz medije, što se dobija kroz obe zvanične istorije? Vidite li kolike muke ima Predrag Simić koji pokušava da objavi jedan udžbenik za osmi razred jer prema shvatanju recenzenata, a recenzenti su - Slavenko Terzić i Vojin Dabić. Oni smatraju da je Predrag Simić pogrešio što nije napisao da je najveća zabluda srpske bila stvaranje Jugoslavije i to kao treba učiti i bavezno poučavati. Drugo, sad opet čujem reakcije da se istorija Srbije razvuče na poslednjih 100 godina, a ne da se koncentrišemo na ovo vreme. Ako zaista razvučemo istoriju na samo polednji vek onda zna se: opet će trubiti o zločinima o ustašama, o patnjama srpskog naroda. Tu nema kraja.
Hteo bih ipak da naglasim da ova knjiga zauzima neko mesto u objašnjavanju događanja na tlu Jugoslavije, bio je to svojevrsni napor autora i treba biti pun razumevanja za ogromne teškoće koje je Ingrao imao od samog početka, delimično i zbog svoje naivnosti da će sve teći glatko. A na Balkanu to nikad nije slučaj.

Nikola Samardžić: Mislim da bi bilo korisnije da su organizatori ipak malo metodičnije pripremili ovaj razgovor jer iz izlaganja profesora Dimitrijevića ste mogli da zaključite da su potrebna ipak neka dodatna objašnjenja u čiji sadržaj nije lako ući čitanjem ili prelistavanjem ove knjige. Uostalom ova knjiga je ishod jednog procesa koji je trajao 10 ili duže godina. Sam profesor Ingrao u propratnom članku koji je objavila Medical historical review kaže - i to je veoma značajno i za ovu knjigu i za autore i za našu nauku - da je sa autorima razmenio preko 20.000 mejlova, mislim da ih je bilo više jer ih je prosleđivao većini saradnika koji su bili spremni da to čitaju i da prate da koriguju i da učestvuju u ovom kolektivnom naporu. Ideja Čarlsa Ingraoa je bila da pokuša da dokaže da su naučnici iz bivše Jugoslavije u stanju da sednu zajedno i da napišu istoriju svog vremena koja se odnosi na proces raspada Jugoslavije i nastavak etničkih sukoba koji su usledili nakon nestanka Jugoslavije do kraja '90-ih godina. Naravno u taj rad je uključio i jugoslovenske naučnike koji su trenutno ili stalno u emigraciji i one naučnike koji su pre svega iz SAD, Velike Britanije i evropskih zemalja pristali da učestvuju u ovom projektu.

Veoma važno je bilo napomenuti na početku ovog razgovora i to, to smo propustili, da je većina relevantnih naučnika na prostoru Jugoslavije bila pozvana da učestvuje u ovom projektu. Mislim da je jedna manjina izostavljena nepažnjom ili nemogućnošću da se do njih dopre, u pitanju je 2000-ta i 2001-a godina kada se u ovaj projekat kretalo. Veliki problem za Čarlija je bio i taj da su autori dolazili i odlazili, da su mnogi od njih za sebe same smatrali da su doneli pogrešnu odluku učestvujući u pisanju ove kolektivne istorije, a tu njihovu sumnju objašnjava i sama ideja ove knjige a to je napuštanje onih nacionalnih ili nacionalističkih narativa koji su doprineli izbijanju konflikta, a u slučaju istorije i ostalih srodnih nauka su doprineli onom tumačenju savremenih događaja u kojima se otkriva sklonost samoviktimizaciji u kojima dominiraju nacionalni mitovi, u kojima je primetno odsustvo savremene, racionalne, naučne metodologije, itd. Sve ove činjenice doprinose jednoj opštoj slici koja vam je potrebna kako bi se dočaralo kako bi ovaj projekat bio zaista jedan kompleksan izazov. Termin jugoslovenske kontraverze koji nije najprecizniji zapravo se odnosi na, hajde da isto tako neprecizno kažem, tradicionalnu nemogućnost naših nauka da usvoji savremen racionalno naučni metod, da prosuđuje na osnovu svih relevantnih činjenica, i da napusti okvire tih nacionalnih narativa. Ovo je jedan proizvod koji odgovara standardima jugoslovenske nauke u onom smislu u kojem su jugoslovenski naučnici pristali da učestvuju u ovom projektu kao što je produkt u jugoslovenskoj automobilskoj industriji bio "jugo" a nisu bili "bmw" ili "jaguar", to su negde bili dometi i naših društvenih nauka. Nemoguće je da društvene nauke u velikoj meri prevaziđu opšti naučni i tehnološki nivo sredine u kojoj se razvijaju. Naravno da su određeni delovi u našim humanističkim naukama bili izrađeni u inostranstvu - ljudi su se školovali u Nemačkoj, Francuskoj, Britaniji, SAD ali ova istorija je zaista proizvod i ogledalo mogućnosti dometa metodoloških postupaka, ovo je jedan presek naših nauka onakve kakve jesu. Ogroman je bio trud Čarlsa Ingraoa da sve ove autore suoči jedne sa drugima i da pokuša da iz njih izvuče maksimum. Ukoliko poredite tekstove u ovoj knjizi on se opredelio za tematski umesto hronološki pristup i to ima određene prednosti i određene nedostatke, možete videti kad su naši jugoslovenski naučnici u pitanju, da ovi tekstovi često prevazilaze metodološke koncepte njihovih pojedinačnih radova. Drugi problem ili drugo ograničenje ove knjige je bio taj da je Ingrao smatrao da istoriju ne bi trebalo da pišu samo istoričari.

O tome se naravno može razgovarati i ovaj panel je takođe dokaz uverenja da nije potrebno u potpunosti savladati istorijski metod ili da nije potrebno ikad obaviti ijednu istorijsko istraživanje da bi se o istoriji moglo govoriti. Jedan naučnik je pre desetak godina istraživao prosečnu inteligenciju velikih naučnika u istoriji pa se ispostavilo da su najinteligentniji bili filozofi i matematičari, a da su na toj skali najmanje inteligentni istoričari. Pošto je sociologija novija nauka i nije ni toliko važno. U pitanju je drugim rečima, jedan metodološki eksperiment koji je u svakom slučaju koristan jer uklanja barijere između savremenih humanističkih nauka koje inače ne postoje. I to uklanjanje barijera kao pokušaj da se uklone etničke barijere, mislim da je za nas bio veoma koristan. Najzad, ovo je veliko dostignuće za svetsku nauku i veliko dostignuće za jugoslovenske istoričare da posredstvom ove knjige ulaze u svetsku nauku. Većina primedbi koje smo danas čuli smatram da su potpuno opravdane. Mislim i to da vi i mi možemo krenuti da čitamo zajedno ovu knjigu i da svakoj rečenici nađemo poneku zamerku i da utvrdimo da je nedorečena, nedovoljno precizna pa i činjenica da autori svesno ili nesvesno ponavljaju etnička i kulturna ograničenja kojih je trebalo da budu oslobođeni učešćem u ovom kolektivnom projektu, da je i to jedan od nedostataka ove knjige. Šta podrazumevam pod ulaskom u svestku nauku, prvo , da ne postoji ovakav sličan istoriografski projekat koji se odnosi na istoriju našeg vremena gde su uključeni predstavnici kulture koji su još uvek u nekoj vrsti rata na onaj način na koji njihove kulture predstavljaju njihovi politički, kulturni i verski lideri. Drugo, ova knjiga je važan metodološki iskorak u smislu potiranja razgraničenja koja nameće istorijska metodologija u tom smislu kad insistira na vremenskoj tj. na istorijskoj distanci.

Ovo je jedna od studija i to jedna od veoma specifičnih kolektivnih studija koja dokazuje da vremenska distanca više nije potrebna, da je istorija naših dana ili našeg vremena ili proteklih decenija jednako legitiman i opravdan predmet naučnog istraživanja, da se podaci o najnovijoj prošlosti više ne drže u arhivama, da su savremene kulture pa i one koje su u ratu kao postjugoslovenske kulture u stanju da se bave činjenicama da ih proizvode, da ih arhiviraju i obrađuju na taj način da one ipak posredno ili neposredno postaju korisne istraživačima. Istorija naših dana je dragocena za istorijski metod i u tom smislu što poslednjih 10 ili 20 godina su zaista jedan ogroman tehnološki iskorak u razvoju čovečanstva koje je postalo sposobno ne samo da proizvodi nego i da arhivira činjenice. Juče ili prekjuče je proizvedeno više činjenica i zapamćeno digitalizovano, nego u čitavoj svetskoj istoriji do pre 10 godina. To je teško dokazati ali mislim da nije lako zamisliti. Iz tog obilja činjenica, a mi smo u procesu saznavanja novih činjenica iz materija kojim se bavimo proističe i ta okolnost da je ova knjiga zapravo jedno od usputnih stanica koja vodi ka saznavanju prošlosti. U istoriografiji ne postoji neko definitino delo, definitivna reč o bilo čemu, u Americi svake godine objavljuju jednu biografiju Bendžamina Frenklina, u Francuskoj izlazi neka biografija Luja XIV, ne postoji neka granica, pa čak ni u onoj istoriji za koju se smatra da je istražena i ispričana. Eto toliko, hvala.

Nebojša Popov: Ja sam knjigu pročitao zahvaljujući verovatno tome što penzioneri nemaju onu čudnu razliku između radnog i slobodnog vremena, sve je slobodno vreme, i bio sam impresioniran zamašnošću projekta koji je dugo trajao, veliki broj ljudi, velika sredstva, mnoge organizacije, a još više sam sada impresioniran kad sam čuo od Vojina i Nikole o svemu što se događalo oko knjige, ali se ne bih u to uključio već bih hteo prvo da kažem da me malo začudilo da tako impozantan poduhvat sa toliko puno ljudi, saradnika, mogu da promaknu neke greške čisto faktografske koje daju ružan utisak o projektu i knjizi kao što je recimo da je Dobrica Ćosić održao govor o Kosovu 1966. godine, a ne 1968. godine.

Dobro to su sad detalji, ali 1968-ma je jako važna godina, nije puka formalnost nego kontekst koji je jako važan. Takođe, nedopustiva je greška da se o Udruženju za jugoslovensku demokratsku inicijativu govori da je to ujedinjena demokratska inicijativa koja obuhvata 30 građanski orijentisanih stranaka pokreta i udruženja. To prosto nije tačno. Ali ne bih nabrajao greške..
Mene je najviše privuklo - i o tome bih hteo nešto da kažem - ono što sam nazvao podsticajnim, a neostvarenim istraživačkim idejama ove grupe naučnika. Jedna je započeta ali nije dovršena, a druga je samo nagoveštena. Prvo o započetoj. Ona se oslanja se na stav, citiram "istoričari su skloni da dokazuju zašto je konkretni ishod bio neizbežan ne obraćajući pažnju na neispitane pristupe i propuštene prilike koje su potencijalno mogle dovesti do drugačijih scenarija". Slušajući ovo što je sada Nikola govorio naročito o ovoj težnji da se prevaljuju razne barijere koje postoje između disciplina i raznih pravaca bavljenja disciplinama verujem da je to jedna izuzetna ideja i mnogo važna, a ne samo jedan protokolarni gest da se poštuje svačiji trud makar uzaludan.

Neostvarena je ta nagoveštena metodološka ideja mada su izvori bili dostupni i prosto su se nudili, jer puno je reči o Kosovu, nigde se nije ozbiljnije u čitavoj knjizi govorilo o Okruglom stolu o Kosovu koji je održan 1990. godine. Mostar-Priština-Beograd, to su bili skupovi na kome su učestvovale brojne grupe koje je još nisu postale stranke, mnogi će postati stranke, to je bio jedan trenutak vrlo dinamične, političke i ideološke pluralizacije Jugoslavije, Jugoslavija je još postojala, klimala se, samo što se nije raspala, bilo je interesnatno ko je sve tu bilo, tu su bili od Kaćuše Jašari do Fehmi Aganija, Keljmendija i mnogih drugih, ali su bili interesantni i koji nisu bili, koji su odbili, pomenući među njima sam vrh Demokratske stranke sa kojim sam imao priliku da pregovaram pripremajući taj Okrugli sto u Prištini. Prvo su se izvinjavali da nije stigao poziv, pa da se njihova adresa se menja od hotela Astorija pa do Kalenića, dok mi kasnije njihov vođa, a moj prijatelj, nije rekao "znaš šta, nemoj nas više zamajavati, članovi i birači ne žele da nas vide da razgovaramo sa Albancima". Tačka i gotovo. Ono što je takođe interesantno pored ovog što sam već rekao, jeste da je u toj knjizi, naročito zahvaljujući predsedniku Nezavisne komisije koja je imenovana na tom Okruglom stolu u Prištini, a reč je o advokatu Srđi Popoviću, vrlo podrobno objašnjen jedan model dominacije koji se reprodukuje u istoriji a to je kako se spaja dominacija jedne vojne sile sa određenom etničkom skupinom od Osmanlija preko austrijske vojske, srpske vojske, italijanske, nemačke ali istraživači bi mogli da idu do NATO pakta i kako to da uz svaku tu vojnu silu ide izvesna simbioza etničke skupine koja onda koristi tu simbiozu za dominaciju nad drugim etničkim skupinama. Razgovori koji su vođeni o tim delikatnim temama i kontroverzama, kako je vreme proticalo bili su sve brojniji ali se dešavalo nešto čudnovato, veliki broj organizatora tih skupova i njihova veza sa međunarodnim centralama, nije vodio ka kumulaciji saznanja podataka i rezultata istraživanja nego ka disperiziji svega toga.
A sad nešto što spada u književni aspekt. Glavni inicijator tog Okruglog stola o Kosovu, Željko Rebac, koji je bio carinik u Mostaru i predsednik podružnice koji o svom trošku uglavnom, u svojoj kući ugostio i albanske i srpske učesnike. Danas ga se malo ko seća. Bio vrlo aktivan i u Prištini, da bi posle doživeo taj užas u Mostaru, prvo stradanje žene i dece, a potom i siopstveno stradanje na drugi način, da bi se nakon završetka ratnih sukoba vratio u Mostar i - onakav kakav je bio - poverovao je u mogućnost uspostavljanja vladavine zakona, prihvatio je funkciju upravnika carine u Mostaru i počeo da radi. Možete misliti šta to znači u tim uslovima, šta je sve doživeo. A doživeo je totalno rastrojstvo, imao dva pokušaja samoubistva, drugi je na žalost uspeo. Ali kažem, to spada u ove književne aspekte teme.

Dalje, od ovih naznačenih a neostvarenih metodoloških zamisli, u knjizi se pominje jedan sastanak koji je održan sa 20 političkih stranaka iz čitave Jugoslavije u Ilidži kod Sarajeva, ali bez ikakve veze sa sličnim incijativama koje su se takođe događale i u Sarajevu i u Beogradu. Opet ovo što govorim može da izgleda kao jedan osećaj nepravde prema nekim inicijativama zašto nisu pominjane. Međutim, stvar je malo ozbiljnija. Reč je o različitim orijentacijama, ideološkim i političkim. U jednom slučaju kad je reč o ovih 20 stranaka to su stranke koje su već krenule da etabliraju nacionalni poredak i Srbije i Hrvatske. Demokratska stranka je tu imala veoma važnu ulogu, oni su odbili da učestvuju u ovim alternativnim incijativama kao što je Predparlament Jugoslavije koji obuhvata opet jednu široku lepezu raznih grupa iz čitave Jugoslavije, kao i da učestvuju u radu okruglog stola vlasti i opozicije o temi: "Kako sprečiti totalni rat u BiH".

Nisam dobio slično obrazloženje o razlozima neučestvovanja, ali verujem da je moglo biti slično onome zbog koga nisu mogli da dođu u Prištinu. Njih nije zanimalo jer je skup alternativan, njih ne zanima ništa što neposredno nije skopčano sa mogućnošću etabliranja u vlast, u poredak. I još jedna stvar je tu interesantna. Pominje se, a evo i Zaga je pomenula ali bez razloga, Antu Markovića kao jednog od inicijatora ideje ustavotvorne skupštine Jugoslavije. On tu nije spadao, sa tom idejom mnogi nisu načisto, ona nije privukla ozbiljniju pažnju, a to je koliko sam ja istraživao, jedina principijelna ideja u to vreme koja je otvarala mogućnost preobražaja Jugoslavije. Ne prosto održanje, očuvanje Jugoslavije, nego mogućnost demokratskog preobražaja Jugoslavije kroz izbore za ustavotvornu skupštinu, izbor savezne i republičkih skupštine koje će odlučivati o načinu preoblikovanja Jugoslavije uključujući tu i priče o federalizmu, konfederaciji i drugim stvari. a sve van toga priče o konfederaciji i federaciji itd. su jedna improvizacija. Slična ideja ponovila se i u Srbiji o izborima za ustavotvornu skupštinu posle 2000-te. Kao što znate, i ona je na sve moguće načine izbegnuta i sprečena da bi se doneo, znamo na koji način, ustav u kome je jedino važna preambula da je Kosovo zauvek deo Srbije i da je u srcu svakog čestitog Srbina. Dakle opet nema tog institucionalnog okvira koji bi omogućio demokratski preobražaj Srbije.

Druga ideja je nagoveštena i ona je po mom mišljenju još vrednija kao neki podsticaj koji daje ova knjiga, a to je kada kažu autori da naš najvažniji doprinos posleratnim državama na Balkanu mora biti modeliranje profesionalne metodologije traganje za istinom. Upravo sam pokušavao i sam da razumem to kao prekoračenje tih uobičajenih granica raznih teorija, struka i orijentacija. U vezi sa tim kada je reč o Jugoslaviji, mislim da se sa dobrim razlozima pominje u ovoj knjizi važno distanciranje od SSSR-a, ali se uopšte ne analiziraju procesi i sukobi koji prate to distanciranje. Već je pomenuto, ne može se oročiti analiza nekih događaja i nekih procesa samo na vreme od kad se pojavio Milošević ili neposredno pre njega ili posle njega. U vezi sa tim mene naročito zanima razjašnjenje jednog paradoksa koji se sastoji u tome da koja zemlja najviše truda uložila u distanciranje od sovjetskog modela realnog socijalizma i koja je postigla izvesne rezultate u tom distanciranju, potone u najvećoj količini krvi tokom njenog razaranja.

Pročitao sam dosta knjiga, imam puno vremena, nisam nigde našao ni pokušaj da se taj paradoks otvori, postavi pitanje kako je to bilo moguiće. Ako hoćemo da potražimo odgovor ili razjašnjenje te enigme, tog paradoksa, nužno je ispitivati tragove nasilja ne kroz čitavu istoriju od Adama ili Kulina Bana nego barem neosvešćene tragove nasilja iz ranijih ratova koji su ostali bez odgovarajuće katarze. Drugo, postoji jedan kompleks koji se zove "rat posle rata", a to je čišćenje teritorije u zemlji i obračuni sa političkom emigracijom u zemlji nakon okončanja Drugog svetskog rata. Tu spada svakako i nasilje koje je primenjeno i taloženo tokom unutrašnje kolonizacije sela i seljaka, represija i tortura, i slamanje otpora kolektivizaciji. Do dana današnjeg postoji i jedan sloj takođe vrlo delatan, važan, košmaran, a to su logori i tortura, pre svega Goli otok. I dan danas se vrlo legalno i normalno na mnogim medijima ovde pojavljuje bivši komandant logora koji priča kako je on bio Bog.
Koncentrisao bih se ipak na nekoliko tačaka slojevitosti nasilja u novijem razdoblju.

Tu pre svega mislim na sporove i sukobe oko legitimiteta poretka. Naime u knjizi se vrlo škrto, samo u jednoj kratkoj fusnoti od nepuna tri reda pominje "Praksis filozofija kao uticajan proces nedogmatskog marksizma u Jugoslaviji". Stvar je ukusa - nekome je nešto simpatično, nekome nije i može da preskoči. Međutim , tu su se vodile neke debate koje su veoma važne i koje su ostavile dubok trag. Ako vam nije simpatična praksis filozofija onda ne možete predvideti sve mere koje su činjene spram te prakse koje su ostavile dubok trag. Jer, praksis filozofija, da podsetim, značajna je po tome što je odbacivanjem dogmatskog marksizma i prakse staljinizma obnovila pojam slobode, ne samo kao neki cilj nego i kao merilo za procenjivanje i ciljeva i sredstava koji su na delu. Tu je zamašno delo velikog kruga autora koje verovatno nadilazi zamašnost ovog projekta. Reč je o deset godina časopisa "Praxis" i Korčulanske letnje škole od 1964. do 1974. godine o čemu postoje dostupni izbori ali o tome nema ni reči ovde. Kao što nema reči ni o nečemu što se ne ograničava na filozofiju i sociologiju niti na stvaralački marksizam, kritiku svega postojećeg, nego se dešavalo u čitavoj kulturi tadašnje Jugoslavije od '50-ih pa do početka '70-ih godina, a to je zamah oslobađanja duhovnog stvaralaštva u umetnosti naročito u književnosti, u pozorištu, na filmu, a ne samo u filozofiji i sociologiji. To je nadilazilo onu granicu slobode koju je zvanični režim dopuštao kroz sukob sa SSSR-om i na toj crti dopuštenih sloboda, nastajale su mnoge stvari i mnogi rezultati u umetnosti i nauci i filozofiji ali i jedan vrlo bogat fond raznih oblika nasilja. Kada je reč o tom fondu nasilja i njegovom taloženju jeste jedna činjenica koja je potpuno propuštena i u drugim istraživanjim, a ne samo u ovom, čak i onima koja se bave tzv. studentskim događajima, demonstracijama i studentskim pokretima 1968. godine a to je sedmodnevni štrajk Beogradskog univerziteta.

U ono doba bilo je negde oko 50.000 studenata i više hiljada profesora koji su štrajkovali u znak protesta zbog brutalnog nasilja prema studentima sa otvorenim pitanjem legitimnosti i legalnosti upotrebe nasilja. Ovaj pritisak je bio veoma snažan, toliko snažan da je vlast obećala da će uraditi sve što može da se ustanovi to što je postavljeno kao pitanje. Ali ništa od toga naravno nisu uradili, čak su formirali paralelne strukture moći ili sile čiji je cilj bio da se spreči solidarnost između studenata širom Jugoslavije. Naročito je bio borben štab za obračun sa levicom u Sarajevu koji je hteo da spasi hrvatske studente da ne zalutaju u magli koju seju beogradski studenti navodno četnici koje predvodi Mihajlo Marković sa četničkom šubarom. To su te didaskalije Pešićeve. Autor koji je zapisao da je studente u Beogradu predvodio Mihajlo Marković sa šubarom i kokardom, bio je Dušan Milančić član tog štaba. Kad su se sreli u Americi posle nekog vremena, Mihajlo Marković ga je pitao "čoveče šta to pričaš", ovaj mu kaže "izvini, Pera Stambolić je rekao našima u Zagrebu to što sam ja napisao"! E sad, zato je važan onaj momenat kad je Ćosić držao govor te 1968-me - ako pažljivo pročitate memoare nekih od moćnih ljudi tog vremena, recimo Draže Markovića, videćete da su u tim krugovima kao kod Draže u tom trenutku kada su izbile demonstacije 03. juna, mislili da su sad nahrlile pristalice Dobrice Ćosića. Smatrali su da nacionalisti da ruše vlast.

Dakle, nastavak priče znate, Titove manipulacije koji je vešto raspustio studente u trenutku kada je isticao sedmodnevni štrajk. Rekao je da su studenti u pravu i da se raziđu, a kada su se razišli, desetak dana kasnije je održao govor kojim je započet višegodišnji, sedmogodišnji obračun, jednim širokim arsenalom sredstava, protiv svega što režim nije trpeo, a naročito protiv onih koji su okrivljeni da su“ kvarili“ omladinu. To nasilje koje se gomila već tih godina nastavlja se pod geslom "vlast koja je krvlju osvojena, krvlju se i brani". Sad čitam jedan roman vrlo interesantan, preporučujem ga, Mirjane Novaković „Tito je umro". Ona kaže: za mnoge vlastodršce, sama vlast je krv, pa ako izgubi vlast, misli da je prolio krv. Dakle, vrlo široko je tumačenje, mi smo krvlju osvojili vlast, bez krvlju je ne predajemo, tako su rasturili studentski pokret, zborove, rasturili studentsku organizaciju, studentske zborove, studentske novine i naravno kruna tih obračuna sa mladom generacijom bila je reforma obrazovanja pod devizom "nećemo da vaspitavmo i školujemo mlade za barikade, nego za fabrike". Tim geslom su ukinute gimnazije kao način sprečavanja reprodukcije otpora u društvu. Jedan od posebnih tokova primene i gomilanja nasilja jeste obračun sa tzv. „Crnim talasom“ u kulturi. Naime, nekada hvaljeni novi talas, naročito na filmu, koji je služio za reklamu tadašnje Jugoslavije i njenog režima proglašen je crnim talasom, naročito ona dela koja se bave nasiljem u minulom ratu na Golom otoku i u posleratnoj istoriji. Vođena je neviđena kampanja protiv svih oblika nekontrolisanog stvaralaštva u književnosti, pozorištu, na filmu, pljuštale su zabrane i što je bilo više otpora toj represiji, to je represija bila jača. Kroz sve te talase nasilja, razarana je jedna struktura društva i stvarana je nova struktura, dakle nije to samo neko moralno pitanje npr. fuj, kako su ovi brutalni, grozni, ne, nego menja se struktura društva, nestaju jedni kadrovi, dolaze drugi. Sledi serija ideoloških progona i političkih suđenja, levičarima, trockistima, nacionalistima, na stotine hiljade ljudi je takođe uklonjeno i opet na upražnjena mesta su instalirani neki novi kadrovi. To su sve '70-te godine.

Treba naravno imati u vidu i stalne demonstracije sile kroz razne vežbe teritorijalne organizacije, teritorijalne odbrane, DSZ, parole „Tito partija, svi smo armija", veličanje JNA kao jedne od najmoćnijih armija sveta i opet jedan zanimljiv slogan sa najvišeg vrha "Neće nama ruski tenkovi zavoditi red, sami ćemo". Naravno, pojaviće se naši tenkovi u najširem smislu reči i neće više biti samo jedna armija, nego više armija i više vođa. Možda je to jedna od najkrupnijih promena strukture društva ali i države, i obračun unutar vlasti, eliminacija MASPOK-a u trenutku kad je zapretilo da zajaši partijski vrh, a ubrzo posle toga uklonjeni su i liberali, s prigovorom da nisu dovoljno odlučni u obračunu sa neprijateljima. Najzad labudova pesma starih kadrova "Bijela knjiga" u Zagrebu i proces šestorici u Beogradu, opet pod jednim zanimljivim geslom koji govori o razmerama nasilja. Geslo glasi "Dotući poražene snage", nije što su poražene, poražavane svih tih godina, decenijama čak, nego ih gtreba dotući.
A ubrzo posle toga imamo jednu novu situaciju a to je da oni koji su se instalirali dotadašnjim otvaranjem mesta u nomenklaturi i uopšte u strukturi društva, krenuli su u svoj pohod obračuna sa kako su govorili, "raskomoćenim feteljašima" koji ne štite naš narod, svako je naravno mislio na „svoj“ narod - Dakle te foteljaše treba ukloniti i zauzeti njihova mesta.

Najzad, još jedna tačka poslednja u ovom spisku raznih oblika nasilja jeste jedna možda najsloženija, a to je vezivanje i preplitanje ratnog nasilja sa ekonomskim nasiljem. Pljačke na ratištima i oko ratišta i pljačke društvene imovine i privatne imovine ili zločini i ratni zločini i pljačka kroz ono što se zove tranzicija. Time će se pokazati, verujem, to je barem hipoteza, da vlast koja počiva na ovom gomilanju nasilja jeste u stvari glavna poluga promena i glavni oslonac nastajućih država. Razmišljajući o tome zašto autori ove knjige nisu o tome nešto rekli i otvorili istraživanje i u ovom smeru, palo mi je na pamet da tu svakako postoji jedan pritisak vladajućih ideoloških trendova antikomunizma, neoliberalizma, pa i postmodernizma koji ima odijum prema tzv. velikim pričama, a praćenje procesa dugog trajanja i prekoračivanje ovih ograničenja saznanja ne može bez velikih priča, tako da zadovoljavanje malim pričama može biti neka vrsta zanošenja da će se gomilanjem malih priča stvoriti neka velika ili što bi se dijalektički reklo da kvantitet pređe u kvalitet.

Zaista paradoks koji je ranije pomenut da je zemlja koja se odvojila od lagerskog modela i tome decenijama težila nestala u krvavom metežu nagomilanog nasilja radi odbrane monopola vlasti, rekao bih da spada u bitne jugoslovenske kontroverze. Naime, mislim da je jedna od bitnih jugoslovenskih kontraverzi bila ta da li je uopšte moguće demokratski preoblikovati Jugoslaviju kao državu ili je to nemoguće. Da je moguće nju braniti samo kao monopol jednopartijskog sistema političke policije i svega ostalog. Naravno, teza o tome da svaka vlast želi da izbegava bilo kakva ograničenja u normama institucijama i procedurama je jedna drevna pojava kroz čitavu istoriju, međutim, negde uspeva da se ta ograničenja naprave, kod nas očigledno to nije bio slučaj i to ne samo sa Jugoslavijom, nego rekao bih i sa ovim državama koje su nastale nakon što je ona razorena. I utoliko pre ima smisla istraživati i u ovom pravcu. Eto to bi bile neke ideje koje sam ja našao u ovoj knjizi a o kojima bi vredelo razgovarati.

Sonja Prodanović: Samo mogu da kažem da sve što se događalo u Republici proteklih dvadeset i više godina je jedan zaista najuzbudljiviji projekat u kontinuitetu. On je zadržao onu istraživačku, kritičko-analitičku nit koja i danas sa novim podsticajem i podrškom, može da ovom društvu mnogo toga da i doprinese.
Smatram zaista da je ova prilika da se skupimo i da analiziramo istraživačke rezultate ove knjige dragocena za sve nas. Period od dvadesetak godina kroz koji smo kao jedinke ali i kao društvo prošli predstavlja jako ozbiljan period koji zaista zahtjeva pokretanje starih i novih tema. Sve sugestije i komentari mogu biti korisni i nama i autoru odnosno autorima ove knjige radi dopune koja će biti svakako učinjena u američkom izdanju.
Dragan Stojković:Kada ovaj razgovor bude transkribovan i u kada dođe do priređivača, a to je jedna od ideja motiva ovog našeg razgovora, mislim da će biti izuzetno koristan samom Čarslu Ingraou i njegovim saradnicima i podstaći ga da se rad na ovom projektu i nekim sledećim izdanjima nastavi.
Republika je zaista bila pravo mesto za ovaj razgovor pogotovu ako se uzme u obzir ovo što je i Mirko rekao da je ona bila ta koja je od 1989. godine pravila praktično tomove ovakvih knjiga.
Među bitnim temama koje su izostale u ovoj knjizi je razmatranje osnova na kojima je državno-pravno zasnovana Jugoslavija. Treba imati u vidu da raspad Jugoslavije o kojem je reč nije jedini, da je postojao i onaj u Drugom svetskom ratu. I od samog početka, kad je napravljena ona prva Jugoslavija, takva koncepcija je dovođena u pitanje, pa je njenih prvih deset (Krleža ih je nazvao „krvavih“) godina rezultiralo diktaturom. Postojala je i drugačija ideja državno pravnog koncepta Balkanske federacije slobodnih nezavisnih država koju je zastupala tadašnja Srpska socijaldemokratska partija. I pored kraha državno-pravnog koncepta unitarne Jugoslavije koji je bio opterećen nacionalnim pitanjem, pogotovo Srba i njihove hegemonije, ideja Jugoslavije i dalje postoji, a nazivi u upotrebi kao što su „Zapadni Balkan“ ili „Jugoistočna Evropa“, „Zemlje regiona“ itd, samo su loši načini da se izbegne prava suština nečega što i pored svega, sa svim kontroverzama, postoji. Zahvalio bih svim učesnicima u ovom panelu.